Golub

 

SEOBE SRBA -"SRPSKI GOLUBOVI" VAN SRBIJE (1690 i 1737)

Stalne "bune" i učešće Srba u Austrijsko - Turskim ratovima 1683. - 1699. god, doveli su do strahovi te odmazde turaka. Nedužno stanovništvo je mučeno i ubijano na naj svirepiji način. Tako je došlo do masovne seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. god. u predele Austrije i Ugarske (Vojvodina). Kasnije seobe su bile nešto manje, ali se može slobodno reći, da je iseljavanje Srba teklo manje više kontinuirano celo vreme ropstva pod Turcima. Tako su naseljeni delovi Primorja, Dalmacije, Lika i Krajina, južna Austrija, Vojvodina i južna Ugarska sve do Budimpešte.

Deo Srba, nezadovoljan tretmanom Austrije, otselio je i u Rusiju. Nekada srpske zemlje od Boke Kotorske do Korčule, Mljeta, Hvara i Brača, primiće doseljene Srbe, te će se tako stvoriti jak odbrambeni pojas od Jadrana do Bukurešta, kojim će se hrišćanska Evropa braniti od Turaka. Glavna snaga Austro-ugarske vojske biće srpski doseljenici, koji će ratujući protiv Turaka u nadi da oslobode Srbiju, ustvari štititi Evropu od daljeg nadiranja Turske imperije. Za uzvrat, dobijaće zemlju i položaje, te će se mnogi vremenom obogatiti i zaboraviti da su Srbi. Ipak, veći deo radiće na očuvanju srpskog imena, jezika, kulture i svega što je srpsko. Vojvodina će postati srpska "Atina" a Beč i Budimpešta, uporište iz kojeg će Srbi stalno pomagati "porobijenu braću", te će Februara 1804. buknuti I Srpski ustanak. Od tada, pa do oslobođenja "Srbija se neda umiriti..." stizaće barut i "džebana" da bi ih po oslobođenju zamenile knjige, štamparija i sve ono, Što će Srbiju uvesti u Evropu. Zahvaljujući tim našim Srbima, mnogo toga se sačuvalo od turskog razaranja. Tako će i mnogi naši golubovi odatle otići u Evropu i biti priznati kao "Ilirski" jer je Evropa, već tada za Srpsko, više volela izraz "Ilirsko".

Možda smo i mi u želji, da se oslobode svi jušno slovenski narodi, svesno prihvatili taj naziv, da bi ga tek 1918. god. zamemli kovanicom "Jugoslavija". Malo je nedostajalo da se 1989. god. beogradski, odnosno srpski golub nazove "jugoslovenski". I pored svega, naziv "Ilirski golub" je za našeg goluba u istotijskom pogledu dosta tačan. On jeste ilirski, ali evropski odgajivači, su ga selekcijom u pravcu boje i ukrasa, pretvorili u ukrasni soj, dajući tom ukrasnom soju naziv "Ilirski golub", a nama su prepustili da "ilirskim potomcima" damo pravo ime, koje ga precizno definiše: "Srpski visokoletač".

Gospodin Đoka Đorđjević 1905. god. piše u novinama, po povratku sa izložbe u Berlinu: - "Ko je na izložbi video, danas ukrasnog Ilirskog golube, zapanjiće ga neverovatna sličnost sa našim beogradskim golubovima. To je golub istog izgleda i građe, kao da je donet is nekog našeg golubarnika. Kad bi ga stavili među Mirkove (Njemec) ili Kolakovičeve golubove ne bi ga razlikovali. Ja sam im rekao, da kod nas ima takvih golubova, ali letača i mi ih zovemo "Beoradski golubovi". Znamo to mi, kažu oni i ovo je doneto iz Vaših krajeva. Naj više su mi se dopali vojvođanski i neki mađarski golubovi, jer i oni mnogo liče na ove naše,a kažu da i dobro lete". -Kada sam u brošuri "Uzgoj golubova" J. Pekanovića, ugledao fotografiju "Ilirskog" odnosno "Dalmatinskog goluba", i sam, sam se začudio neverovatnoj sličnosti sa našim golubovima. Na slici je ćubasti Silber kakvih u kavezima starijih ođgajivača ima na stotine, u bojama Mavjana, Tekira, Bozova i Darčina, pa ponegde i Silbera. Poznavajući istorijst našeg goluba, očekivao sam dosta sličnosti, ali ne i toliku podudarnost u veličini, građi, izgledu, ćubi i glavi. Tada sam shvatio, da su letačke osobine našeg goluba gajene kroz vekove, tesno vezane sa njegovim izgledom i građom, te da prostor i vreme nemaju bitnog uticaja. Zato sam ubeđen, da se on nije mnogo izmenio još od vremena Vavilonske kule, kako po letnim osobinama, tako i u izgledu.

Dugogodišnje ropstvo pod Turcima i stalna neprijateljstva, izmeđju Turaka sa jedne strane i Ugara, Austrijanaca i Venecije sa druge strane, doveli su nas u izolaciju, tako da beogradski golub nije prodro u Evropu u pravo vreme i na pravi način. Iz istih razloga, on nije trpeo uticaj drugih rasa, te je ostao čista - autohtona rasa ili soj Ilirskog goluba. Na suprot tome, mnogi će naši golubovi iz Boke Kotorske, Dalmacije, Like, Krajine i Vojvodine otići u Evropu i tamo biti priznati kao rasa. Tako će dobijati razna imena, kao Dalmatinski golub,-Dalmatinska gimpla, Ilirski golub, Ilirska gimpla, a odgajaće se isključivo zbog svoje lepe i raznovrsne boje i izgleda. Englezi i Francuzi će ga uvesti iz Srbije još u srednjem veku, te će mu zadržati ime "Archangel" (Arhangel) što današnjim odgajivačima zvuči nepoznato i zbunjujuće. Englezi su ga koristili za ukrštanje sa svojim letačkim rasama, a čist letački soj su kasnije koristili i zvali, kao "Orijentalni roler". Lepo obojene primerke (boz, bakarlija, kulan, naudijan) su selekcionirali kao ukrasno- obojeni soj pod imenom "Arhangel". Od onda do danas oni su stvorili 5 osnovnih boja i 24 varijeteta Arhangela.

Naš poznati naučnik, Nikola Tesla je u jednom intervjuu, objašnjavajući svoju ljubav prema golubovima, pričao o srpskim golubovima u Lici i rodnom Smiljanju, on kaže:" I van teritorija današnje Srbije, vekovima su uzgajani srpski ćubasti golubovi. Tamo gde je bilo Srba, bilo je i srpskih golubova. BeŽeći od turskog zuluma, mnogi su Srbi prelazili na teritorije koje su držali Latini, Austrijanci ili Ugari.

U Crnoj Gori, Dalmaciji, Lici i Vojvodini, bilo je od pamtiveka tih golubova, jer su ih Srbi donosili iz domovine. Tako su moj otac i njegovog oca-otac, uvek na tavanu imali te naše srpske golubove. I u crkvama su gajeni, kao sastavni element pravoslavnog ambijenta. Moj otac, kao svešteno lice, posebno je kod nas, razvijao ljubav za svim što je srpsko, pa tako i za tim našim golubovima. Ja i moj nesretni brat, provodili smo dane na tavanu štale, gledajući ih kako guču ili lete visoko na nebu. Evo i ovde u Njujorku, prate me golubovi. Hranim ih u Central parku, ali imam i "svoje" u hotelu. Dolaze mi na prozor, ja ih hranim i brinem o njima. Potsećaju me na detinjstvo, oca, majku, brata, rodnu kuću...kako su to blagorodne ptice".

Nasuprot Tesli, mnogi naši columbolozi i pisci knjiga o našim golubovima, sa zapanjujućim nepoznavanjem istorijskih činjenica, iznose niz netačnih podataka, te od "Srpskog goluba" stvaraju lokalne, često i seoske rase golubova. Autonomaštvo, provincijalizam i lokalizam, naneli su ogromne štete Srpskom golubu. On je opisan kao neka provincijska ne dorađjena mešavina turskih i mađrsrskih golubova, pa su mu suprotstavljeni Smederevski, Niški, Kragujevački, Pećki i t.d. golubovi, kao da ti gradovi nisu u Srbiji. Posebno je smešno, isticanje nekih vojvođanskih rasa.

One se opisuju kao "svetski poznate stare rase"... nastale od "domaćih" i turskih golubova. Ti "turski golubovi" kao da su doneti iz Male Azije, pravo u Sombor, Bačku Topolu, Suboticu, Zrenjanin i Vršac, radi ukrštanje sa "domaćim" rasama! Tako J. Pekanovič piše:"Somborski letač je jedna od najstarijih jugoslovenskih rasa golubova, gaji se u više zemalja Evrope i Amerike, a pominje se u mnogim poznatim delima o golubarstvu. Somborski golub je pionir našeg golubarstva u svetu.... Golubovi su se u Somboru gajili još od njegovog postanka u X veku. Turci zauzimaju Sombor 1541 god. i osim ostalog, donose i svoje golubove- letače, koji se brzo privikavaju na Panonsku ravnicu". Postavija se pitanje, koji su to turski golubovi- letači? Da li ih danas ima u Turskoj? Da li ih ima u zemljama koje su naj duže bile pod turskom Vlašću? Dali Ih ima u zemljama gde 1 danas žive Turci, Poturice i Muslimani, verni čuvari turske tradicije... Prođjoh Bosnu, Sandsak, Kosovo, Makedoniju, Grčku, Bugarsku pa i evropski deo Turske, ali ni gde ne nađoh te "turske letače" pogotovu one sa ćubom na glavi.

Kada je zašao u istorijske podatke, gosn. J. Pekanovič je nesvesno otkrio istinu. On piše:" Zahvaljujući đorđju Antiču, apotekaru, inače poznatom odgajivaču "Somborskih Jednobojnih letača" koji je sačuvao arhivu "Bačkog poljoprivrednog udruženja" osnovanog 1871 g. u Som- boru, a koje je imalo golubarsku sekciju i danas su nam poznata imena više od 60 čuvenih odgajivača... Među naj poznatijim ubrajaju se: AlajoŠ Rajzner, Toša Kapidžič, Dušan. ŠeŠević, Vojislav Teofanović, đula Lukić, Perica Konjović, Isa Stojačič, Stipan Mračina..." Po imenima i prezimenima se vidi da su, somborški odgajivači u prošlom veku - uglavnom Srbi.

Oni su svoje golubove doneli još 1690 god. iz Srbije u Mađarsku, kada je Sombor i naseljen, te postao gradić. Pogledajte njihova prezimena, a tada je Sombor bio u Mađarskoj. Istina je, da su neki doneti srpski golubovi, mnogo kasnije, ukršteni sa Nimberškom bagdetom, te se dobio soj sa karakterističnim kljunom i Čelom. Ovo ukrštanje je obavljeno krajem XVTII veka, što Pekanovič ispravno i konstatuje. Bačko-topolski visokoletači, su možda naj Čistiji soj srpskih golubova u Vojvodini. Njihov ujednačen izgled ukazuje na malobrojan početni materijal i odgoj u pravcu izgleda.- Sve ostalo je u naj užoj vezi sa beogradskim sojem Srpskih visokoletača. To su golubovi, kakve možete naći u mnogim starim beogradskim kavezima. Njihova građa, sa izuzetkom široke ćube, je građa starog Ilirskog goluba, kakvog i danas možete naći. Somborski plavo-srcasti letač, je soj novijeg datum, te mu je poreklo poznato i potiče od domaćih sojeva. Subotički drhtavi golub, po gosn. J.Peksnoviću, je opet potomak "turskih golubova"... donetih u torbama. On piše:"JoŠ u XVII veku u oblasti današnje Bačke, dolazili su "turski trgovci-torbari"... koji su u specijalnim korpama na leđima kao i pred sobom, nosili raznu robu i prodavali je tadašnjem stanovništvu. Ovi trgovci su na leđima često nosili manje kaveze, ispletene od pruća s golubovima, koje su takođe prodavali". Gosn.Pekanovič, očito ne poznaje prilike u XVII.veku, na ovom području, jer da ih poznaje, nebi pretpostavio da su Turci bili sirotinja i bavili se torbarenjem i opisanom trgovinom.

To je vek stalnih ratova između Austrijanac u čijoj su vojsci većinom Srbi i Turaka. Ti se ratovi odvijaju od Sente do Kosova, te o turskoj trgovini sa golubovima nemože biti ni reči. Ako je bilo, a bilo je torbarenjan i trgovine na opisani način, to su mogli obavljati samo siromašni Srbi iz Beogradskog pašaluka. Turci su bili efendije, kadije i age, jednom rečju gospođa ili ratnici, te im "torbarenje" nije bilo izvor prihoda. Naj bliža istini je istorijska činjenica, da su i ove, kao i druge "ćubate" prečanske golubove, doneli Srbi 169o god. kada su doselili u ove krajeve pod vođstvom Arsenija Čarnoj evića. Drhtavi soj Subotičkih letača je produkt mutacija i ukrštanja, koje je umnožio, opet Srbin Mihajlo Sečkaš, te se po njemu i zovu "Sečkaši".

Posebno je atraktivna, ali i tendenciozna tvrdnja, da su Zrenjamnski visokoletači nastali ukrštanjem segedinskih, gdanjskih i niških visokoletača. Tu... ima svega i svačega, ali nikako srpskih ili beogradskih letača! Neka me izvine Gosn. Pekanović, ali zar mu nije besmisleno, da neko donosi i ukršta beogradskog goluba iz Niša, a ne iz mnogo bližeg Beograda. Isti je slučaj i sa Subotičkim visokoletačima, koje je porodica Sebenji umnožila do 3.000 primerak a, kako je naveo Pekanovič. Na desetak fotografija golubova ove rase, mi vidimo deset potpuno različita tipa naših ćubrstih golubova. Tu će te naći niške Arape i Darčine, pećke belorepe, smederevske "šarce" kao i beogradske visokoletače, sve izmešano, te se od slučaj- do slučja može tražiti njihovo poreklo.

Najbolji primer nepoznavanja istorije Srpskih golubov, je opis poreklo Segedinskih ćubastih letača. "Segedineri" su možda naj očuvaniji soj starih srpskih letača. To su golubovi sa ćubom, građom i dezenom baš onakvi, kakve je opisivao gosn. đ. đprđjevič, tragajući po i storiji srpskog goluba još od vremena Jelene Savojske. Takve primerke su odgajali beogradski golubari još iz vremena Evlije Čelebi tamo neke 1666 god. I konačno, te golubove su u Segedin doneli Srbi još l69o god. o čemu priča Ilija Todorovič, a i mnogi drugi Srbi iz Segedina. Sve naše "Precanske" rase su sojevi Srpskog visokoletača, nastali na dva načina: ukrštanjem sa donetim stranim golubovima ili odgojem u naj užem srodstvu jedne manje familije. Za sve je karakteristična ćuba, lepeza dezena-boja i letačka građa, poput one, koju ima Ilirski golub. Svi ovi sojevi, kod ukrštanja sa, recimo beogradskim sojem, već u prvom kolenu daju potomke čisto beogradskog soja.

Kada to kažem, mislia na izgled i letačke sposobnosti. Ne racionalno je i ne stručno "cepati" našeg Srpskog visokoletača, na desetine rasa, to ne dozvoljava njegovo poreklo i svi oni pretci doneti još pre 4.000 gođ. sa Kule Vavilonske. Ako već svaki grad i selo, žele svoju rasu visokoletača, neka znaju da im je predak jedan, a to je "Srpski visokoletač". Mislim, da treba razlučiti termin "soj" od termina "rasa". Rasa je jedna, to je u našem slučaju Srpski visokoletač, dok sojeva može biti više. Sojevi su lokaIne familije jedne rase, te zbog specifičnih uslova uzgoja i selekcije dolazi do posebnosti. Vidne su razlike u izgledu i osobinama, ali ne toliko, da mogu biti nova rasa. Kada sa to dogodi, recimo ukrštanjem, onda imamo novu rasu, čija istorija tek počinije.

Rase se ne formiraju odlukom pojedinca, da ukrštanjem dve poznate rase dobije novu. Formiranje rasa je spontani odabir kroz dugi vremenski period i na određenom području, Tako dobijena rasa, ima jasno izbalansirane osobine i obeležj, te pretstavlja autohtonu domaću rasu! U novije vreme, formiraju se "zadate" rese ukrštanjem dve ili više rasa, a radi poboljšanja određjenih traženih osobina. Ovo izvode, specijalizovane ustanove sa timovima genetičara. Tako su uglavnom dobijene, mnoge nove rase domaćih životinja. To su obimni i skupi poslovi, te se obavljaju uglavnom u Engleskoj, S.A.D-u i Nemačkoj. Zato mi danas teško možemo pronaći "prečanske" sojeve našeg goluba čak i u mestima po kojima su dobili imena.

Ti su se golubovi odgajali na malom prostoru i kod malog broja odgajivača, te nisu odoleli testu vremena. Na suprot njima, Srpski visokoletači su proširili prostor odgoja, pa ih danas imamo od Subotice do đevđelije i od Niša do Sežane. Naravno, najviše ih ima u Srbiji, jer su tu već vekovima, jedina rasa domaćih golubova. Srbi pored njih nemogu i neŽele, da odgajaju nijednu drugu rasu, ma koliko ona bila popularna u svetu. Zato u Srbiji nema pismonoša, tiplera, galebića, lepezana, gušana.. .i t.d. ako ih ima, to je u zanemarljivo malom broju. Prema evidenciji Saveza odgajivača golubova "Srpski visokoletač" u Srbiji danas ima, preko 5oo organizovanih udruženja, sa preko 30.000 članova, a svake godine se "navuče" više od 2.000.000 novih alkica. Priznaćete, malo je'rasa golubova u svetu, koje se odgajaju u tom broju. Naši iseljenici su "raširili" ovu rasu po Americi, Australiji, Evropi i nekim zemljama Azije i Afrike, zasada u minornim brojevima, ali njeno prisustvo je primećeno, te se na svetskim izložbama, sve češće pojavljuje Srpski visokoletač.

Danas u svetu nema mnogo visokoletačkih rasa, te se spravom može konstatovati, da je Srpski visokoletać jedna od naj kvalitetnijih i naj utemeljenijih, rasa visokoletača u svetu. Dugoletači "Tipleri" su nisko-letačka rasa, te se nemogu upoređivati sa našim golubom, koji je visokoletač. Tipler je uništio mnoge evropske rase visokoletača. Tako su nestali vrsni Nemačk i Austrijski visokoletači... Jedino još u južnoj Mađarskoj, možemo naići na neke od vi sokoletačkih rasa, ma da je njihov visokoletaški učinak jako skroman. Bezbednost niskog leta i izložbeni kavezi, uništili su visokoletača. Visokoletač se selekcionira, ukršta i ocenjuje isključivo na nebu. Svako zatvaranje i biranje u kavezu dovodi do sigurne stagnacije i pada kvaliteta.

Zato se u Srbiji obavi na hiljade takmičenja godišnje... Tu su savezna, republička, regionalna, gradska, opštinska, društvena, kup, jubilarna i manifestaciona takmičenja, a svima je cilj- što duži i što viŠiji let jata. Takmičarski pravilnici su izuzetno strogi i insistiraju na poštovanju kružnog i visokog leta. Jato od najmanje 5 letača mora, ekipno da uzleti u roku do l sata u visine svetlucave tačke i višlje. Let mora biti spontan sa postupnim kružnim penjanjem u vidokrugu komisije. Veći deo takmičenja, jata provode u velikim visinama, te se samo dvogledom mogu pratiti. Silazak može biti pojedinačan ili jatno, ali obavezno pod kontrolom i u vidokrugu. Svako pojavljivanje goluba sa strane ili na način, da se nije mogao kontrolisati, povlaci diskvalifikaciju, odnosno ocenjuje se sa nulom. Ukupan let jata se izračunova sabiranjem pojedinačnih dužina leta i deli sa brojem puštenih golubova, te se tako dobija prosek leta jata. Nagrađuju se kao pobednici, jata sa naj dužim prosekom, kao i pojedini letači sa naj dužim letom. Tako se stiglo, do izuzetno vrednih rezultata.

Danas nije retkost da "Srpski visokoletač" na utakmici izleti 12 i više časova. Kada se ima u vidu, da mnogo veći deo tog vremena, provede na visinama preko 1.2oo m. onda svako upoređenje sa drugim rasama, koje lete niže, je izlišno. U zoni njegovog visokog leta, caruje najbrža grabljivica na svetu- Sivi soko. Tu nema zaklona, te se progonjeni golub može spasiti, samo bežanjem u veće visine, ili ako se "strmoglavi" ka zemlji, a time se izlaže progonu naj bržeg letećeg mesoždera. Bežanjem, pak u velike visine, izlaže se vazdušnim strujama, razređenom vezduhu i progonu koji nekada ide i na desetine kilometara od meste pole tanja. Strmoglavi beg prema zemlji, izlaže ga trenutnom progonu od strane sokola. U tom pikiranju, soko je, nenadmašan lovac, te se postižu brzine i preko l6o km/čas. linija progona je promenljiva, od prave do spirale, a kritična su mesta ukrštanja - linije leta goluba i sokola.

Tako se često dešava, da golub bude "okresan" više puta, na putanji do zemlje. I pored svih nedaća, većina progonjenih golubova, nadmaši sokola i uspešno se vrati kući. Jake vazdušne struje, čija snaga i brzina rastu srazmerno visini, desetkuju nespremna jata. Posebno stradaju genetski neprilagođeni golubovi, čiji je nagon za letom u velikim visinama jači od instikta samoodržanja. Takvi primerci, ne osete pravo vremeno opasnost, pa se izlažu riziku, te u većini slučajeva bivaju odnešeni, daleko od mesta poletanja. Izmoreni bezbrojnim pokušajima, da se vrate, zapadaju u neku vrstu "maratonske kome" te se prepuštaju vazđušmm strujama i bivaju odneti u nepovrat. Stari Srpski visokoletači, direktni potomci Ilirskog goluba, su bili daleko spretniji u toj "borbi sa vremenom" te su gubitci letača bili zanemarljivi.

Nestručne ukrstanja sa donetim rasama, posebno sa engleskim Tiplenma, koji nemaju visokoletačku građu, dovela su do drastičnog rasta broja "odnetih" golubova. Samo vraćanje, na čist stari so, može popraviti ovu manu i smanjiti gubitak visokoletača. Netreba zaboraviti, da su Ilirski golubovi, čubati visoko-letači, korišćeni i kao uspešni prenosioci poruka na velikim udaljenostima. Gosn. Joca Naumović kaša:" Posle I-og Sv. rata, mi smo često nosili vozom golubove u Mladenovac, Lapovo pa i Stalać i tamo ih puštali. Velika većma se uspešno vraćala, još istog dana.

Golubovi prof. Brane Todorovića su u tome bili najbolji. On ih je često nosio i puštao za opkladu i verujte uvek pobeđivao. Svakako, to je pitanje treninga, jer ih prvo puštaš sa udaljenosti od lo km. pa povećavaš na 2o, 5o, loo i više km. te se oni izvešte i lako se vraćaju". I sam sam vršio oglede puštajući odmorne golubove is Smedersva 1976 g. te sam se iznenadio, da su se svi vratili u Beograd pre mene (autor). Ovo dokazuje, da u našim golubovima, još ima te osobine. Ona mu pomaže, da se relativno lako vrati i sa velikih udaljenosti, kada ga vazdušne struje iznenada odnesu, ali samo, ako je fizički spreman i odmoran. Zato je važan instikt samoodržanja, koji mu ne dozvoljava da "preleće svoje mogućnosti". On na vreme signalizira sve opasnosti i takav se golub pravo vremeno spušta u niže slojeve i uspešno sa još svežine vraća kući. Takav golub neće dozvoliti, da ode visoko ili leti dugo, ukoliko nije fizički spreman, te ovu osobinu ne treba brkati sa visokoletačkim kvalitetom. Njega treba ocenjivati tek kada je fizički dobro pripremljen, tada će on iskazati svoje letačke mogućnosti. Ovi golubovi po izuzetno lošem vremenu neće otići u velike visine. Oni će uvek ići toliko visoko, koliko im vetrovi dopuštaju, bez rizika da budu odneti iscrpljeni u nepovrat. Zato su to najbolji takmičarski golubovi, jer po mirnom vremenu lete visoko i dugo. Oni se mogu trenirati, jer su tu, pa već posle 6-7 uspešmh treninga, stiču vrhunsku kondiciju. Nasuprot njima, golubovi koji već u prvom puštanju "dodirnu nebo" nespremni i opterećeni nagonom za visok i dug let, bivaju brzo, žrtve te svoje osobine, te uglavnom i ne dočekaju dan takmičenja.

To nisu osobine starih srpskih golubova. To je produkt jednosmerne pogrešne selekcije, a često i ukrštanja sa donetim golubovima. Ukrštanje sa golubovima koje je donela plaha letnja oluja, dovešće do unošenja te osobine u genetsku građu, a što će se kasnije odraziti velikim gubitcima, po takvom vremenu. Danas se pouzdano zna, da ukrštanje sa "Tiplerima" ne donosi željeno povećanje dužine leta, već izrazit pad instikta samoodržanja. Zato treba što pre stati tome na put i okrenuti se mudrom selekcioniranju homozigo-tnih linija naših čistih visokoletača. Koristiti naučna dostignuća u selekciji, odgoju i parenju. Pripreme i ishranu prilagoditi potrebama goluba i podneblju. Samo tako se može nadgraditi naš golub, a da mu se ne iskvare osobine dugog kružnog i visokog leta, koje su usađivane hiljadama godina još od Kule Vavilonske.

 

 

 

 

 

Srpskivisokoletac 2010. Istorijat - Udruženja - Kontakt

 

istorijat kontakt