Golub


ČLANAK br. I - 1968

KOMENTAR AUTORA:  Koreni veze ČOVEKA sa GOLUBOM
Autor: J. Martinović - Martin

Danas znamo, da su  prva „druženja“ čoveka sa golubom počela u pećinama, koje su zajedno nastanjivali.  Sigurno je, da je golub bio izvor hrane, ali verovatno i zabave, jer je uočeno da se može prehranjivati i čuvati, te u vreme putovanja racionalno koristiti za ishranu.  Prva putovanja prvih ljudi u potrazi za boljim uslovima života vezani su za nošenje vode i hrane, a kasnije i vatre.  Putujući oskudnim prostranstvima, mogao je preživeti samo onaj koji je uza sebe imao vodu i hranu. Naučnici danas smatraju da je  čovekova kolevka Istočna Afrika, te da je odatle krenuo na osvajanje kontinenata.  Pretpostavlja se da je na tom prvom uspešnom putu vodu nosio u ljusci nojevog jajeta, u sasušenim plodovima viseće tikve (natega) ...a hranu koja može potrajati danima u vidu živih ptica i životinja. 
Prvi  svesni odabiri golubova koji lete visoko –što višlje put neba, obavljani su na Vavilonskoj kuli u  praskozorju naše civilizacije.
Naime, kada su Sumerski sveštenici  shvatili da Kula Vavilonska neće „dodirnuti“ nebo, na toj najvišoj tačci Mesopotamske ravnice (obožavanje visokih planina) sagradili su Hram svom božanstvu  (Marduku, po nekima Dagonu)  jer su mislili da će ih sa te visine bolje čuti i uslišiti njihove molbe, da se vrati medju ljude i pomogne im.
Sumerci su verovali, da su nekada u blagostanju živeli sa Bogovima, ali ljudska pohlepa  razljuti Bogove i oni odlete na Nebo.  Život bez pomoći Bogova postaje ne izdržljiv, te oni podjoše da ih traže i mole za oproštaj. Ime Babi-Lon znači Vrata-Neba.  Plodna ravnica izmedju reka Tigris i Eufrat im se učini mestom gde mogu Bogovi boraviti, te je naseliše.
Po predanju, sveštenici su zapazili da sita jata golubova veselo nadleću plodnu ravnicu  te visoko iznad Kule kruže i sleću na krov Hrama Boga Marduka (Dagona). Tako se rodi ideja, da te ptice leteći put neba mogu biti ta nedostajuća veza sa Bogovima.  Kako su sletali na Hram, kao naj višlje i naj bezbednije mesto, odakle su budno promatrali žitna  vavilonska polja, sveštenici su bili ubedjeni, da su to Božjie ptice, te da im one sa neba donose dugo čekane poruke Bogova.
Budno su pratili let jata i odabirali one koji su leteli naj višlje i „dodirnuli nebo“ te promatrali njihovo ponašanje i pokrete ne bi li „pročitali“ poruku Bogova. Takvi primerci su zatvarani u Hram Božanstva i tu gajeni, a što je bila i prva selekcija golubova u pravcu odabira Visokoletača“.
Ovo verovanje će se vremenom utvrditi i širiti na sve strane Velikom seobom naroda, posle pada Vavilonskog carstva i rušenjem Vavilonske kule. Tako će stići na Balkan i dalje do Atine i Rima.
To je odgovor na pitanje: „Šta je to u našim genima, što nas vuče da bez pogovora obožavamo i gajimo tu pticu ? Možda smo za to odabrani...“


Joca Naumović u razgovoru sa golubarima YU-1, 1966. god.

Komentar Autora: ČLANAK br. II - 1969

Posle II-og Svetskog rata, golubarstvo se izuzetno brzo  oporavljalo. Radnička omladina, djaci, studenti...bili su plodno tlo iz kojega su se regrutovali novi ljubitelji golubova.

Potražnja za golubovima je bila ogromna, a kako je ponuda bila slaba nisu se birali načini, kako doći do dobrih ćubana- letača. Vatali su  ih, krali, preprodavali, pa i na silu sa milicijom oduzimali!  Beogradske pijace su bile izuzetno posećene, a svaka je imala svoje „Golubarsko ćoše“.

Tako je na Kalenića pijaci to bio  ugao Njegoševe i  Nevesinjske, tamo gde su sada cvećare. Na Bajlonovoj se mesto više puta menjalo, zbog tramvaske stanice, a i gužvi koje su golubari pravili, milicija ih je premeštala sa jednog na drugi kraj pijace.

U to poratno vreme, vreme diktature proleterijata, vlast se plašila svakog okupljanja više od 3-4 čoveka, te je milicija pomno pazila, legitimisala, privodila pa i pendrecima rasterivala grupe golubara.  No, kako im to nije smetalo, vremenom će golubari „odneti pobedu“ a i milicija će uvideti, da su „bezopasni zaludjenici za  golubovima“.

Tada su naj poznatiji  trgovci golubovim bili Julkica, Boža „bakalin“ i još par njih čijih se imena ne sećam. Nije bilo dana na Kalenić pijaci da Julkica i Boža ne postave svoje gajbe, kaveze i krletke pune uvek nekim novim golubovima. Nedeljom je tu bio „Vašar“ osim ovih preprodavaca, dolazilo je na desetine, pa i stotine golubara, koji su „iz ruku“ ili u gajbama, prodavali svoje ili povatane golubove, a kupaca je bilo barem još toliko. Posebno su dolazila deca od  8-10-12 godina, jer se jedino tu mogao naći golub i za njihov dzep.

To ludovanje za golubovima je bilo razumljivo, jer nikakve zabave nije bilo, radio je držao propagandna predavanja, puštao marševe i ozbiljnu muziku, TV-a nije bilo, karte za bioskop se nisu mogle kupiti,  jer su deljene preko sindikata, a i kada ih je bilo na blagajni, redovi su bili toliki da se čekalo, često i cele noći.

Tada su  prvi biznismeni bili „Tapkaroši“- preprodavci karata, a kupovati kod njih bilo je jako skupo  i opasno, jer bi Vas milicija pokupila zajedno sa njima.  Igranke su održavane Subotom uveče i tu su mogli ući samo članovi Kulturno umetničkih društava, Agenti, Doušnici, Poznati KP- likovi i oni koji imaju karte, tako da mi mladji tamo nismo imali šta da tražimo.

Ostale su fudbalske utakmice Nedeljom, e tu smo se učili prevarama,  jer su karte bile skupe, te smo uzimali odbačene „talone“ i dovikivanjem sa onima unutra dobijali poništenu kartu, te se tu na kolenima guma-arabikom to lepilo i još tako vlažnom kartom išlo na ulaz, gde smo u većini slučajeva uspevali da prodjemo,  a „cepadzijama“ su ruke toliko bile ulepljene da nisu mogli karte da vrate posetiocu.

Kada se to sve sagleda, nije ni čudo što je golubarenje bila naj rasprostranjenija zabava- hobi ili sport, a Veselo veče  na Radio Beogradu, praznilo ulice. 

U to vreme Ja, moj brat, komšije i mnogo...mnogo dece iz kraja razmenjivali smo očupane golubove i pravili prve golubarnike, neki od dasaka, drugi prepravljali pilićarnike, a Ja recimo, od „Unrinog“ voskiranog kartonskog velikog paketa!
Iako o golubovima ništa nismo znali, gledali smo kroz ograde golubarnike starih golubara, nudili se da očistimo ćumez i dvorište, samo da nas puste da gledamo golubove i slušamo priče. 

Tada smo prvi put čuli za golubove Andre Bihela i Slavka Vasiljevića.  Pričalo se i o drugima, recimo  Stolarevi,  Kapetanovi, Prletovi, Misirčevi... ali,

  Bihelovi...! Bihelovi Bozovi, Bihelovi Arapi...! ma svaki Boz, da bi se prodao bio je „Bihelov Boz“! svaki markantniji Arap, bio je „Bihelov Arap“.

Sa druge strane, svi „Šarci“... bili su Šarci Slavka Vasiljevića, svi Beazi,  bili su Laze „Pačeta“... te priče su prodavale golubove, ma da je u njima bilo i dosta istine.  Pred rat, pa i posle rata, to su bili naj bolji  letači, te  se za njima jurilo, a cena im je bila basno-slovna!

Znalo se da su Beloglavi Mavjani uglavnom  soj Vasiljevićih letača, da su beli, zeleni i flekavi Bozovi Andrini naj bolji letači, da su „masni“ Arapi Bihelov soj, da su Beazi i krupni Karudijani,  Lazini letači...i t.d.
Mladji  odgajivači Beogradskih - Srpskih visokoletača danas ne znaju, da je većina njihovih letača, baš poreklom od ovih poratnih starih odgajivača, te da se još jedino po bojama, dezenu i tipu mogu prepoznati.

Zato sam smatrao potrebnim, da ih pribljižim današnjim, a i budućim odgajivačima, kako bi lakše dali odgovore na pitanja koja ih muče, kako bi bolje upoznali svoje golubove, ali i da se ne zaborave.


Golubari sa Pašinog Brda 1980. god.

SEĆANJA STARIH BEOGRADSKIH GOLUBARA
(Razgovori sa autorom  1960 – 93 g.)
Autor: J. Martinović - MARTIN

Samo dve godine po osnivanju I-og Beogradskog udruženja odgajivača golubova, ujesen 1953 g. postao sam njegov čklan. Iako sam  već  imao punih 15 godina, tek posle intervencije  nekih starijih i poznatijih golubara bio sam primljen.
U to poratno vreme u svakoga se sumnjalo i sve se proveravalo, te je pogotovu mladima malo gde pristup bio slobodan.
Tada sam držao golubove u  potkrovlju očeve petospratnice u Baba Višnjinoj ulici broj 17. Kao „Besomučni terač sa visoke zgrade“ brzo sam postao omiljen kod  komšija inače tada poznatih golubara, te su mi predložili da se učlanim u društvo i takmičim.
Koliki je otpor pojedinaca bio prema mladima,  svedoči i činjenica,  da mi nisu dali broj po redosledu izmedju 60 i 70 nego,  tamo pri kraju knjige,  broj 184.
Društvo je imalo prostorije u Čuburskoj ulici br 3-5,  odmah na početku sa leve strane, pre kafane. Bila je to drvena zelena baraka, koja je ne odoljivo podsećala na veliki golubarnik. Posle sastanka veći deo uprave i neki stariji članopvi, bi prešli u kafanu i tu nastavili „rad“ uz rakiju i meze.

Iz tog vremena, ostali su mi u sećanju,  čika Joca Naumović, Andra Ostojić, Pera Miljković- Zrka, Raja –Belac, Zvonko Lasovac, Buda Babić, Dane, Peruca, Prle, Žarko... i mnogi drugi, tada poznati i cenjeni golubari.. .
Mnogo godina kasnije, sa većinom ću postati drug i prijatelj, te će oni insistirati da nastavim tamo gde su stali Gosn. Djoka Djordjević, Peof. Brana Todorović i drug.  Tako  je počelo moje angažovanje na prikupljanju materijala za pisanje  Istorije Beogradskog  visokoletača, da bi se kasnije uočile činjenice da je to „Istorija Srpskog visokoletača“.
Naj više istorijske gradje je posedovao čika Joca Naumović, koji je u kontinuitetu pripremao izdavanje jedne obimne knjioge. On je nasledio celokupni materijal predratnih društava, a i lično je poznavao mnoge od autora te dokumentacije, pa je bilo neukusno insistirati na saradnji u izdavanju te knjige. I pored svega, bio mi je od izuzetne koristi, jer bi povremeno dozvolio letimični uvid u deo dokumentacije, koju je ljubomorno čuvao.
Njegovi savremenici i izuzetni prijatelji,  čika Slavko Vasiljević, Petar Miljković – Zrka, Lazar Dimitrijević – Pače i Dragiša Filipović, iako stari i oronuli, bili su dragoceni  izvori istorijskih podataka.
Na drugoj strani Andra Bihel, Ernest Bihel, Mihajlo Todorović – Misirac, Raja Tešić, Vojislav Martinović – Vojče i drugi,  svojim pričama osvetlili su jedan drugi ugao naše Istorije.
Bili su tu i nešto mladji ,  Dane Pantić, Zvonko Ladovac, Buda Babič, Petar Bogdanović – Peruca, Draga Kokotović, Mile Pelinkaš, Slavoljub Milasinović-Dugački, Bora „Doktor“, Gale Petković, i drugi.
Imao sam sreću da tamo 1953 – 56 g. upoznam još živoga Djen. Jankovića iz Zetske ulice, odmah iaspod  II – Beogradske gimnazije, gde sam išao u školu.( Krunska)
Mnogo toga sam čuo i na Kalenića Pijaci od poznatih starih beogradskih preprodavaca golubova, Julkice i Bože Piljara.
I mnogi drugi su mi pomogli da komad po komad, sklopim divan mozaik istorije našeg visokoletača. Zato, veći deo ove knjige,  čine priče, citati, sećanja i ispovesti, tada još živih beogradskih golubara. To je živa gradja na osnovu  kojre čitaoc upoznaje ljude, vreme i golubove, te sam donosi zaključke. Trudio sam se da moji komentari samo povežu te ljude i dogadjaje, te mladima olakšaju da pronadju poreklo svojih golubova.
Izuzetno je teško pisati o ljudima i dogadjajima iz druge pa i treće ruke, jer mnogi se sećaju priča i imena, ma da ih nisu lično upoznali. Slušali su priče o njima i njihovim golubovima, ali su oni odavno bili pokojni. Zato, a radi istine, iznosim samo one priče i sećanja, koje sam čuo od više sagovornika. Iz istih razloga, tu se pojavljuju nadimci ili samo imena pod kojima su ostali u sećanj golubara. O mnogima se priča sa puno emocija i nostalgije, a vremenska distanca je učinila svoje, te se često stiče utisak, da su naši visokoletači, bole leteli nekada nego  sada, što nije istina.
Dobro se zna, da je u ono vreme, odgajan daleko manji broj golubova, da su sa izuzetkom imućnih, ostali uglavnom držali po 10 – 30 golubova. Kavezi su bili skromnih dimenzija (Ćumezi), a golubovi  su bili  popareni i tako puštani da lete uglavnom  ne radnim danima.  Tako na primer, za Upravnika grada Beograda Gosn. Tucakovića se pričalo: „Imao je ogroman lepo ukrašen ćumez 2 sa 2 metara sa još tolikim tremom od fine pletene žice...“
Ostali, oni siromašniji su imali mnogo manje i skromnije golubarnike. Izuzetak su bili tavani, tu je na više mesta uzgajan stvarno veliki broj golubova, ali tu je bilo „svega i svačega“ kako sami kažu.
Sećam se priče starog Stojanovića  (oca Djoke „Kulova“) sa „Cvetka“ koji kaže: „Poteramo mi sa brda golubove,   Ja matoru Darčinku i Tekira, komšija Arapa, a ovi gor još po 1- 2-3 komada, pa se formira „Veliko jato“ od 10 – 15 komada pa lete po 3-4 sati a neki bogami zakači i do podne...“
Iznenadiće Vas koliko ta njihova sećanja daleko dosežu. Čika Joca bi počinjao: „Pričao mi je čika Muta, a njemu opet neki njegov stric, da se tamo u stara vremena pričalo...“
Ili Pera Zrka: „ Meni je moj stric Mića Kafedžija pričo sve što je čuo od ti starih golubara u kafani, a oni su tu prepričavali opet priče ostale još  od vremena Turaka,  a i dalje tamo još od ti naših careva...“
Na osnovu njihovih sećanja i istinitih priča,  koje ću u daljem tekstu izneti  izvorno,  odlučio sam da prethodno dam neke osnovne podatke o starim golubarima, koje su
naj češće spominjali, kao naj starije i naj bolje.  Po  njima, oni su ona spona, koja je sačuvala našeg goluba u naj burnija vremena. Zahvaljujući njima u slobodnoj Srbiji će se vrlo brzo namnožiti kvalitetni visokoletači, a mladi golubari će naučiti kako se voli i odgaja ovaj naš golub.

Sreten Karalić u razgovoru sa golubarima 1980. god. (YU-60)

MILAN STANISAVLJEVIĆ  -  „TIŠLER“

Iako spada u „Mladju generaciju“  naj zaslužniji je za razvoj golubarstva posle I-og  Svetskog rata. Zahvaljujući čika Milanu,  Beogradski visokoletači su uspeli da opstanu i pored svih zabrana držanja golubova u vreme Austrijske okupacije.
U tom tragičnom ratu izginulo je na stotine beogradskih golubara, a većina golubarnika  je uništeno zajedno sa golubovima.

Opet su naši golubovi,  poludivlji lutali po zgradama i sokacima, tražeći mrvicu hleba, a njega nije bilo ni za decu, koja su na majčinim rukama umirala od gladi.
Austrijske vlasti su izdale dekret kojim se pod pretnjom smrću, zabranjuje držanje golubova. Golubovi  su u tom ratu bili aktivan učesnik, pa su se plašili da će ih Srbi koristiti za prenošenje poruka.
Još  od Nemačko-Francuskog rata 1870-71 g. kada je 534 goluba balonom prebačeno iz opkoljenog Pariza na front  i odigralo odlučujuću ulogu, golub se uvodi u sve evropske armije. Prema dokumentaciji  Istorijskog arhiva u Beču , Austrougarska je već 1875 g. počela plansko naseljavanje i odgoj golubova Pismonoša, na čitavoj svojoj teritoriji. U Mostaru i Sarajevu su od 1876 g. odgajani golubovi Pismonoše za potrebe austrougarske vojske.  Tako je , na osnovu jednog nemačkog izveštaja iz I-og Svetskog rata u sastavu nemačke armije, bilo više od 150.000 golubova u 550 pokretnih stanica.

Sve je to dovelo do organizovanog  uništavanja domaćih golubova na čitavoj teritoriji okupirane Srbije. Dekret je posebno striktno primenjivan u Beogradu, Smederevu, Kragujevcu, Šapcu, Kraljevu i Nišu, te su ovi gradovi bili opustošeni.  Samo zahvaljujući ogromnoj ljubavi i požrtvovanju pojedinaca i pored pretnji  smrtnom kaznom, sačuvano je 1.000 – 2.000 primeraka u celoj Srbiji.
Naj kvalitetnije stare beogradske visokoletače  sačuvao je  Milan Stanisavljević- TIŠLER.  Vojno nesposoban, odmah po izbijanju rata prenosi  većinu golubova  kod rodbine u Krnjevo. Tu je celo vreme rata radeći  po selima kao tišler zaradjivao za sebe i golubove. Nešto malo golubova ostavio je kod kuće na  Čuburi, a o njima  se brinula sestra mu (Ljilja).  Igrom slučaj i od tih golubova  je ostalo sačuvano 5-6 komada, a  njihovo skromno potomstvo je završavalo u potaji po komšijskim tavančićima.    

„Kada se u oslobodjenom Beogradu pojavio Milan-Tišler sa 15-16 pari čistih starih beogradskih  visokoletača, sjatili su se preživeli golubari da vide „to čudo“... Kupovali su ljudi jaja Milanovih golubova u nadi da će podmetanjem pod Gacure izvesti nešto.  Tolika je jagma bila za te golubove, da nisu mogli da čekaju da se izvedu mladi, a i jeftinije je bilo kupiti jaje no mlado, tako su mnogi silne pare dali za mućkove...“ sećao se tih dana čika Slavko Vasiljević.

Pored Tišlerovih u čitavom Beogradu, ako je bilo još par stotina,  tih čistih beogradskih visokoletača. A i to malo golubova je bilo rastureno sve po 1 do 2  komada, te se na neku kupovinu od njih nije moglo računati. Glad za dobrim golubovima je brzo digla cenu golubu, tako da je par mladih koštao, kao par naj boljih konja.

Na Velikoj pijaci kod Kolarca ovi naši iz Preka su donosili te naše stare golubove, te se tu mogao pronaći i po neki dobar golub, ali uglavnom, bio je to „vašar“.  Mi mladji smo bili prinudjeni  da tamo kupujemo, jer je kod Tišlera bilo skupo. Zato se posle, godinama čistilo naše golubarastvo od tih unetih golubova. Vremenom su se namnožili ti Milanovi golubovi, te se lakše dolazilo do njih...“ pričao mi je čika Pera Miljković, poznatiji kao Pera Zrka.
I Jovan Naumović se seća tog vremena i Tišlerovih golubova, pa kaže: „ Ma, bili su i drugi golubari  aktuelni, ali Milanovi golubovi su bili ispred svih.  Mladi golubari kod njega nisu imali šta da traže, te su išli kod Spase Petrovića – Tičara, kod Iilije Batića, Mileta Lomića, Kićevca, Nikole „Pisara“ Zarije-Mute, Ruvarca...i drugih, koji su sačuvali 1-2 pari, te su kupovali jaja...većinom mućci, te kada nešto izvede čuva ga ko „oči u glavi“.

Tako smo stvarali svoja priplodna jata. Sećam se Laze Pačeta, on je sa Dragišom kupovao kod  Spase na desetine jaja, a misim da je jedva uspeo da  ivede 2 ili 3 goluba“.
Tišler je rodjen, po nekima 1857 g., a sa golubovima se bakćao još kao mladić. Završip je stolarski zanat i zaposlio se u „Duvanskom monopolu“ na Mostaru (Beograd). Tu je ubrzo postao poslovodja  stolarske radionice  u kojoj su se  izradjivali sanduci za cigarete.  Kao ozbiljan golubar pojavio se relativno kasno, tamo 1900 – 03 g. kada se doselio na Čuburu.

Kupio je kuću odmah do kafane  „Srbija“ na „Golubarskoj padini“ kako su beogradski golubari zvalui taj kraj.  Na Čuburi je svaka druga kuća imala golubove, te su tu leteli naj jači letači, a čuburski golubari su bili naj poznatiji.  Izmedu Stiške ulice i Južnog bulevara  bilo je, 30-40 golubara,nije se ztna koji je bolji od boljega.
Milan je brzo skrenuo pažnju na  sebe, jer je njegovo jato često nadletalo ostala jata.  Oko njega su držali golubove  mnogi poznati golubari, a naj bliži mu je bio Spasa Petrović- Tičar. Ispod Tišlera u kukuruzištu je držao golubove  mladjani Andra Bihel sa braćom Karlom i Ernestom.  Nedaleko su bili Stanko šnajder, Laza Pače, Toša, Vita Beli, Bora Doktor, Mika Misirac, Djordje Martinović Stolar... sa druge strane su bili Halupka, Domaćinac, Pera Zrka, Dane, Rale... ma bilo ih je na desetine, ma na stotine sve bolji od boljega...a da,  tu je bio i Ilija Batić sa sinom Djokom Batićem i njhovo jato,  poreklom od Batićevog  Barka...bio je to fenomen golub, leteo je bukvalno po ceo dan i davao vrhunsko potomstvo.

„ Već  tada se Čuburom  jurilo za  Milanovim piletom...“ svi su hteli da uhvate Milanovo mlado, leteli su odlično, ali i bili izuzetno lepi“...seća se Dragiša Filipović.
Kada je 1910 g. radni dan zakonom sveden na 8 sati, a osim Crkvenih uvedeni Državni praznici i godišnji  odmor, bilo je mnogo više slobodnog vremena, a Milan ga je provodio pored golubarnika. Tada su njegovi letači otskočili od svih čuburskih, te se pričalo, da mu golubovi  naj bolje lete u celom Beogradu!

Bili su to krupni i snažni golubovi, markantne glave sa jakim nozdrvama. Često su imali opuštena krila i jake repove sa po 14 i 16 pera. Utisak je kvarilo šarenilo boja i dezena, bilo je tu tekira, mavijana, bozova, bakarlija, karudijana, naudica...sve išarano i povezano, te se od tekira mogao izvesti  i bakarlija i boz i...Bog te pita šta sve.

Njegovi savremenici su tvrdili, da su mu Bozovi i Bakarlijani slabiji letači od ostalih. Jedno vreme je imao izuzetno dobre špicaste Tekire...pričalo se da „preleću podne“.
Pred  I-vi Svetski rat, mnogi beogradski golubari su imali po nekog  „Tišlerovog“ goluba, što ukazuje da je bio izuzetno cenjen.

Već ostareli Djoka Djordjević je zapisao: „Milan je golubarčina kakvog nema. Šteta što neće ponekad i starije da posluša, jer bi tako stvorio svoj soj golubova“.

O poreklu Milanovih golubova  kolale su razne priče, a on nikada nije želeo o tome da priča. Ta misterija je još više budila interesovanje za njegove golubove. Po svemu sudeći, bili su to golubovi različitog porekla, a što se manifestovalo šarenilom boja i dezena.

Možda su baš zato Milanu i leteli golubovi.  U to vreme, većina poznatih starih golubara, odgajalo je „svoj soj“ koji je,  ko po pravili         vukao poreklo od starih sojeva golubova.  Nisu unosili golubove, te su bili prinudjeni da ih pare u jakom srodstvu. Milan je znao da ukrsti te stare sojeve i tako dobije vrsne letače.

Kada je 28.VII.1914 g.  Austrougarska objavila  Srbiji rat, „Duvanski monopol“  je na brzinu prebačen u Niš, te su i svi kvalifikovani radnici prešli tamo. Medju njima su bili i vrsni golubari Mata Ruvarac,  Zarije Muta i Milan Tišler.  Već naredne godine Milan odlazi u Krnjevo gde je preneo većinu golubova. Mata Ruvarac i Zarije Muta su ostali u Nišu, a da bi izbegli uništenje svojih golubova pred naletom Austrijanaca i Bugara, razdelili su  ih medju niške golubare.

Kada je Srbija oslobodjena 1918 g. Milan se vraća kući u Beograd i donosi iz Krnjeva petnajest pari starih golubova. To je bila prva prava senzacija, koju je Milan priredio beogradskim golubarima.
Ubrzo potom, po pozivu  odlazi na posao u Niš i tamo nosi 5 ili 6 pari svojih golubova.  Nišlije su već zavolele beogradske golubove, te se Milanovi letači brzo šire po Nišu. Mata Ruvarac i Zarije Muta su uspeli da sačuvaju neke svoje golubove, te je tako došlo do ekspanzije beogradskih letača  širom niške čaršije.

Milana je mučila nostalgija, te se u leto 1920 g. vraća u Beograd i donosi sve svoje golubove iz Niša.  To je bila druga Milanova senzacija, jer je Beograd jošuvek bio „gladan“ dobrih golubova.
Spasa Petrović- Tičar se seća: „Kad je Beograd oslobodjen nastalo je ne vidjeno slavlje. Zaboravila se glad i beda, porušene kuće i izginula rodbina. U takvom Beogradu jedne večeri doživeo sam možda naj veću radost u životu. 

Bilo je predveče, kad dotrčaše deca vičući „vrato se čiča Milan...“ Ja  skočim i kod njega kući, a tamo Milan istovara sa nosački kolica dva,  ona pletena sanduka. Izljubismo se, sestra mu Jela  plače i briše Milanu suze. Sedosmo, a  Jela vadi iz onog pletenog sanduka rakiju, sira...i još beše svašta, pa navalimo da proslavimo. Dok sestra ispeče pogaču, okupiše se i golubari, te uz rakiju poče i pesma...ona naša : “Nad Čuburom  jato leti, prošao je već sat peti...deće jato sad da sleti...Kad se pesma završi poče prič, de na Čuburi više nema golubova...te počeše da nabrajaju te ovaj sačuvo 1 onaj 2 ... te i mene spomenuše de imam 4-5 goluba od moji stari.

Ja sam  sačuvao  ti moji odlični letači, što sam, moram priznati,  odma  po okupacije sklonio u trnjište i tamo ih odranio.  Bilo je i kod Ilije Batića 2 jel 3 pa kod Jaćimovića starog, na tavan medju divljaci...i da ti ne nabrajam sve.  Kad to ču Milan skoči, te nekako dovuče oni drugi pleteni sanduk uz  trem od golubarnika.  Golubarnik  Jela održavala, ja sam joj ga opravljo, tu držala 3-4 goluba i bio  ko nov. Milan otkova poklopac pa poče da vadi golubove i baca ih u trem, a mi zanemeli   od radoznalosti  i radost.

Prvo što mi pade na pamet.. eto meni  ženka  za mog Lomića Čapara!  Svi poskakali, uvatili se za trem  da ga srušimo...tišina, samo čueš uzdah i mrmor...vidi onog tekira, vidi onu naudicu...
Sutradan se pročulo po varoši da je Milan došo i doneo „pun ćumez golubova“ pa navalili golubari sa svih strana, gledaju i bezecuju mlade, jaja, ženku na parenje... i  šta sve ne čuješ. Milan  se smeška i svima obećava,,,“ Ma će da bide  za svi,  će bide samo treba pare za ranu, oni vazduh ne jedu no žito i to ono najbolje, neće očinak...“

Već 1922 g. Milanovi golubovi  lete nad Čuburom, a beogradski golubari  se okupljaju i gledaju.  Medju kupcima su naj uporniji  Andra  Bihel, Laza Dimitrijević, Slavko Vasiljević, Raja Tešić, Djokica Vujadinović- fudbaler reprezentativac iz Čilea, ali i mnogi  drugi imućniji golubari.

Ta potera za Milanovim golubovima nije prestajala sve dok nije definitivno rasprodao sve golubove i preselio u kućerak na Lekino brdo (ul. Godpodara Vučića). Bilo je to tamo 1935 – 36 g.  kada kao osamdesetogodišnjak više nije mogao brinuti o golubovima, a kažu ni o sebi. Obilazili su ga golubari nebi li u dugim pričama čuli nešto o poreklu njegovih golubova, a time i svojih,  jer je u većini golubarnika osnov bila „krv“ Milanovih letača, a Milan bi samo progundjao: „Ma to su stari beogradski golubi...“

„Milan je bio veliki golubar, ali još veći trgovac. Taj je prodavao sve što ima kupca i to  za velike pare. Koliko je samo puta „sve rasprodao“ pa kroz neki mesec i,  eto  ti opet  Milan ima golubove. Ja mislim da je on neke golubove ostavio u Krnjevo, te kad rasproda sve, on otuda donese nove. Tako, jedne godine dodje Djokica Vujadinović i otkupi sve do poslednjeg...kažu i jajca odneo, kad na proleće kod Milana opet Tekiri, pamet da ti stane...“ priča mi čika Slavko Vasiljević.
Naj bolje Tišlerove golubove su razmnožili Slavko Vasiljević, Laza Dimitrijević, Spasa Petrović,  Djokica Vujadinović, braća Jaćimović (Aćimović) Nikola Halupka i Stanko Šnajder...
Laza Dimitrijević, obožavalac Tišlerovih golubova kaže

  „ Milan je imao tri faze u svom golubarstvu, ne računajući ono pre onog rata. Prva faza je bila, tamo od oslobodjenja i povratka iz Niša, pa sve do 1928 g. Tada je jurio golubove i odlično su mu leteli, ali bilo je tu svega i svačega,  tako da si morao da budeš sretne ruke, kako bi došao do dobrog  goluba.  Kupiš vrhunskog letača, a on izvodi prosečne ili čak loše golubove.  Zato si morao kupiti više golubova nebi li nešto dobro „nabo“.
Druga faza je od 1928 do 1935 g. kada više nije jurio da lete, no uglavnom živeo od stare slave. Tada su mu golubovi bili sredjeni i naj verovatnije usrodjeni, jer su uglavnom preovladjivali Karanaudijani, Krzali, špicasti Mavjani i Tekiri...To su bili odlični priplodni golubovi i svi su se hvalili, kada kupe od njega goluba. Krupni, markantni i izuzetno lepi, pa su zlobnici govorili:

„E, sad kad ne tera ide na lepotu,  kako bi lakše prodavo...“ ali nije bilo tako, ti su golubovi bili naj jači priplodni materijal u celom Beogradu. Znalo se, da su to golubovi od matorog špic Tekira što ga vratio iz Niša i jedne belorepe Darčinke Krnjevke. Taj par je izveo  vrhunski priplodni materijal, koji je kasnije Milan koristio, to je bio osnov njegovog golubarnika. 

Taj Tekir je bio izuzetan golub, a izvodio je sa Darčinkom, duz Tekire,  špic Tekire, Karudijane  i po nekog Krzala i Alboša...  Svi su bili glavati i kljunati, izrazito krupni i lepi, te se to i zadržalo kao „Milanovo poreklo“.  Slični su bili, nekada i Kolakovićevi golubovi, pa nije isključeno da su to isti golubovi – Mirkovo poreklo.
Treća  i poslednja faza  je zanemariva, ali zbog nekih mladjih savremenika koji mogu steći pogrešan utisak o Milanu, treba i nju razjasniti.

To je period od 1935 g. kada je definitivno sve prodao Djokici Vujadinović i braći Jaćimović (Jova, Pera i Branko). Preselio se na Pašino brdo u ul. Gospodara Vučića odma ispod Vite Belog i tu onako ostario i izlapeo, pokušao da prikupi neke golubove. Mi smo mu iz ljubavi sagradili ćumeščić i dali neke mlade, a on se zanosio da će opet stvriti golubove.

  Dosta je vremena provodio u kafani  „Dača“ na vrh brda (izmedju Ekonomske škole i ul. Maksim Gorki),  gde se opijao i ostavljao ružan utisak.  Mladi koji su počinjali sa golubarenjem nisu znali ko je on, te kada im pomenete Tišlera i njegove golubove, sa nepoverenjem vrte glavom. Umro je pred ovaj rat u dubokoj starosti,  zaboravljen od golubara, a na golubarskom  nebu je sijala jedna nova  zvezda, bio je to Andra Bihel“.
O Milamu Stanisavljević- Tišleru, nešto više će te saznati iz  sećanja naših starih golubara u narednim poglavljima.
Jedan od njh će reći: „Milan Tišler je Otac Beogradskog golubarstva,  jer je sačuvao i razmnožio, naše stare golubove“.  

 


Sa podele pehara za Beograd

MIRKO NJEMEC

Živeo je i držao golubove u Hađži Prodanovoj ulici. Bio je, izuzetno cenjen od starih golubara, kao veliki poznavaoc naših golubova i tvorac, možda naj boljeg soja naših starih visokoletačs. Mnogi su se hvalili da drže golubove, porekla Mirka Njemeca.
Poreklom Česi, njegovi su preko Madjarske doselili u Beograd, jos 1710 god. kada su ga držali Austrijanci. Navodno, radili su u nekom rudniku kod Avale, da bi se kasnije prebacili na "Fišeklijski zanat".
Mirkov otac je imao golubove, još dok su živeli u staroj kući, koju su kupili od Poturice, tamo kod Varoš kapije. Mirko je još kao dečak, ostane bez oca, te sav teret radnje padne na njega.
Po oslobodjenju Beograda, poso mu krene dobro, te postane jedan od imućnijih zanatlija.
Očeve golubove je ljubomorno čuvao, a sa ozbiljnim golubarenjem je otpočeo, tek kad je sagradio kuću i preselio u Hadži Prođanovu ulicu.

Tada je bio već domaćin, te je imao dosta slobodnog vremen, pa su mu golubovi bili glavna preokupacija. Iako se uglavnom družio sa imućnim golubarima, kod njega je i sirotinja bila primana, a često im je poklanjao po neko mlado.

Kada je napustio posao, povuko se u miran život, a golubovi su mu bili jedina preokupacija. Prema jednom zapisu gosn. Dj. Djordjevića, Mirko je rodjen 1828 god, u Beogradu, a preminuo je u dubokoj starosti pored svojih golubova 1912 g.

Njegove najbolje golubove odgajao je Kolaković, poznati beogradski trgovac i golubar.
Posle Mirkove smrti, dugo se pričalo o njegovim letačima, a mnogi su se hvalili da imaju čiste Mirkove golubove.

Naj poznatiji su bili, njegovi "brkati" čapari, ma da je, kao jedan od retkih imao i izuzetno lepe širokoćube mavjane. Zbog tih mavjana, bio je često kritikovan, jer tu boju golubari nisu cenili, sobzirom da potseća na divljeg goluba. Možda je zato Mirko, vremenom i sparivanjem, umesto mavjana izvodio silbere - srebrane mavjane sa šilatom ćubom.

Nas danas interesuje, kakvi su bili Mirkovi golubovi?
Prema pisanju gosn. Djoke Djordjevića, to su bili golubovi naj sličniji starim Ilirskim, on piše: "Onako krupni i kljunati, izvijenog vrata koji se presijava u duginim bojama, neodoljivo su me potsečali na Ilirske golubove, koje sam vidjao, po Austriji i Nemačkoj. Mirkovi beli mavjani, Što ih Švabe zovu "Silver" su i po boji i izgledu baš ti Ilirski golubovi.

U to me je uverio i jedan Englez saradnik Ser Evansa, koji je baš Mirkove bele mavjane odneo za London. Slažem se sa primedbom, da i kod drugih beogradskih golubara ima takvih primeraka, ali ovi kod Mirka, otskaču kako izgledom, tako i po letačkim sposobnostima, ma da se meni lično ne svidja njihova izrazito šiljata ćuba".

Prof. Brana Todorovič je pisao:" Mirkovi golubovi su bili krupni i izuzetno lepi. I dok su čapari i mavjani imali široke i kocka ćube, dotle je beazima, belim mavjanima i naudijanima ćuba bila šiljata. Pojedini primerci su vukli krila i ko po pravilu, imali 14-15 pera u repu, a ćubu široku i jaku. Takvi golubovi se u nas zovu "Misirci" i veruje se da su u davna vremena doneti iz Misira - Egipta. Tih misiraca, je bilo i kod drugih odgajivača, ali ovi Mirkovi su odudarali svojom lepotom.
Čapari su imali "brkove" a po neki i male "gaće" na nogama, pa smo ih zvali "brkati" i"gaćasti" te su se i po tome razlikovali, od većine golubova.
Mirkovi golubovi su bili "teški" te je on imao muke da ih potera da lete. Obično ih je nosio u dno bašte i otud "bacao" u vis, uz to je imao i dugu motku sa krpom na vrhu, pa je i to često bilo nedovoljno. Međjutim, kada jednom polete, idu visoko i lete dugo, duže od svih drugih golubova.
Meni su naj lepsi bili njegovi čapari, jer su svi imali skoro istu šaru.

Tamna boja je išla od krila, do "brkova" a jedan veliki mur se nalazio na vrh glave. Uz dugačak kljun i lepu ćubu, ta šara se uklapala u njinu izrazitu dužinu. To moje mišljenje, delila je većina golubara, pa su mu te golubove i najviše tražili".

O poreklu Mirkovih golubova, kolale su dve verzije. Po jednoj, kada je Mirkov otac kupio kuču, kod Varoš kapije od nekog Poturice, tamo su bili i ti golubovi. Posle ih je on sredio i sortirao, te napravio neki svoj kalup.

Po drugoj verziji, koju je zastupao Kolaković-trgovac, inače odgajivač Mirkovih golubova, to su golubovi porekla starog Pele- samardžije. Još dok su Mirkovi pretci radili, kao rudarski stručnjaci u nekom rudniku pod Avalom, tamo su kod jednog seljaka zatekli golubove. Mirkov otac se kao dete zaljubi u te golubove, te kad su prešli u Beograd, on sa sobom ponese dva para tih golubova i tako počne sa golubarenjem. Kasnije, kada ga je interesovalo poreklo, sazna od tog seljaka da su to pokradjeni "varoški golubovi" iz Beograda, te da ih je nabavio iz Peline kožare.
Mnogi beogradski golubari su imali po nekog Mirkovog goluba, a Kolaković je uglavnom držao te golubove.
Posle Mirkove smrti 1912 god. preostale golubove su otkupili, Mane "Šepa i Jela "Alapača" oboje iz Stiske ulice.

Iza Mirka, osim dobrih golubova, ostala je i jedna anegdota, iz koje se vidi golubarSka atmosfera tadanjeg Beograda. Preneću je onako kako mi je ispričao gosn. Joca Naumović, a njemu neko... nekada... negde...Naravno, uz moju stilizaciju i autorstvo.

Dodela pehara predsednika Savza Srbije šampionu 1985. J. Martinoviću

ANEGDOTA IZ GOLUBARSKOG BEOGRADA KRAJEM XIX VEKA
(Iz života Mirka Njemeca)

"Jedne godine, nameri se Kolaković na Mirkovo jato. Iako je već imao te golubove, oće još i to baš to jato. Sramota ga da traži letače, pa ko svaki trgovac, odluči se na "kocku".
Počne jos u proleće da izaziva Mirka, kako mu golubovi nemaju "dužinu" , pa kako lete nisko, te ne jate se i sve naj gore o tom jatu.

Naljuti se Mirko, te padne opklada, a pod uslovima koje postavi Kolaković, male je šanse imao da pobedi. Trebalo je da pusti jato u 6,00 sati izjutra, te da mu bar jedan preleti ručak - podne.
E, za to se uvati Mirko, ne bi li nadmudrio Kolakovića. Ako pobedi Mirko, Kolaković će mu okopati celu baštu i zalivati povrće sve do berbe, a ako izgubi, Kolaković nosi celo jato

Utakmica će se održati, prve lepe nedelje posle Vidovdana, a ručak- pečeno jagnje, sa mladi krompirići, salata, vruća pogača i smederevsko belo, daje Kolaković.
Osvane i taj dan. Stari Mirko se uprpio, čisti metlom dvorište i čeka Kolakovića, pa za sebe šapuće: "Će da lete, će da lete..." a i sam sumnja u to što priča.

U tom stiže Kolaković, a sa njim i drugi vidjeni golubari, razgalamili se, ko na svadbu da idu.
-E, ti Kolakoviću udario na sve talambase, samo što još i muziku nisi poveo! Gde ti je jagnje, kao, ljuti se Mirko,onako nervozan.
-Za jagnje ne brini, peče se kod Naceta u furunu, no ajde puštaj te tvoje "dorate" da vidimo šta znaju, odgovara mu veselo Kolaković.
-Kakvo ti je to jagnje, kad ga "u pleh pečeš". Na ražanj ima da ga nosiš svi da ga vide, e onda ću ja da puštam golubove, kao ljuti se Mirko, tražeći začkoljicu.
-Ajde Mirko puštaj golubove, ne oteži... prolazi vreme, kroz smeh će Kolaković. I njega uhvatila nervoza, šta znaš, dobro jato... gledo ih je lete svi ko jedan, pući će bruka izgubiće, pa da Mirku rilja baštu i zaliva paradajz i papriku... Neka ledena grudva ispunila mu grudi, te bi i sretan bio da Mirko odustane.

Iz razmišljanja ga trgnu klepet krila, to Mirko pušta golubove, a oni se šetaju po krovu i guču, ko da im ni na kraj pameti nije da lete.
Dok se Mirko odgega do ograde, da uzme veliku motku sa krpom na vrhu, jedan mavjan ulete kroz rupu u golubarnik.
-Ej Mirko, mavjan ode unutra, povikaše prisutni.
"Uplašio se opklade, pa beži ..." potsmehuju mu se neki.
Mirko besan "ulete" u golubarnik i otud iz sve snage izbaci mavjana, te ovaj ne dodirnu krOv no šmugnu uplašen, niz baštu preko drveća. To ga još više razbesni, te udari motkom po krovu, a crep otskoči i umalo se ne razbi. Prisutni se ućutaii, a jedva smeh uzdržavaju.

Mirko psuje i ljut motkom šara po krovu, a čapari potskakuju, kao da će motku da preskoče, jadan uteče iza Odžaka, te Mirko besan, baci onu motku na krov. Puče crep i golubovi poleteše na sve strane. U povratku stigoše mavjana i jato se polako prikupi. Publika digla glave i netremice studira svaki njin pokret. "Lepo, lepo bogami, vezali se svi ko jedan"... mrmlja Mića Miljković, poznati beogradski kafedžija i golubar.

Dan lep, tih, a od Hadži Popovca se diglo sunce, milina jedna. Pet čapara, jedan beaz i mavjan... grupisali se u jato, koje se povremeno rastegne, pa opet prikupi i polako penje. "Evo ih, idu ka suncu... penju se, biće danas dobrog leta" stručno konstatuje neko. I Mirko tako misli, ali ćuti i nateže čibuk.
Kolakoviću milo, pa i on ima te golubove, ali nek lete do deset i nek onda sidju ovako jatno svi, pa da ih nosi. Nedaj bože da se pocepaju, onda će sigurno neki da "zakači" i ode opklada...
Jato onako grupno ide sve višlje, te ih je već teško pratiti, bije sunce u oči. Neki posedaše na klupe i počeše nevezane priče.

Mirkova rodjaka, donese veliki poslužavnik sa slatkom i ladnom vodom te ga spusti na baštenski sto... "Služite se" progundja i ode.
"Eno ih, jedva se vide, eno... sad udjoše u beli oblak..."
"A, sad ih vidim... dobro se drže".
"Bogami, Kolakoviću spremaj kantu i ašov..."
"Ma šta je ljudi... još je rano, ja nisam tvrdio da ne lete, no samo da ne preleću podne..." brani se Kolaković.
Na sto stiže kafa i flaša ladne rakije. "Služite se... ko će kafu, ko rakiju" nudi ih Mirko.
"Meni ne razdvajaj, ja ču i jedno i drugo"... smeje se Kolaković i seda na klupu. On je ovde ko domaćin, voli ga Mirko, a i on njega, no eto mora da mu "izvuče" još ove i više neće. Šta će njemu, neće u grob da ih nosi. Mavjan, on ga interesuje, on i čaparka brkata, čerka od matorog čapara, što ga prodade djeneralu Ljubi Barjaktareviću, a nepita prvo njega, oćel on da ga kupi. Nji dva da upari, pa da vidi Mirko, kako se pare golubovi, a ne da mu brani da meša boje, no mora, čapar i čapar, mavjan i mavjan...

U tom stiže dečko: "Pita gazda Nace, oćetel da Vi jagnje šalje odma iz furune, ili da ga oladi i iseče".
-Nek ga šalje odma, vruće... ne sečeno... mi ćemo da ga isečemo" povikaše prisutni i Kolaković se složi.
"Ne vide se više, odoše tamo ka igralištu i više ih nevidim, mnogo su visoko..." konstatuje neki mladić.
Mirko skinuo jelek i podvrnuo košulju, pa seo na neki panj...
"U utorak sam ih pušto poslednji put, ali bez čaparke, imala jaje... te može da se desi, da ona prva sleti".
"Kako su ti leteli", pita neko.
"Pa, za mene matorog dobro. Mavjan je leteo do podne, a i ovi drugi nisu mnogo zaostali... no Kolaković stalno sumnja, oće da se uveri, sa njegove oči da vidi, pa nek mu bude, eto sad nek gleda", oteže Mirko i otpi rakiju.
"Auuu... evo ih, to su oni... uuu, mnogo su zanizili..." izveštava onaj dečak,.što stalno izvija vrat put neba, a i naj bolje vidi.
Stvarno, jato od sedam golubova, lepo se vide, jedan beo, pet šarenih i mavjan duz.
Kolaković gleda na sat: "Frtalj do deset, ovi bogami sve niže, evo ih za lo-15 minuta na krovu..."
Upeklo sunce, nešto od vrućine, a više od rakije, Mirko se preznojava. Vidi izgubiće opkladu, mnogo zanizili, evo sad ih i on vidi...
"E, kad ih ja vidim, onda su stvarno zanizili"... kao šali se na svoj račun.
Ma nije trebalo da se kači, sad če da se priča, kako nema više one stare golubove, kako se izvukla krv. Prodavo, davo i eto, ostao bez golubova, a nije tako, to on najbolje zna. Nikad bolje nije imao, ono jeste... i ono jato što je tuko Radovana, kad mu čapar sišo na 9 sati leta, bilo je dobro, ali šta fali ovima i mavjan mu je više put silazio na 9 sati,
no on krio da mu ga ne odnesu... razmišlja Mirko i jede se od muke.
"E... Kolakoviču, evo lo sati, vreme za ručak. Gde ti je to jagnje, izgubio si opkladu, kod mene se zna, doručak u 6, ručak u lo, a užina...posle podne u dva, jel tako..." obraća se Mirko prisutnima.
"Ti si se kladio da prelete ručak, eto ti oni su preleteli vreme ručaka, a ti što nisi dono jagnje ja nisam kriv..."
Prisutni se dele na dve grupe, jedni bi podržali Mirka, kako bi im skočile šanse da dobiju mlado, a drugi se već smeju i gurkaju oko Kolalkovića.
"Čekaj bre Mirko, nismo na njivi, pa da nam donose ručak... "po ladovini" u lo sati. Ja i ti smo se kladili...do podne, a zna se kad je podne, ako si se uplašio ti kaži, a nemoj da vrdaš ko seoska mlada..." kroz smeh će Kolaković.
I tako poče Bogami, ozbiljna rasprava, ko je u pravu, a prisutni, već podeljeni krenuše bučno da podržavaju, svaki svog miljenika.
Kada je rasprava bila na vrhuncu, zaškripa kapija i dečaci uneše veliku tepsiju, sa koje se, još pušilo pečeno jagnje.
Svi poskakaše, da naprave mesto za jagnje, a ono miriše, pa posle onerakije... prste da pojedeš.
Na sto se postavlja salata, mladi luka i još vruća pogača...a da evo ga i balon od 10 litra smederevsko belo!
Prinose se stolice, klupe...svi gledaju, da zauzmu što bolje mesto.
I dok su se oni tako muvali oko stola, neko se seti i povika..."Gde su golubovi..."
Stvarno, na nebu, osim jedne lenje rode, ničeg ne beše
Počeše šale: "Otišli u varoš da spavaju"... "Ma kakvi u varoš, tu su oni negde bliže, na neki odžak pali..."
Mirku krivo, ali ih pravda: "Šta oćete, leteli su preko 4 sata, a Vaši nemogu ni toliko..."
Jagnje niko ne gleda, svi krive vratove i gledaju na sve strane nebili ih ugledali.
A onda, neki mladić povika:" Eno ih, jedan beli i jedan duz, eno iza njih 2-3-4-5 šareni, to su oni. Ma eno ih... sad iz plavog ulaze u beli oblak, tamo levo, levo od sunca... kako ne vidite..."
Svi se okrenuli na tu stranu, zaklonili se rukama od sunca i "zevaju"...
Aaa, evo ih stvarno, to su oni..." dere se neki dugajlija, sa visoko ispruženom rukom put neba...
I stvarno, nadjoše Mirkovo jato, koje se ponovo diglo u "veliki vis".
Počeše diskusije, jedni smatraju, da ih je roda uplašila, te su se zato izdigli tako visoku, drugi pak tvrde, da Mirku stalno tako lete golubovi...popuste, pa se opet "zakucau".
Kako su sedali za sto oko pečenog jagnjeta, sve je više njih, prihvatilo baš to mišljenje. Ubrzo se začu i pesma, ona naša: "Moj golube...ne sleći mi, na maline..."

Možda taj dan i ta opklada, nebi ostali u tako svežem sećanju starih golubara i pored vruće jagnjetine i ladnog vina, da Mirkovo jato nije kompletno preletelo podne.
Vrhunac svega... je bio, kada se po sletanju golubova utvrdilo, da je Mirko greškom, umesto mavjana letača, onako na brzinu izbacio njegovo mlado-sina mu, još ne naučenog mavjančiča. Godmam se posle pričalo, da je Mirkov mavjančič, onako još nenaučen, leteo uz jato i preleteo podne.
Zbog tog mavjančića, a i lepe jagnjetme, Mirko je oprostio Kolakoviču izgubljenu opkladu, te ovaj nije kopao i zalivao bašču.
Kasnije su i otac i sin, završili kod Kolakoviča u kavezu, a Mirko je opravio kaplju i celu ogradu, kako mu nebi dečaci preskakali i muvali se oko golubarnika.


Iz ove anegdote se na čas, može videti, atmosfera u Beogradskom golubarstvu, krajem IX i početkom XX veka.
Reklo bi se, da se mnogo toga i danas ponavlja...ljubav prema golubu se ne menja... kroz vreme i prostor.

Jovan Martinovic - Martin, danas

 

Đeneral BARJAKTAREVIĆ

Pavle Barjaktarević (1891 - 1956) srpski djenera, uz Djenerala Božu Jankovića i sina mu Miloja Jankovića, te Lubu Barjaktarevića, bio je ponos i dika deogradskih golubara.
Po priči Petra Miljkovića, bio je artiljerac, odnosno Komadant artiljerijske škole, a kao pitomac dočekao I-vi Svetski rat. Navodno, istakao se u proboju Solunskog fronta, te po oslobodjenju, 1924 unapredjen u Komadanta Artiljerijske Škole. Kao Artiljerac, obilazeći Topovske šupe i štale, kako je pričao, vidjao je izgubljene ćubane, kako se vrzmaju medju konjima, te nekoliko puta nije odoleo da ih ne uhvati. ..
Po priči Djenerala Milojka Jankovića, Barjaktarević je držao očeve golubove, a koje mu je sačuvala žena ili sestra, nije zasigurno znao, za vreme okupacije.
Bili su to živahni golubovi, srednje veličine sa pravilnim ćubama- širine glave, a u vidu kocke. Svi ko jedan, uglavnom šareni...čapari, karudijani, krzali...svi istog oblika šare. Dešavalo se, da se izvedu 3-4 mladih godišnje u duz boji, te bi ih Djeneral darivao komšijskoj deci...jednostavno nije voleo goluba u duz boji.
Lepo su leteli i išli u vis, bilo je milina gledati ih kad silaze, jer su se "kočili" u malim krugovima, kao orlovi.
"Barjaktarević se zagolubario pored oca mu, nesećam se imena, ali pričalo se da je bio "majstor za golubove". Posle je Barjaktarević uneo par golubova od poznatih golubara i dobio još bolje letače. Mi smo ga upoznali kad je već bio visok čin, tamo 1934-35 god.
Držao je golubove zatvorene u lepom golubarniku, te su samo u trem izlazili. Mnogi su uzimali njegove golubove i bili zadovoljhi. Stari golubari su pričali, da su pre onog rata medju najboljim letačima, bili golubovi Barjaktareviča-oca. To su po izgledu i letu bili tipični ti naši stari golubovi..." sečao se čika Slavko Vasiljević.
"Znaš, ti stari naši golubari, još iz turskog vremena, ko što je bio deda mu Barjaktarević, blili su sirotinja, sve što se znalo o njihovim golubovima, bilo je vezano za par poznatih golubara. Tako je moj stric Mića Miljkovič pričao da su Barjaktarevićevi golubovi daleko poreklo nekog krzala trobojena, što ga je uvatio, kad su se iz tavana razbežali golubovi tom Omeru.

Šta je tu istina bog bi znao. Bilo je onda po Beogradi mnogo "gacure"- poludivljih golubova, pa medju njima i ćubani, te se to vatalo. Posle je golubove na sledio otac mu, a onda sin, Pavle Barjaktarević. On je ko mladi akademac- podoficir, putovao u Austriju i Francusku, te je tamo video njine golubove i zagrejao se za ove naše. Pričalo se da je nešto otud donosio, ali, koliko je meni poznato, od toga ništa nije bilo"...seća se Pera Zrka.
O Barjaktareviću - (ocu) se čulo, već tamo 187o-8o god. živeli su na Dorćolu i imali lepu malu kuću, a u dvorištu, lep drveni golubarnik.
Sin mu Pavle, posle napravi veliki i lep golubarnik sa tremom, a golubove je držao "sve pod konac" ko u vojsci, čisto i sredjeno, milina da gledaš. To je na mnoge golubare pozitivno uticalo, te su se trudili da naprave sličan red i u svojim golubarnicima.
Čika Mića mi je pričao da je kod njega prvi put video prave pregrade, sve iste ko u biblioteci. Ja sam mu upoznao oca, ko starca tamo negde 1932 gođ. mislim da je živeo još do pred rat, a posle njegove smrti, djeneral je sačuvao samo 1 par očevih golubova, a ostalo je odneo neki Djoka Vesković. Sećao se čika Pera.
Po beleškama gosn. Dj. Djordjeviča, djenera1 Barjaktarević, je rodjen 1890 god. ili koju godinu kasnije. Sa golubovima se, pored oca upoznao još u mladosti, da bi kasnije stvorio jedan od naj ujednačenijih sojeva beogradskih golubova.

Njegovi su golubovi leteli 3-4 sati, ali izuzetno lepo i kružno. Posebno su bili sigurni sa visom, nije se moglo desiti da ne odu u vis i pogube se. Bilo je pojedinaca, koji su leteli i mnogo duže, ali u nekom prošeku to su bili sigurni letači za. 3- 4 sati izvanredno lepog leta. Mnogi su uzimali njegove golubove, kako bi popravili vis i lepotu leta. Tako je kod BakŠe-kovača, Barjaktarevićev karudijan u paru sa Lolinim tekirkom izvodio neverovrtne letače.

Pričalo se da su pojedini primerci leteli i po 9-lo sati.
Djeneral Barjaktarević je bio izuzetno cenjen i poštovan od strane beogradskih golubara.Visok čin artiljerijskog generala, mu nije smetao da svakog primi i porazgovara o golubovima.
Pričalo se da je otac mu, pred smrt poklonio mnoge golubove mladjim golubarima, te se dugo spominjao soj Barjaktarevićevih golubova.
Posle okupacije Jugoslavije 1941 godine, Deneral Barjaktarević je zarobljen od nemačke vojske i nikada se nije vratio iz zarobljeništva.

Po mišljenju Dragiše Filipovića, treba obavezno spomenuti, još jednog od Barjaktarevića i to Divizijskog Djenerala Ljubu Barjaktarevića (1866-1944) koji je takodje bio poznat medju golubarima. Nije imao neke velike letače, ali ono što je držao bilo je "par exelans" a sve je to uticalo, da mladi ljudi budu bolji i da na goluba gledaju kako valja. Ja ne znam koji je od Djenerala Barjaktarevića bio popularniji medju nama. Ono, kao golubar, mislim pravi beogradski golubar, koji juri pa i vata golubove, koji zna da proda, ali i da pokloni goluba, bio je otac Barjaktarević (1865-1939-41) neznam tačno kad je preminuo.


MARKOVIĆ JOVAN - čika JOVA

Zagolubario se u mladosti, još kao djak. Golubove je držao u dvorištu njihove kuće u Knez Mi hajlovoj ulici, par kuća od Narodne banke. Kad se Beograd izgradio i proširio, prešao je u novu kuću u Smi1janićevoj ulici, odmah iznad Slavlje. Tada je bio već pred penzijom, te se uglavnom posvetio golubovima.
Tih... ne nametljiv, bio je omiljen medju golubarima.
Najbolji golubovi su mu bili arapi, ma da je imao i darčina, te po nekog beaza.
Poznat je bio po jatu arapa, sa jednim beazom, koje je gledano -iz bašte kafane "Vardar" znalo da leti i do podne.
Sa puno ljubavi i poštovanja, o Jovanu Markoviću pričao mi je čika Joca Naunović, on kaze: " Ja sam bio dečak i bilo mi je teško da se osmelim da odem kod tako poznatog starog golubar. Kada sam stidijivo ušo u njegovo dvorište iznenadila me njegova ljubaznost,jer onda su ti poznati golubari bili nepristupačni 1 arogantni. Čika Jova nije bio takav, naprotiv, pravi gospodin, primio me je i pokazao mi golubove.

Kasnije sam često išao kod njega i dobro mu upoznao golubove.
Za njegove golubove je interesantna pojava da su starenjem dobijali bela pera po telu. Tako izvede se duz arapče, pa posle mitarenja dobije 1-2 bela pera, a naredne godine još 3-4 te mat ori arapi i darčini su imali puno belih pera po sebi.
Izuzetno snažni golubovi, sa belim očima ko biseri. Arapi su bili crno kljuni, a i darčini su imali tamne - braon kljunove. To mu je bila jedna linija poreklom od Steve- samardžije, a kupio ih je od unuka mu Tase "Amze" još 1858 god. Druga linija su bili beazi i po neki boz, a formirao je od uhvaćenog beaza i flekave boske, što je uletela u sobu, kad je tukao kobac još tamo u Knez Mihajlovoj ulici. Od svih "Amzinih" golubova čika Jova je zadržao Arapa "Trobojana" i dve belorepe darčinke.
Vremenom je formirao ujednačen soj arapa i darčina, te ih ukrštao sa bozovima i beazima od beaza i flekave boske.
Ti Jovini arapi su bili crni ko gavrani, a svo im je perje presijavalo na zelenog i crveno. Tako crni sa belim očima, ostavljali su snažan utisak rasnih letača.

Teško su se kretali, ali kad polete znali su i do podne da lete. Leteli su dosta niže od ostalih golubova, pa se pričalo da mu "ne vataju vis" no po lepom danu su znali da se brzo pogube, a tad ih čekaj da si dju.
Ja sam imao arapa i darčinku, još kao mladić, kupio sam ih kao mlade, posle njegove smrti negde 1924-25 god. može bit i kasnije, kada su rasprodali sve golubove. Bili su to odlični golubovi, no ja sam ih upropastio jureći svaki dan da lete, nisu mogli da fale. Posle sam ih menjao za "Mutine" i pokajo se. Taj Čika Jovin arap je posle 2-3 godine imao desetak belih pera po telu, a zanimljivo da je u repu, jedne godine imao 7-8 belih pera, a iduće sva crna. To je kod njegovih golubova bio čest slučaj. Meni je gosn. Jovan Marković ostao u najlepšem sećanju, ma da sam ga upoznao u zalasku slave i dubokoj starosti.
I Slavko Vasiljević se seča golubova Jove Markovića, pa kaže:" Držao je golubove tamo ispod Zorine ulice na Slaviji. Medju starijim golubarima je bio cenjen, jer su mu golubovi lepo leteli, a i bili su poznato poreklo. Mi mlađji to poreklo nismo mnogo cenili, nas je interesovao vis i dug let, pa sam ja nekako više cenio "Tišlerove". Pričalo se da čika Jovini lete dugo, ali nemaju vis, te me to odmah odbilo. Tišler mi je pričao, da je Jova nekada imao izvanredne letače, te da su se otimali oko njegovih trobojana. Ti trobojani su bili crni sa crvenim velikim flekama i mestimično belim perjem. Kasnije se to izgubilo, a onda su ludeli za
njima, pa su parili trobojane i barke da dobiju što više boja. Ja mislim, da su to bili ti stari golubovi iz davnina, koji su služili više ko ukras, te osim tih belih očiju, drugo mi se kod njih nije svidjalo".
Po mišljenju Voje Martinovića-Vojčeta, golubovi Jovana Markoviča su sigurno, jedni od naj starijih po poreklu. Uz Ko1akovićeve, Nemecove i Milana Bandiste, čine koren iz kog je kasnije izniklo naše golubastvo.
On kaže:" Pričalo se da je Jova uneo nekog Pećkog belorepog arapa, te je sa "Amzinim" trobojanima dobio te arape, tamo još 187o gođ. kad su mu golubovi i najbolje leteli.
On to nije krio, ali smatrao je, da taj pećki arap, nije bitno uticao na te stare "Samar džijine golubove".
U peći je onda bilo, tih belorepih arapa i darčina, ali koliko je znao, to je sve odneto odavde.

Kako je pričao mom ocu, otuda su bežali bogati Turci, kad ih je najurio Djeneral Janković, otac od Milojka, pa se pričalo da su za njima ostajali ti golubovi. Ako je to istina, onda to mogu biti samo Srpski golubovi iz Pećke Patriaršije, ili ono što je ostalo po tavanima i ulicama, kad su Srbi utekli za Madžarsku sa Čarnojevićem.

Ja sam video par komada tih Pećkih i mislim da su to isti ovi naši, samo nešto sitniji, slično Niškim, pre no što su, ovi iz Duvanskog Monopola, odneli ove naše tamo.
Čika Jova je sigurno bio u pravu, jer su svi njegovi golubovi bili mnogo krupniji, lepši i jači, sa velikim glavama i kocka ćubama. Jedino su im oči bile tako bele, a i imali su po neko belo pero u repu. Onda je bilo na sve strane belorepih golubova, što je normalno, kad su preovladjivali šareni golubov, a kod šaraca većinom su beli repovi.

            Dj. Djordjević je pišući o poreklu Markovića golubova, naglasio njihovu vezu, sa starim srpskim golubovima preko Sime Samardžića i tamo dalje u prošlost.  I on naglašava, da su sve sličnosti sa pećkim, i niškim normalna pojava, jer su to golubovi  jedne iste rase,  samo selekcionirani  u drugom prostoru.
„Dolaskom Slovena izvršena je asimilacija Ilira, a golubovi su se odgajali, dosta izolovano, na pojedinim područjima, te su nastali već opisivani sojevi. Još u ona vremena zabeleženi su beogradski, niški, pećki, kotorski, dubrovački, dalmatinski...sojevi Ilirskog goluba.
Svima je zajedničko, ćuba, visok kružni let i raznovrsnost jakih boja. Iz navedenih gradova prenošeni su širom Srbije, a pred najezdom Turaka, seobama srbi su ih prenosili u nove krajeve, te su tako stizali u Ugarsku, Austriju, Nemačku, pa čak i u Rusiju“ navodi Djordjević.
Lazar Dimitrijević se seća tih golubova:

„ Ja nisam nikada bio kod čika Jove, ali sam gledao te njegove golubove kod jednog sudije u Zorinoj ulici. Bili su to mnogo lepi i dobri golubovi, pa su ih mnogi stariji golubari držali. Ja sam više cenio „Tišlerove“ zbog visa, a to je onda bio kod mnogih veliki problem.
Pričalo se da je Grada – Pisar držao te Jovine golubove – arape, a koje će posle od njega otkupiti Andra Bihel. Marković svakako zaslužuje da udje medju deset tih starih poznatih golubara, od kojih smo mi još ko deca mnogo naučili. Pričalo se da je da je pravi gospodin, pa je svojim  finim ponašanjem na mnoge uticao, da golubarstvo prihvate, kao nešto više od  hvatanja tudjih golubova“.
Draga Kokotović je od Vojčetovog oca čuo zanimljivu priču o Jovi Markoviću, te ću je preneti po sećanju.

     Priča o Arapu iz bare,

Tu,  gde je sada trg Slavija, onda je bila velika baruština sa trskom, ševarom i žabama. Zimi su tu, sletale divlje patke, pa su lovci išli u  „lov na Slaviju“.  Tu su pojena stada krava, konja, ovaca... a malo višlje,  gde je sada Hotel,  bio je veliki i jak izvor vode za piće. Tu su dolazili iz okolnih kuća po vodu za piće, a i za zalivanje bašti.
E, sad...  pričali su više njih i to bliski drugovi  Jove Markovića, da je ... one godine kad su završavali kuću tu na Slaviji, predveče ugledao u visu umornog goluba kako silazi.

Bilo je leto i velika vrućina, te je često išao na izvor da se razladi.  Sedeći tako na kamenu, privuče mu pažnju taj golub svojim mirnim letom u malim krugovima, te se zainteresuje čiji je i gde će da sleti.
Kako već pade i mrak, a taj golub  još,  tu nad barom kruži, Jova  odluči da podje kući.

  Nije prešo ni stotinak koraka, kad začu viku dece: „Golub pade u sred bare... idi vataj ga“.

Čika Jova se brzo vrati i stvarnos, na sred bare,  pluta golub raširenih krila i repa, a glavu sa mukom drži iznad vode.  Povremeno zamlatara krilima, ali iz vode ih, onako umoran ne može izvući, te Jova bez razmišljanja zagazi u baru i lako ga uhvati,  te odnese kući. Tada je još uvek golubarnik bio u staroj kući u Kneza Mihajla ulici, te „dok dodje  doma onako mokar grdan ga rezil izede „  pa je umalo hteo da ga pusti.  Sutra dan,  Jova u ćumez, a arap „iz bare“ se sredio i prebira po podu trema nebil našao koje zrno.
Po  priči Vojčetovog oca, stolara neimarca- poznatog  golubara,  Jova  je,   na proleće,  preselio  u novu kuću na Slaviji (početak Smiljanićeve vulice)  te tu napravi nov, još lepši golubarnik.  Tada je isprodavao većinu letača, te je krenuo sa učenjem mladih, a medju njima se nekako umuvao i Arap iz bare. 
Pričao mu je čika Jova,  a bili su može se slobodno reći drugovi,  da se priuči  7-8 mladih i počnu dobro da lete. „ Arap iz bare“ onako bezparan, upari se sa ženkicom iz tog jata. Kad ih Jova potera... kasnije otvori  ćumez, a  Arap  iz bare se krene i stigne jato.  Tako 2-3 puta i Bogami silazi, kao kod kuće. E, ali počeše vrućine,  a i mladi se mitare, te  arap počne sam da se kreće i vas Božiji dan, vidš ga gore u mrvi. Kako pada veče, eto i on dole, ali ko da ne vidi dobro, kao da pipa po mraku,  ucentrira onu baru pa ni makac,  no u nju!
Smuči se Jovi,  da gaca noću po bari,  pa poseče arapa i smesti u priplod.  Od tog arapa su čika Jovini šarenorepi arapi, te ih zvao „Barski“... a narod se ubuni pa vele „Pećki“...

 

BRANA TODOROVIĆ - profesor

Profesor Todorović je bio jedan od naj uglednijih golubara u plejadi koja je u oslobodjenoj Srbiji udarila temelje savrcmenog držanja naših golubova. Sevremenik je Mirka Njemeca, Djoke Djordjevića, djenerala Barjaktareviča i drugih "gospodskih" golubara u drugoj polovini XIX veka. Dosta je pisao o našim golubovima, a posebno se bavio istraživanjem istorije naših letača.

Imao je neke svoje "bubice" jer je tvrdio,da je naš golub osim visokog i kružnog leta obdaren i za prenošenje poruka sa velikih udaljenosti. Tvrdio je, da su od njegovih bliskih srodnika tamo iz Mesopotamije, stvoreni prvi "poštari".
"Još Iliri su ga koristili za prenošenje poruka, a kasnje Rimljani su duž Dunavskog Limesa imali golubl ju poštu, formiranu baš od Ilirskih golubova, I manastiri su održavali vezu golubljom "postom" a u srednjevekovnoj Srbiji svaki grad i utvrdjenje su imali ove golubove. Korišćeni su prevashodno za zabavu i kao ukras, ali u slučaju potrebebe i za prenošenje važnih poruka.

Tada je putna mreža bila slaba, te se dugo putovalo, zato je golub bio izuzetno dobro rešenje. I danas se on može uspešno koristiti na manjim razdaljinama. Ja sam vršio oglede i mogu garantovati, da se bez ikakvih problema naši golubovi mogu koristiti za prenošenje poruka izmedju gradova Beograd- Smederevo- Požarevac, ili Beograd- Topole-Kragujevac.

Zato ne treba u te svrhe kopirati Austrijance Francuze i li Nemce i unositi njine golubove. Naš golub putuje na mnogo većoj visim, te je bezbedniji od šumskih grabljivica..." pisao je profesor Brana Todorovič. "
Kada je 1884 god. završena pruga Beograd - Niš, profesor Todorović je u više navrata, vozom nosio svoje golubove i puštao iz raznih gradova.
Prvo bi ih puštao odmah iza Avale, posle dalje - iz Lapova, pa tako redom sve do Stalaća i Niša. Verujte mi, pričali su njegovi prijatelji golubari da su mu se golubovi vračali bez ikakvih problema. "Mnogi su išlj sa njim i puštali svoje golubove, ali su imali manje sreće, pa su se žalili da ih je profesor "razgolubarion".

Drugi su se opet hvalili da su se i njima golubovi vratili čak iz Stalača. To je jedno vreme bila moda, da se sedne u voz i putuje kako bi se iz daljine puštali i vračali golubovi.
Profesor Brana je tu bio glavni, pa su padale i velike opklade, jer mnogi nisu verovali da se golub može vratiti sa te udaljenosti. I ja sam ko mladić, kad podjem kod dede u Niš nosio neke slabe letače i puštao redom već od Topčiderske stanice pa do Lapova i veruj mi čudom sam se čudio, da golub koji nije otišo višlje od srednjeg visa, dodje sa udaljenosti od recimo 50 kilometara..." sećao se čika Joca Naumovič.
Profesor Brana je bio poznat po svojim "nogatim" mavjanima i beazima. Bili su to robusni i jaki golubovi, ali mnogo lenji, te je on bio prinudjen da ih pušta iz daljine, kako bi počeli da lete. Kad ih tako 5-6 puta pusti Iz daleka, oni posle počnu dobro da lete.

Imao je kavešče u koje ih spakuje i odnese na kraj ulice, posle ide dalje do stanice, a onda na voz i bog te pita odakle ih sve nije puštao i oni mu dođju. Mnogo ih je voleo i nije hteo da unosi tudje. Tako je radio sve dok nije od starosti bio vezan za dvorište...kroz smeh je pričao Slavko Vaši 1jevič.
"Bi0 je to gospodin-čovek, fin i školovan znao je samo za poso i golubove. Družio se sa gospodom, pa je mnoge stvari saznao o ovim našim golubovima. Predlagao je da u sklopu naše vojske budu golubarske
čete i koliko ja znam to ie usvojeno. Kada su posle naši uvezli pismonoše, on se razočaro i digo ruke od vojske. Stari golubari su ga mnogo cenili i poštovali, pa je tamo 1905-1910 bio predsednik golubarskog društva, kako mi je stric mi Mića Mi Ijković pričao. A to sa nošenjem i puštanjem golubova iz daleka, to je on prvi počeo, a posle su ga i drugi
sledili, te je jedno vreme to bila praksa.
I ja sam, kada neki golub neće da mi leti, nosio što dalje i puštao, pa kad tako smršr on posle i "proleti". Onda su golubovi bili "tvrđji" ali zato nisu falili, pa jedno jato teras po 5—6 godina. Mnogi su uzimali Branine golubove i hvalili su se da im odlično lete, nisu morali da ih nose i puštaju iz daljine, no terali ih ko i svoje.

On je to nosio i pušto, pa posle birao i pario one naj pametnije što se prvi vrate, tako je dobio te jake nogate mavjane i beaze.,." sećao se Čika Pera "Zrka".
Za vreme I-og Svetskog rata, profesor je ostao bez golubova, pa je posle rata na kratko nešto skupio i počeo onako star i oronuo, opet da ih vozom nosi i pušta. Smrt ga je omela, da nanovo selekcijom dodje
do visokoletača, koji će se "bez problemvraćaju" vraćati iz Stalaća i Niša...

 

ŽIKA KAPUNAC

Kapunac je bio špiditerdžija kod liferanta i fabnkanta stakla Jansena. Prevozio je staklo i tako sebi i porodici zaradjivao za život. Stanovao je i tu držao golubove, kod današnjeg hotela "Palas".
Bio je pozhat po izuzetno lepim i dobrim krzalima, a kasnije po karudijanima,ili kako ih je on zvao kara-naudijanima.
Bio je nešto stariji od Milana "Tišlers" a golubarsku karijeru je završio po povratku sa Solunskog fronta. U rat je otišao sa pedesetak godinaj te kad se vratio i video da više nema njegovih golubova nije više pokušavao. Mnogi su hteU da ga ponovo zagolubare, ali on nije mogo da prežali svoje stare golubove.
Milan "Tišler" je dobro poznavao Žikine golubove, te se njegovoj priči može verovati, smatrao Je Slavko Vasiljević.
"Žika je imao odlične krzale tamo izmedju 1885-1895 god. a onda je došo do nekih naudijana. Bi li su to bledo braon tekiri ko prepelice, a onda se to zvalo "Nauđice" odnosno "Naudijani". Kad ih je izmesao sa svojim krzalima dobio je čitavu lepezu kara-nauđijana, sto će reći crnih-naudijana, ili kako smo to mi navikli karudijana.

To je letelo po Milanovoj priči: "do zaranaka". Izjutru, kad ih "potera" sporo su i nekako nerado išli za vis, ali kad sunce ogreje onu stranu prema Savi, oni se pogube ičesto prelete podne pa i do zaranaka ostanu. Tamo pred rat preplavili su Beograd ti Kepunčevi krzali i karanaudijani. Iz tog vremena potiču prve priče, da je "golub leteo ceo dan i kako Milan kaže, stvarno su pojedinci znali da siđju uveče. Oko tih naudijans su se ispredale razne priče, ma da ja to ne verujem, jer je i pre toge bilo naudijana koliko ti duša želi.

Pričalo se da je Žika te golubove dobio od Jansena, neznam dali direktno od gazde ili sina mu, koji je navodno držao golubove. Ti Janseni su bili bogati, držali većinu staklarskih poslova, pa neverujem da su imali vremena da jure naše golubove. Spominjao se neki Jansen golubar, ali on se nije mnogo družio sa našim golubarima, te se nezna kako su mu leteli golubovi.
Žika je radio kod njih i po nekim pričama oni su mu poklonili par tih naudijana. Išlo se i dalje i tvrdili su da su to doneti golubovi iz Holandije ili Belgije, ne sećam se više. Na kontu tog, posle se i za neke arape pokradene, pričalo da su uvezem iz Belgije. Bilo kako bilo, Kapuncu su izgleda stvarno golubovi opasno leteli...* pričao mi je čika Slavko Vasiljević.
Posle onog rata, mnogi su godinama tvrdili da su baš njihovi golubovi "čist* soj Kapunčevih krzala i karudijana.
Sta je bilo stvarno sa Kapunčevim golubovima, pitamo Jocu Naumovića.
"Kad je bio u zenitu slave tamo od l9oo- 1914 god. imao je veliki i kako se pričalo naj lepši golubarnik u Beogradu. Sav u staklu sa ručno izradjenim ramovima i krilima, pa su mnogi išli da ga vide. Kad je izbio rat mobilišu ga, te se o golubovima brinule žena mu i sestra.

Za vreme prve okupacije, odma po Žikinom odlasku, neko porazbija ta stakli i odnese sve golubove. Posle su se neki vraćali, ali su i njih krali jer žena mu nije mogla da ih obezbedi. Pred Žikin povrata, vrate se 3-4 komada, ali žena i sestra nisu imale šta da jedu, te ih prodaju nekom. Pričalo se da se jedan ceo par vratio Žiki i posle rata, ali ih je on posle selidbe prodao, jer tamo nije imao uslova da ih drži. Tako je Žika Kapunac raskrstio sa možda naj boljim letačima onog vremena".
Bio je Jansen golubar, ne gazda no bratanac mu.

Po priči strica mi Miće, njega je Žika zagolubario 1 davao mu golubove. Sad kad razmislim možda ie i on nešto donosio otud. Ti Janseni subili truli bogataši, ko Mozeri ili Vajferti. Žika je celi život proveo radeći kod njih. Oni su staklo prevozili velikim špiditerima, na kojima je pisalo "Janser. i sinovi stakloH. Bilo je više od So takvih spiditerima, jer su za sve gradjevine oni snabdevali staklo.

Nebi bilo čudno, da taj Jansen golubar, kupi i donese otud najbolje što može da se nadje u Evropi. Ti bogataši uvek žele da imaju sve naj bolje. Kapunac nikada nikom nije reko poreklo svojih golubova, no ko i svi golubari "od uvaćenih". Ali ti njegovi naudijani, krzali i karudijani, nisu se razlikovali od ovih naših. Bilo je tada i posle naudijana koliko hoćeš. I Milan "Tišler" koji se družio sa Kapuncem, nikad nije verovao u tu priču. Šalio se na račun te priče, pa bi za neke svoje naudice i karudijane pričao da su iz Čikaga..." sečao se Pera Miljković.

Bilo kako bilo, za Žikom Kapuncem su ostali golubovi, priče i sećanja. Od pedesetak pokradenih u zimu 1914 god. sigurno je neki u nekom golubarniku ostavio potomstvo. Većina Žikinih prijatelja, je uzgajala baš te golubove, te sam ubedjen da i danas, nebom Beograda krstare potomci Kapunčevih golubova.
Dragiša mi je uzbudjeno šaptao:" Ma nikome nikada nisu bolje leteli golubovi, ali eto nije umeo to da sačuva...razneli lopovi. Ta naudica uvaćena u porti crkve je bila čudo od goluba. Mnogi poznati i imućni golubari su uspevali da dodju do po nekog mladog od nje i preporodili bi svoje golubove. Kad Žika potera jato, a to su svi pričali, treba samo sesti i gledati...učiti, kako jato treba da leti. Leti,na vrućine po 3-4 komada mu sidje u sam mrak".
"Ma kakvi Holandjani i Belgijanci...to su naše malogradjanske gluposti. Žika bi se ubio nebi uzeo tudjeg goluba, a pogotovu od Jansena kojeg je zagolubario. Taj Jansen nije bio golubar ko mi, nego voleo golubove i hteo da mu u dvorištu guči i lepršaju golubovi.

Žika je bio terač i maher da oceni goluba, a to mesto gde je držao golubove je izuzetno za letače, jer izjutra sunce brzo ogreje, a predveče dugo otud od zapada bije, pa golubovi mogu duže da vide te lete, kad je kod nas mrak, tamo od Zemuna još sunce i dan. Žika je bio vredan i radan, te je i od golubova to tražio. Batić mi je pričao da je Žika ko mlad u porti Crkve od stotinu golubova zapazio to krdžavo naudijanče, te se polomio da je uvati, a posle to ispao naj bolji letač i priplod u celom Beogradu..." priča uzbudjen Andra Ostojić.
Dugo, baš dugo se pričalo o Kapunčevom soju letača. Čak i mi mladji slušali smo te neverovatne priče o njegovim letačima...sve do pojave Raje Belca i Obrenovačkih šampiona, tamo početkom šezdesetih godina prošlog veka.

 

KARLO ŠMIT

vi stari golubari sa kojima sam razgovarao složili su se da je po pričama koje su kao mladići slušali Karlo Šmit imao vrsne letače.
Meni je o njemu pričao čika Mića, kaže Pera Miljković. Imao je arape
i bozove, a živeo je na početku Fišeklijske ulice.' Poreklom je bi o švaba, ali od onih iz preka što su došli u vreme Marije Terezije. Golubove je zapatio još kao dete, a kad je izučio zanat došo je do tih arapa i bozova i to je držao sve do smrti.

Po priči starih golubara bili su to izuzetno lepi golubovi, sa duplim okvirima i jakim nozdrvama, svi kockoćubani. Moj stric Mića je imao Šmitove arape, pa sam ko mladić kod njega uživao gledajući ih. I bozovi su bili tako markantni, još lepši od ovih mojih. Ja sam medju prvim golubovima imao baš te Šmitove od čika Miće. Izuzetno su lepo bacali krila, a to se onda. cenilo. Kao jedan od naj starijih golubara često je dolazio kod čika Miče u ksfanu na po rakijicu. Tu su se okupljali viđjem golubari a često su držali i sastanke. Svi su se otimali oko Šmitovih arapa i bozova, jer su kad se ukrste davali odlične letače.
Šmit je govorio:"Golub leti 2-3 meseca, a u dvorište ga gledaš 12 meseci, pa more da bude lep na prvo mesto da uživaš dok ga gledaš".
Kada je toliko ostario, da više nije mogao da brine o golubovima, otselio je negde preko kod rodbine i tamo odneo 2-3 para tih golubova, ostalo je rasprodao da kupi kartu za voz.

Jaca Naumović priča:
"O Karlu Šmitu sam najviše čuo od čika Mute. On ga je izuzetno cenio, jer je voleo arape i bozove, a Smit je baš to držao. Sečam se arapa nozdrvaša kod Mute, zvao ga "Šmit" a mi deca se smejemo kada Muta izgovara "Sit" umesto "Šmit".
Ako su mu svi golubovi bili ko taj arap, onda neznam šta mi danas držimo. Leteo je 4-5-6 sati, ali bio je ko isklesan od mermera. Svako pero na svom mestu, a nozdrve zabrekle iznad "bambus" kljuna, oči bele ukvirene duplom "ringlom" koja se sva nabrala.

Kad guče visi mu guša, a raširi krila i podskoči, ko da ga sada vidim. Kasnije sam uspeo da kupim jedno mlado od tog arapa i neke špicaste tekirke bez ćube, bio je Špic arap i najbolje mi je leteo. Ne zaboravi da su se onda golubovi hranili lebom, projom,šuljivom pšenicom i otpadom od kukuruza, bili su pušteni po ceo dan i tereni da lete cele godine. Ti bi golubovi, pod današnjim uslovime siguran sam leteli dar duplo duže".

I najmladji od braće Bihel, Ernest Bihel je ponešto znao o Šmitu, pa kaže:"Andra je kao mlad upoznao Šmita i išao da gleda golubove, te nam često pričao o tim arapima. On je i zavoleo arape i bozove baš pored tih Karlovih golubova. Andra je pričao da su to bili ti stari arapi, kakvi su gajeni u Srbiji još pre Turaka..."
Mića Miljković- kafedžija i vlasnik kafane "Žagubica" na uglu prekoputa podzemne garaže "kod Vuka" po pričama starih golubara, naj bolje je poznavao Karla Šmita i poreklo njegovih golubova. Tamo, sve do pred I-vi Svetski rat, Karlo je navraćao na "čašicu razgovora" te ga je uporni Mića ispitivao i beležio.

Njegov sinovac Pera Miljković kaže:"Karlo je te golubove dobio od gazde gde je učio zanat i zavoleo golubove. Gazda ih je kupio od nekog Srbina "Bandiste" što je držo golubove kod Velike džamije. Pričalo se da je morao da drži samo arape i to kjrupne, te kada slete na džamiju, da hodža i efendije misle da su to vrane, a ne kaurski golubovi

Kako su njegovi golubovi sletali na minaret i balkon odakle hodža moli- poje i tu poganili, to bi Turci zabranili a i ljuto kaznili Srbina, pa se on doseti, te počne gajiti samo te arape, za koje su Turci mislili e su vrane. Tako se pričalo, a šta je istina Bog Sveti zna..."
Te iste golubove je kupio i držao i neki Sreta Jevdjenijević, poznati golubar pre onoga rata, pa Mile Lomić i Klonfer...sve su to bili ti golubovi preko toga gazde iz Fišeklijske ulice kod Kalemegdana, a od kojega je i Karlo dobio golubove.
Mnogi beogradski golubari, pre I-og Svetskog rata, su imali Karlove arape i bozove, te će se neki od njih preneti i posle rata, te namnožiti i učestvovati u formiranju Beogradskog visokoletača, kakvog danas imamo.
Karlo je sa 2-3 para svojih golubova u dubokoj starosti, otišao u Bačku palanku ili Topolu i tamo mu se gubi trag.

 

MILAN "Bandista"

To nije onaj "bandista"- muzičar, koji se pominje u vezi Karla Šmita golubova i Velike džamije. Milan je mladji, ali isto poznat pod nadimkom "BANDISTA" i po izuzetnim golubovima u boji Čapari.
Krilati, kockoćubi, krupni i lepi, ostali su u uspomeni starih golubara i kao izvanredni letači.

"Nekada je većina beogradskih letača bila u "šarenoj" boji. Krzali, karudijani, čapari, kaplani, alboši,.. mnogo redje su se držali ovi u duz boji. Medju toliko šarenih golubova biti zapamćen po naj boljim čaparima, kazuje da je Milan stvarno imao nešto "par ekselans".

I stvarno, ti njegovi čapari su bili ravni Njemecovim, ako ne i bolji. Lomić je imao pre rata te Mi lanove Čapare, pa je posle rata od jednog para napravio odlične golubove. Taj par je sačuvao nekako tamo dole u Topčideru, pa se ta krv ponovo javila. Mnogi su uzimali od njega.
I Spasa Petrović "Tičar" je imao jednog čapara od tih golubova, ja se sečam bio sam mladić, stvarno je bio izuzetno lep i dobar golub. Laza je imao dosta tih preko čapara i to je držao sve dok se "Tišler" nije vratio. Ti čapari Milana "Bandiste" su dosta ličili na Tešićeve golubove, pa postoji mogućnost da je Raja Tešić imao poreklo Milanovih golubova.
Posla I- Svetskog rata, sve se to izmesalo, pa je teško sad tvrditi da su se negde zadržali ti golubovi, ali se dugo pominjala ta Milanova linija čapara, sečao se cika Slavko Vasiljević.
Laza Dimitrijević, je dosta znao o Milanovim golubovima preko Spase Petrovića, pa kaže:" Milanovi Čapan su svi od jednog para čapara, što se bio naselio na štalu nekog njegovog komšije, koji nije bio golubar.

To je bila velika štala dole, de je sad Bajlonijeva pijaca, a tu su isprezali konje seljaci kad dodju na pijacu. Pijaca je bila gore višlje de je sada Akademski park ispod "Kolarca". U toj štali je bilo "more gacura" pa se često tu zadesi i po neki ćuban. Tu je Milan Bandista uvatio ceo par Čapara i čaparku, bar tako je ispričao Spasi. Kad je od njih počeo da izvodi mlade i da ih tera, rasturi sve ostale golubove i počne samo te da odgaja.
Znam, tebe sad to ne interesuje, jer nema "kopču" sa nekom starom linijom, što bi pomoglo da se razjasni poreklo, ali nisi u pravu. Ti čapari su se namnožili i ubrzo su mnogi gajili baš to, pa se može slobodno reći, da je u mnogim šarenim golubovima bila krv i tih Milanovih čapara.
To su bili izuzetno krupni i glaVati golubovi, krupniji i od mojih pa se mislilo da nemogu da lete. Med jutim leteli su izuzetno dugo po 6-7 sati i to više od pola vremena u "gubitku"

Posle rata mnogi su se hvalili da su sačuvali to poreklb, ali osim kod par njih sve ostalo je odudaralo od tih golubova. Spasa Petrović je imao jednog Čistog čapara od tih Milanovih golubova, sačuvao ga nekako za vreme rata. Pričao mi je da su svi Milanovi golubovi bili takvi. Bandista je bio zatvoren, pa je mnogo toga ostalo nerazjašnjeno. "Tišler" je tvrdio ds su to "skupljeni" golubovi, da ih je Milan skupljao gde god nadje krupnog i lepog čapara on ga kupi

To su mnogi njegovi poznanici u tajnosti pričali, ali dokaza nidje bilo, te je može biti ljubomora. Moje je da ti ispričam šta znam, a ti vidi šta ćeš od tog da napišeš, jer mnogo je ljudi držalo te Milanove golube, a nadimak "Bandista" je često izgovaran pored golubarnika beogradskih".
Dragiša Filipović je dobro poznavao Mileta Lomića i kaže:" Golubovi Milana Bandiste su bi li rasni stari srpski golubovi, tu spora nema

Kako je došo do njih to je posebna priča, koju on nije hteo da ispriča. Lomić je postao poznat po tim golubovima i to po letu, a ne samo izgledu. Kasnije su se ti krupni "izvukli" pa su bili nešto sitniji, ali još uvek markantni i dobri. Lomić ih je ukrštao i sa svojim beazima, pa je dobijao izuzetno lepe beaze. Po meni, jedino su "Tišlerovi" golubovi bili bolji od golubova Milena Bandiste.
Mihajlo Todorović "Misirac" je kao mladić gledao golubove Milana "Bandi ste* kod Mijajla Stankoviča- pukovnika, pa kaž

" Bili su to lepi i sredjeni golubovi. Mijajlo ih je lepo držao pa je njina lepota dolazila do izražaja. Meni se nije svidjelo što im se veliko perje na krilima nekako zarozavalo kontra, a i repovi su im bili pri vrhu krzavi. Onako dezenirani u čapar i kaplan boji, meni su delovali šareno, ali golubari su ih cenili i tražili. Tako ih je osim Mijajla držao i Stari Mića kafeđžija, Kićevac, Janković i mnogi drugi. Mijajlo se hvalio da mu pojedini primerci lete po 5-6 sati, ma da je već bio mator da juri golubove. Ali jesu bili tipični stari golubovi, ukras u dvorištu a uživanje na nebu"
Mile Stolar je imao to poreklo, pa kaže: "Ma te proče i ti zapisi u Prvom društvu nemora da se shvate ko jedini izvori. Ja sam od ovih starih Dorćolaca slušao da je kod Bandiste bilo više linija i više tih boja i da su mu svi leteli.

Eto većina tih njegovo poreklo sad su u tekir boji...i špicasti i karudijani, a zna se da su od golubova Milana Bandiste. Oću da kažem, da nemora da je to, da je od par čapara sve napravio, a ima toliko...to poreklo, to mi ne ide u glavu i to treba da se dokaže. Evo moji nisu krupni, pre bi bili sitniji, al mnogo su vredni, lepo lete i krug i vis i ne fale...ja nemam muke da napravim ekipu i da teram skim oćeš, a to nebi bilo da su to samo jedni golubovi".

 

MITA "Užar"

Svi ga znaju po nadimku "Užar" jer se bavio užarskim zanatom i odgojem jednog od naj boljih sojeva beograskih letača.
"čika Mita je stanovao u NiŠkoj ulici u kući Jaćimovića. Tu su se pored njega zagolubarili braća Jaćimovići još kao deca. Kasnije je preselio dole u Franše D'eperea ulicu i više nije bio "bauk" za beogradsko golubarstvo. Spada u staru generaciju, ali je zajedno sa "Tišlerom" pregurao i I-Svetski rat. Po pribeleškama Dj. Djordjeviča treba da je rodjen 1852 god. a golubove je držao sve do 1930 god. i to aktivno.
Uz Milana "Tišlera" sigurno naj jači golubar stare generacije.
Još tamo 1870-75 god. leteli su mu golubovi možda naj bolje u Beogradu. Kada je preselio u Nišku ulicu, sagradio je velikl golubarnik 1 bio jedan od naj aktivnijih terača. Kada je 19o5 god. osnovano golubarsko društvo, prema ondanjim merilima bio je međju prva tri golubara u Beogradu. Kasnije kad je 191o god. osnovano novo golubarsko društvo, "Užar" je uz Milana "Tišlera" 1 Žiku Kapunca, bio naj bolji takmičar?
Sve to je pribeležio gosn. Djordjević, a prepričao mi Joca Naumović. Ernest Bihel, smatra da je Mita "Užar" imao najbolje letače posle I-og Svet. rata, pa kaže: "Uredu, Tišler je naj zaslužniji za brzu i uspešnu obnovu našeg golubarstva, ali Mitini krzali su bili bolji letači od Milanovih golubova. Ja znam na desetak mesta gde su leteli po "ceo dan" krzsli, to Mitino poreklo

Kod Stanka "šnajdera* je bila linija Mitimh krzala, pa to je letelo da neverujes. Ne svi, ali kad se izvede primerak, on leti da ga nijedan golub ne može da nadleti! I Batićevi naj bolji letači su poreklom Užarevi, a zna se kako su mu leteli. Bata (Andra) ih nije voleo zbog te boje, ali im se divio. Koliko puta je Stankov krzal nadleteo naše golubove, a to je čisto Užarev golub! Sve do ovog rata, po Beogradu je tražen Užarev golub, a to nešto znači".
Čika Slavko Vasiljević je pun hvale Za Užareve golubove, pa kaže:"Užar je bio majstor da napravi golubove. Danas se priča samo o njegovim krzalima, a zaboravlja se da je on imao odlične arape, Čapare, darčine i karudijane. Svi su jurili te njegove krzale, jer su se razlikovali od drugih golubova, pa si bio siguran da je "Užarev".

Arapi, darčini i čapari su dosta bili slični drugim golubovima, pa kad ti neko kaže da je Užarevo, ti nisi siguran, jer nisu stavljane Ikice. A krzall su bili isti i odma se mogo prepozna "Užarev* krzal. Dugački, ali vitki sa dugim glavama i izrazito kljunati. Delovali su nekako "usko" jer nisu imali prsa, no onako izduženi, repati i glavati...stalno zategnuti i spremni da polete.

Zato su se teško učili, pa su mu mladi dosta odlazili. I kod drugih koji su držali njegove krzale taj problem sa učenjem mladih, je bio izražen. Kod Mitimh golubova nije bilo sredine, ili je fenomen letač ili nevalja ništa. Bili su kod Nikole Pisara neki "Užarevi" arapi i darčini i to je letelo isto tako, pojedinci preleču dan, a neki neće sa krova da polete. Mnogi su se hvalili da imaju poreklo užarevih golubova, a sve na osnovu uhvaćenog nekog goluba koji je ličio na te golubove

Kad je preselio dole u Franše D'eperea, većina letača mu se vrati nazad u Nišku ulicu kod Jaćimoviča, te je ostao bez naj boljih letača. Tu je opet stvorio lepo jato, ali kratko vreme, jer je potera za njegovim golubovima bila velika, te se dao u prodaju. Bio je već star te nije imao puno golubova, možda 2o~3o komada sve ukupno, pa je držao visoku cenu. Tamo negde pre 193o god. pokradu mu golubove te je tu i kraj priči o "Užarevim" krzalima

Sve u svemu posle "Tišlera" naj jači medju starim golubarima".
Užarevi golubovi su svakako doprineli da danas imamo ovakve rezulte na takmičenjima... kaže čika Pera "Zrka" u jednom razgovoru 197o god. On smatra da je Užar od malo golubova napravio puno dobrih letača, te da zaslužuje da se svrsta medju 3-4 naj važnija golubara posle "onog" rata.
"Meni je stric pričao da je Mita, tamo još ko mlad, došo do dobrih golubova

Kad je Srbija bila proglašena za Kneževinu u vreme kneza Milana Obrenovića, golubari su te godine imali neko takmičenje. Po čika Mićmoj priči Mita je odno "šnjur" odnosno pobedio. Posle se to godinama pričale, te je Mita bio mnogo popularan. Ja mislim da je on nasledio od nekog već "napravljene" golubove, pa mu nije bilo teško,da krene dalje.
Posle I-og Svetskog rata, ja sam ga dobro poznavao, ali nikad nije hteo da "ofira" čije golubove ima. Bilo je tu raznih priča i nagadjanja, pa se tako pričalo, da je doneo prve dobre golubove iz nekog sela pored Dunava, gde ga gazda vodio da kupe kudelju za užad.

Znalo se taeno i mesto, ali se ja sada ne sećam. Drugi su opet pričali, da se zagolubario pored gazde, koji je navodno bio golubar, pa mu dao te golubove. Šta je tu istina ja neznam, ali treba da vidiš kod Joce, kod njega je ta stara društvena dokumentacija, možda nešto ima i o "Užaru". Joca već godinama hoće nešto da piše o tom starom golubarstvu, pa se poveži sa njim, koristiće ti.
Poslušao sam savet, ali i kod čika Joce nisam mogao da rešim enigmu porekla "Užarevih* letača.
On kaže: "Mnogi će ti reći: "Ja, ja znam... poreklo tih golubova" ali zapamti, sve su to priče i polu istine. Po meni, to su obični naši stari golubovi, kakvih je onda bilo i kod drugih

Mita je bio terač i vršio je selekciju "na nebu" a ne po izgledu, a to je jedini put da dodješ do dobrih golubova. Mnogi se sada čude, kako to da onda pre loo godina tako dobro lete golubovi. Na to je dao odgovor još Djoka Djordjević, kad kaže da se u vreme Turaka golubarilo dosta "zatvoreno" te je svako imao "svoje" golubove. I Turci nisu mešali golubove, a pogotovu ovi naši. Dodješ do par golubova i više ne unosiš, jer je sirotinja držala malo golubova.

Tako su parenjem u srodstvu bile stvorene linije, pa kad au Turci otešli došlo je do mešanja tih linija i tu su stvaram vrsni letači.
Ti naši stari golubovi su još iz davnina odabirani dabudu i ukras-lepota.
Još u srednjem veku su krasili vrtove i dvorišta imućnih feudalaca, a često su poklanjani voljenim osobama u kavezima i tu držani kao ukras.
Zato su birani primerci sa interesantnim šarama i bojama, pa je kod naših golubova šarenilo boja i dezena. U vreme Turaka isto tako su gajeni i kao ukras dvorišta. Turska dvorišta su bila posebno ukrašena cvećem, šedervanima i nizom orijentalnih detalja, te je šaren golub u takvom vrtu bio ukras. Mnogi su gajili golubove, paune i bulbule, a sve je zavisilo od imovinskog stanja, pa su naj lepse golubove imali naj bogatiji.
Tako su nekada naj cenjemji bili "Trobojani". Bilo je neverovatnih boja, recimo krila crna, a ostalo u kafe-boz boji, ili darčm sa potpuno crnim krilima, pa crn golub sa celim krilima belim... to se pojavljivalo čak i posle "onog" rata, ali redje.

Nijedna sportska rasa u svetu nema toliko raznovrsnih boja i dezena ko ova naša. Danas se mnogo tog izmenilo, golubovi su većinom u duz boji, a za neke trobojane većina nije ni čula. Zato ne treba da Vas čudi toliko prisustvo krzala u ono vreme. Bilo je tada raznih tipova krzala, bleđi krzal, tamni krzal, zagasiti krzal i t.d. Evo, gosn. Djordjević pominje golubove nekog abadžije, pa kaže da je on pokupio na gomilu sve golubove, koji su svojon bojon naj više ličili na boje somota i kadife, te se njima hvalio po čaršiji.
Užarevi golubovi su bili vrsni letači, a krzali su medju njima otskakali, jer je to bila neka stara linija, Bog te pita odkada parena u srodstvu, te se sačuvala krv. Kad to kažem, mislim na činjenicu da su mogi u nedostatku čistih letač, parili i gacure, pa ih ponovo vrćali na ćubane, sve dok dok ne dobiju letače sa ćubom.

Nemoj to da Vas čudi, pa ovi naši gacuri su i postali od domaćih golubova-ovih naših ćubana. Gacur nije divalj golub, već podivljali domaći golub. Ukrštajući se u tom polu divljem stanju on se vraća prirodi i prvobitnom golubu, jer je dominantanto to i Darvin kaže.
Takmičenje je uništilo čiste sojeve, jer parenje u srodstvu u zatvorenom golubarniku ne može dugo da traje, pojave se mane. Tek ukrštanjem raznih linija dobijemo jake letače, tako su u poteri za što boljim letom golubari ukrštali i više no što treba. I "Užarevi" golubovi su naj bolje leteli kad se ukrste pa izbace krzala.
Batićevi krzali, preko "Užareve" krzalke i njegovog barka, pa Stankovi krzali preko "Užarevog" krzala i Milanove kara-naudijanke, Krajnakovi (Bata Krajnak) krzali, opet preko Užarevih 1 t.d. sve je to proizvod ukrštanje. To se 1 onda znalo, da kad ukrstiš "Tišlerovog" i "Užarevog" moli Bog, samo da ti sidje, a ne brini da li će da lete

Danas nema više čistih linije, eto i Slavko je uneo tiplere, a imao je možda naj čistije "Tišlerove golube". On, kum mu Laza i Dragiš, imali su naj čistije Tišlerove, jer su kupovali samo proverene golubove. Zvali smo ih "Akcionarsko društvo za otkup Tišlerovih golubova" jer su stvarno velike pare ostavili za te golubove. No kasnije su unosili "neznane junake" pa je tako Laza uneo Vitine beaze i Andrmog arapa, Dragiša je donosio šta mu se dopadne, a Slavko je valjda poslednji pokleko pred tiplerima- Kosta ga je ubedio.
No da se vratimo "Užaru". Imao je Mita 1 druge boje. Ljudi su ga nekako zapamtili po krzalima, ali njegovi arapi nisu bili ništa slabiji letači, naprotiv kod Grade-pisara su došli do punog izražaja baš ti arapi sa čika Jove arapom..

I sam Mita je više cenio arape. Sećam se jednom u kafam se pričalo, da su se sporečkali Ilija Batić i Mita oko krzalčeta, koje je Mita poklonio Iliji. Ilija je pričao da je Mita već izlapio, pa mu dao goluba kakvog on nema više u kavezu, jer je krzalče nadletalo sve Batićeve golubove.

Na to mu Mita odgovri:"MOJ Batiću, nisi ti imao od mojih arapa, pa da vidiš, šta je letač". Kasnije je to Mitino krzalče kao ženka u paru sa Batićevii barkom izvodilo super letače, a Batić je obletao oko Mite nebi li dobio neko arapče. Bilo je to posle onog rata kad se do dobrog letača teško dolazilo, pa kad ti neko pokloni nešto, a ti misliš da se ratosiljo lošeg goluba.
Zadnje Mitine golubove su pokupili golubari oko njega, dole u Franše D'eperea i taj kraj. Kasnije će se tu pojaviti mnogi poznati golubari, te nije teško odgonetnuti otkuda tu dobri golubovi".
I ostali stari golubari su se složili, da je Mita "Užar" uz Milana "Tišlera" i Žiku Kapunca, bio jedan od naj uspešnijih odgajivača vrsnih letača. Mnogi su sa njegovim golubovima stvorili vrhunska jata i postali poznati golubari. Većina je krila to poreklo, te ih nećemo nabrajati, kako se njihov ugled 1 sujeta nebi krnjili.-
Kolaković se šalio, ma da u svakoj šali ima i zrno istine, da Mita potera golubove, pa iznese kudelju i mašinu u dvorište, te radi i gleda jato. Ali ne promakne mu i neko tudje pile, što se izgubilo te luta krajem. Rado će da otvori ćumez i baci očinak...koliko da jadno pile ne luta i muči se.

 

KOLAKOVIĆ - trgovac

Činjenica je, da većina Kolakovićevih golubova, potičr direktno od Golubova Mirka Njemeca.
Naj čistije i naj bolje Mirkove golubove, pokupio je Kolaković i stvorio izuzetno kvalitetan soj. Kasnije je uneo još par vrsnih golubova od poznatih starih odgajivača, te se sa pravom pričalo da Njemecovi golubovi bolje lete kod Kolakovića no kod Mirka.
Mnogo je naučio od starog Mirka Njemeca, ali i od ostalih poznatih golubara, pa je znao da se najbolji letači dobi jaju "sečenjem" linija.
Poznat je bio po krzalima, čaparima i arapima. Pre I-og Svetskog rata imao je naj sredjenije golubove, te su mnogi mlađji golubari kod njega nabavljali svoj priplodni materijal.
Dragiša Filipović smatr, da je Kolaković bio naj bolji poznavaoc Nemecovih golubova, te da je zahvaljujući tome "pokupio" naj bolje Mirkove golubove.

Kasnije je tu "ušla" belorepa darčinka i "flekavi" arap, Markovićevi golubovi, te se formirao specifičan "kalup" tih Kolakovićevih golubova.
Čika Slavko Vasiljević se seća priča starih golubara: "Kolaković je te svoje krzale dobijao od Mirkovih čapara i neke darčinke, treba da je Barjaktarevićeva-(otac) ili Jove Markovića. Ti krzali su bili dosta krupin, ustvari dugački i vretenasti, glavati i kljunati, pa se lako mogo prepoznati Kolakovrćev golub. Meni se nisu svidjali jer su bi li "šljukasti" a ja sam više voleo lepog i nameštenog goluba.
Ti njegovi krzali su se teško učili, pa ih je dosta gubio u učenju, ali ko ga uhvati i nauči ima da se nagleda leta. "Užarevi" krzali su baš od Kolakovićevih golubova, to Mita nije hteo da priznaj ali se znalo.

Ti stari golubari su znali šta je dobro i koje je čije poreklo, pa kad uvate jedan drugom goluba nisu vraćali, no na tavan i izvode mlade. Krili su poreklo svojih golubova, no kao da... "od njih sve potiče". Kolaković nije bio takav, za svakog njegovog goluba se tačno znalo poreklo, zato je i ostao u sećanju kao veliki poznavaoc golubova i pošten čovek.
Imao je Kolaković i specifične beaze. Kao mladi budu blago flekavi na crvenu boju, a kasnije kad se izmitare izgube te fleke i budu čisti beazi. To znam jer se pričalo, da kad uvate golubari tako mlado sakriju ga dok se ne izmitari, kako se nebi znalo da je Kolakovićevo.
Njegovi krzali su znali da izvedu i šarene mavjane, baš ko ovi moji.
To je naj verovatnije preko Mirkovih mavjana i čapara, vremenom se lzmešle boje. Mirko nije pario ove boje no samo čapar sa čaparom i li mavjan sa mavjanom, a pričalo se da je grdio Kolakovića što meše boje. Pitanje je, šta je i gde je od tih golubova sve raznešeno, jer posle onog rata ti su se golubovi izgubili".

Laza Dimitrijević se seća Kolakovićevih golubova, ma da je o njima uglavnom slušao iz priča starih golubara, pre svega Spase Petrovića i Milana Stanisavljevića, pa kase: "Kolakovič je bio "moderan" golubar medju tim starim našim golubarima. Kad kažem "moderan" mislim pre svega na činjenicu da je uzimao samo proverene letače i to posle sam proveravao na "nebu" odnosno jurio ih da lete.

Tako je stvorio odlične letače, pa se pre onog prvog rata pričačo da naj duže letača ima Kolaković. Njegovih golubova je najvišeg bilo kod Mite "Užara", Kotala- inžinjera, Lomiča, i Klonfera. Bilo je linija i kod Spase Petroviča i Batiča, ali to se posle utopilo u njine i "Tišlerove" golubove.
Klonferovi naj bolji golubovi su bili od Kolakovičevih i Barjaktarevićevih, ma da je imao i Tucakovićeve beaze.

Kad se to dobro upari i pogodi, leteli su mu golubovi onda i po 4-5 sati i to veći deo u velikom visu. Te priče o 3-9-lo sati leta nemoj da primate zdravo za gotovo. Bilo je pojedinaca da izlete jednom ili najviše 2-3 puta te letove, pa posle neće ni da mrdne. Mnogi su se i zanosili da im lete golubovi, a oni odu u varoš pa spavaju. Onda je masa golubova letela 2-3 sata i to bez visa. Zato smo ja i Slavko i išli kod Milana i kupovali, jer su njegovi, golubovi, uvek vatali vis, pa su zato i imali dužinu.
I ti Kolakovićevi golubovi,mislim na to njegovo poreklo, sto sam i ja zateko kod mladjih golubara, bili su sigurni za vis.

Nema leta i dužine, ako golub ne ode visoko i ne "pogubi se". Posle onog rata, malo je bilo tih starih vi sokoletača, te je mnogo golubova "taljigalo" tu do srednjeg visa, te su i dužine leta bile 2-3 sata. Tada su otskakali "Tišlerovi" ti stari golubovi, pa Spase Petroviča, "Užarevi"i drugi, čije se poreklo tečno znalo. Od njih smo slušali o Mirku, Kolakoviću i drugima, pa je sinonim "dobrog krzala"- bio Kolaković-trgovac. Tu je izgleda bila neka veza izmedju "Užarevih" i Kolakovićevih golubova, jer se pričalo da su to isti ti stari krzali"

Kod Kotala je bilo divnih arapa poreklo od Kolakovića, kod Lomića opet čapari, a kod Klonfera tekirist i mavjani. Dug je golubarski vek, da bi se neko upamtio samo po jednoj boji ili jednoj liniji. Ko zna koliko je golubova prošlo kroz Kolakovićeve ruke, dok je odabrao i namnožio te koje smo posle mi nasledili..."
Kolaković je sigurno bio i jedan od naj omiljenijih golubara svog vre mena, jer je dosta radio na organizaciji golubarstva, vraćanju tudjih golubova, druženju i razmeni iskustava. Mlade je savetovao da se okanu hvatanja tudjih golubova, pa im je često davao svoje golubove, kako bi imali svoj početni materijal.
Posle I-og Svetskog rata, kao poznat stari golubar više je savetima pomagao golubare, jer se više nije mogao aktivno baviti golubarstvom. Imao je još desetak golubova, ali pitanje je koliko su oni bili u nekoj vezi sa predratnim golubovima. Medjutim, lako je mogao prepoznati odredjen soj starih golubova, pa su ga golubari često konsultovali.

.
DJOKA DJORDJEVIĆ - Kasacioni sudija

Izuzetno važna ličnost u našem golubarstvu. Zahvaljujući njemu, ostali su nam mnogi istorijski zapisi i podatci o nšem golubu.
Prvi je uočio vezu našeg goluba sa Ilirskim golubom, te je na osnovu prikupljenog materijala dao smermce i osnovne istorije našeg goluba. Njegovi zapisi su dokumentovani, istonjski povezani i pružaju izvanrednu gradju za i storiju Srpskog visokoletača.
Sav materijal se nalazi u arhivi čika Joce Naumovića, te se nadam da če uskoro biti prezentiran našoj javnosti u vidu knjige (text iz 1985g.).
Delove tog materijala sam pročitao, a čitavu koncepciju zasnovao baš na njegovim smernicama i podatcima.

Sasvim slučajno upoznao je Ser Artura Evansa, jednog od naj većih svetskih arheologa. Razgovori sa njim pružili su mu mnoge istonjske podatke. Tako je od njega saznao o Ilirskom svetom golubu, o ceremonijalu puštanja golubova da "dotaknu" nebo i otuda donesu poruke bogova.

Ser Evans je i kod nas vršio iskopavanja Ilirskih grobova i naselja, te je o rezultatima tih iskopavanja obavestio javnost svojom knjigom: "Antiquarian rsearches in Illyricum"- izdatom 1884 god. u Londonu.
Isto tako gosn. Djorajevič je kontaktirao sa drugim poznatim arheologom svog vremena: F.Konitz, od kojega je mnogo toga saznao o životu u ovim našim krajevima u vreme Rimljana... Svoje rezultate F.Konitz je izneo u knjizi: "Romische Studien in Serbien, štampanoj 1892 god. u Beču

Radeći kao kasacioni sudija, izdavao je potrebnu dokumentaciju za arheološka iskopavanja, te je tako upoznao mnoge arheologe i istoričare.On kaže:

"Jednog dana, dodjoše neki Englezi kod mene, po zemljišne knjige, te se jedan od njih, odmah lati za moju pepeljaru na kojo je Rista Ciganin izradio dva ćubasta goluba kako se ljube.

"Columba Ilirica" - kaže mi on i pokazuje na ta dva naša ćubana. Još više me zbuniše, kad mi rekoše da je to glavom i bradom ser Artur Evans. Kasnije smo postali dobri prijatelji, te sam sate i sate provodio sa njim interesujući se o našem poreklu, a uz to naravno i o poreklu ovih naših golubova.

Mnoge činjenice su me zapanjile, pa mi je trebalo vremena da ga shvatim i razumem. Naj više me iznenadilo, da su u Engleskoj, ovi naši golubovi odavno poznati i da ih tamo gaje pod imenom "Arhandjeli". Evans me je zamolio da mu obezbedim dva para naših golubova, kako bi ih poklonio nekom svom prijatelju u Chelsiju.

Kasnije je bilo mnogo lakše, jer se klupče istorije predamnom razmotavalo, te sam gladan istorije, zalazio i u Narodnu biblioteku, gde sam po uputu Evansa i Konitza, pronašao mnoge pisane podatke o ovim golubovima. Mi toliko malo poznajemo istoriju, a svuda oko nas ima podatak, samo ih treba znati čitati.
Koliko je važnih istorijskih podataka, uništeno našon nebrigom. Mi jesmo Južni Sloveni, ali naši su pretci i Iliri. U nama teče krv i Grka, Rimljana, Kelta, Tračana... sve je to prolazilo i živelo na ovim područjima. Ako idemo još dalje, naši su pra pretci stigli iz Mesopotamije, tamo još 1.800 godina pre Hrista. Sa sobom su doneli i svoju višebožačku veru i svetu pticu- goluba.

Njihove hramove i veru prihvatiće, sa malim iznenama Rimljani, a kasnije i Sloveni.

Naše Hrišćanstvo će se takodje nasloniti na njihova verovanja, pa će prvi hrišćanski hramovi kod na, biti zidani na temeljima Ilirskih. Sveto pismo je puno Sumerskih mitova.

Srednjevekovnr Srbija je stasala i izrasla u moćnu Dušanovu carevinu, baš zahvaljujući toj dugoj tradiciji starosedeoca. Sloveni su doneli jezik, ali sve ostalo su nasledi li od starosedeoca, te će i Ilirski sveti golub postati Božji glasnik, ili Božji Arhanjeo. Rase će zameniti Srbi...
Samo zahvaljujći toj viševekovnoj tradiciji i kulturi, mi ćemo kao narod odoleti Turskom ropstvu i sačuvati sve što je naše, sve što su vekovi izgradili u nama i na ovom tlu.
I taj naš golub, uvek sa nama i uz nas, mnogo je više od zabave.

On je naša istorija i veza sa korenima. On je ona karika koja nas kroz vreme vezuje i u prostoru definiše.
Mnogi su narodi krenuli iz Mesopotamije put "Obećane zemlje" i sa sobom poneli Svete ptice, koje će im sa neba donositi božje poruke, ali koliko je meni poznato, samo smo mi sačuvali našu svetu pticu, našeg goluba. Zato ne treba da nas čudi ta racionalno neobjašnjiva veza sa golubom.

To jurenje stotine golubara za golubovima, bežanje dece iz škole radi golubova, ostavljanje posla zbog golubova, sve je to duboko u nama.Ta ljubav i potreba za golubom su usdjeni u nama hiljadama generacija, te danas kad on više nije Sveta ptica, mi osečemo iskonsku potrebu za njim.

Dovoljno je da ga gledamo kako guče ili poleće, pa da se u nama javi to hiljadugodišnje iskustvo. Njegov kružni i visok let, budi u nama naše pretke i sve one vekove, kada je sa strepnjom praćen njegov let, jer od njega je zavisila budućnost i proročanstvo..."

Tako je pisao gosn. Djordjević 1905 god. tražeći od upravnika grada odobrenje za osnivanje Prvog Beogradskog golubarskog društva

Ovo je samo manji deo teksta u kojem on objašnjava nadležnima potrebu za osnivanjem ovakvog društva, kao odgovor na njihovu primedbu da je golubarenje štetno po mladež, jer ih navodi na "dzabalebarenje"

"U Narodnoj biblioteci se nalaze stari rimski spisi, medju kojima je i "Receptis auguris". To su zapisi rimskih gatara, koji su proricali sudbinu na osnovu leta golubova. Jedan od naj interesantnijih načina je pomoću specijalne tepsije ispunjene vodom. Dno i zidovi tepsije su izvučeni linijama-šarama i znacima, te se na osnovu kretanja golubova, koje se, ko u ogledalu - ocrtavalo u tejpsiji, tumačila budućnost i davali odgovori, na postavljeno pitanje Auguru.

Ova gatanja su kod Rimljana bila obavezna, kod donošenja važnih odluka, te su AGURI - bili veoma važne ličnosti. Pretpostavljam da su gajili specijalne golubove kružnog leta, kako bi se lako videli u tepsiji.

Rimski patriciji i vojskovodje, trgovci i državni činovnici, redovno su donosili važne odluke, na osnovu saveta ovih vračara.
Po svemu sudeći i narod je koristio ovu vrstu gatanja, te je verovatno uzgoj ovih golubova u ovim krajevima, tada bio veoma razvijen.
Rimljani su golubove i ovaj način proricanja sudbine i budućnosti nasledili i naučili od Ilira, koji su i pod Rimljanima nastavili sa svojim verskim obredima. Taj Ilirski verski obred - "Puštanje golubova da dotaknu nebo i donesu polrake bogova"... zadržače se na prostorima Ilirske držav, sve do pojave hriščanstva. Tada će mnogobožje zameniti jedan bog.

Ilirska zemlja se prostirala od Bugarske do Alpa i od Dunava do Jadranskog mora. Iliri sa svojim obi čajma, najduže su se zadržali u planinskim predelima od Albanije do reke Save i od Vlaške do Bosne.
Dolaskom Slovena, došlo je do mešanja naroda, kultura, vere i običaja, te su Sloveni prihvatili mnoge Ilirske običaje i verovanja.
Tu su božanstva: Dagon, Mitra, Ištar i druga... koja ukazuju na te veze sa Mesopotamijom, Ilirima i Slovenima.
I u srednjem veku na dvorovima srpskih župana i despota nalazimo te iste ćubate golubove. Tako u starim crkvenim zapisima, koji se nalaze u Narodnoj biblioteci, možemo naći niz pomena tih istih golubova.

Navešću samo onaj, kada Uroševa žena. Jelena otvara školu na Ibru i poklanja joj golubove sa dvora. Tom prilikom savetuje djake..." da ih odgajajug i od njih uče se, ljubavi i krotkosti..." navodi, gosn. Djordjević u jednom članku, pisanom za Istoriju Srpskog goluba.

I niz drugih tekstova na čudesan način objašnjava, dugu i kontinuiranu istoriju ovog našeg goluba. Zato gosn. Djoka Djordjević zaslužuje počasno mesto u našem golubarstvu. On je prvi skinu, veo zaborava, sa našeg goluba i dokazao, da je to jedna od naj starijih rasa u svetu.

Nažalost, njegov naučni rad, do danas nije publikovan u celosti, te bi savezi odgajivača morali da pomognu kako bi konačno ovaj obiman rad ugledao svetlost dana.

Kao odgajivač golubova, gosn. Djordjević je ostao u lepom sećanju naših starih odgajivača.
Petar Miljković kaže: " Kao mladić upoznao sam Djoku Djordjevića - kasacionog sudiju. Bio je ugledna ličnost i cenjen medju golubarima. Kao penzioner, provodio je svo vrsne oko golubova i pišući o golubovima. Bio je pretplaćen na strane časopise, pa je to prevodio i čitao golubarima. Ali mi mladji to ni smo fermali, jer se nije odnosilo na ove naše golubove.
On je imao mnogo lep kavez sav u boksovima. Imao je od svih naj poznatijih golubara, po nekog goluba, ali nije ih terao da lete.

Kad ga pitamo, što ne juri golubove, a on nam kaže: " E... deco, kad sam bio mladjid, ja sam ih jurio, sad mi žao. Kad mi se ne vrati ne mogu da ga prežalim, a najbolji uvek fali.

-Zato sad ukrštam kako bih popravio, taj izgubljeni nagon kod naših golubova. Ovi naši golubovi su mnogo usrodjeni. Parimo ih medju sobom već vekovima, pa je neophodno osveženje, a to se postiže ukrštanjem. Holandjani pišu, da su svojim pismonošama popravili nagon za povratak kući ukrštanjem sa "Blondinetom". Kažu da je to naj privrženiji kući, golub na svetu.

-Uvezli su ih iz Egipta gde su ukrasna vrsta golubova. Tako su popravili taj nagon kod svojih pismonoša.
Eto i ja sam nabavio par tih Blondineta.i ukrštam. Vidite oni imaju ćubu na glavi i dve ruže na grudima. I oni potiču, ko ovi naši iz Mesopotamije. Selekcijom su pretvoreni u ukrasne golubove, ali izgleda da im je ostao jak, taj nagon da se vrate kući. Zadovoljan sam postignutim rezultatom u tim prvim kolenima, a videćemo dalje.

-Nama se ti golubovi nisu svidjali, jer su sitni i nikakvi, a vidi se da nisu letači, te smo mu se potsmevali. Bilo je tu kod njega i pismonoša, lepezana, hanofera i bog te pita čega sve nije bilo.
-On je mogo, kod poznatih golubara, da uzme kojeg god jehiteo goluba, ali... eto nije uzimao no ga neki djavo tero, da drži taj vašar...jadao mi se Petar Miljković - Zrka.

Joca Naumović je sa dubokim poštovanjem pričao o Dj. Djorđeviću, pa kaže :

" Ja sam kao pretseanik neke komisije, kada je 1924 god. osnovano Beogradsko društvo golubara, kontaktirao sa već ostarelim čika Djokom".

-0 njegovom golubarskom radu i njegovim golubovima, nema šta da se piše. Kod njega je bilo svega i svačega, ali zato njegov društveni rad je onda bio nezameniv. Bio sam tada mlad, tes me nije mnogo interesovala prošlost i istorija, pa mu nisam ni pridavao neke osobite važnosti. Kao i svi, cenio sam samo golubare sa dobrim letačima, a čika. Djoka to nije bio.

- Nekako pred smrt, kada sam ga obišao, dao mi je čitavu fasciklu njegovih pisanija, nebi li to nekom u društvu koristilo. Naravno nikom nije bilo do čitanja tih Djokimh pribeleški, te su one završile u mom ormaru, pored mojih pribeleški. Da se nisi ti zainteresovao, ko zna da ll bi od toga bilo išta. Ovako pored tebe uzeo sam i ja da čitam i vidim da je to stvarno izuzetno važno za našeg goluba.

- Specijalno mi se dopala jedna njegova rečenica kad kaže:" Dali smo se mi odužili ovom našem golubu, za sva ona uživanja i radosti koje nam pruža"?
-I stvarno, mi mu se nismo odužili, jer eto do danas niko ni.je seo da napiše, nešto lepo i važno o njemu. Tek sada kad čitam ove Djokine spise, shvatam da je vreme da sednem i sredim njegovu dokumentaciju, te uz to i ja napišem deo istorije koje se sećam. Ja sam bio savrememk mnogih naših naj poznatijih golubara, te imam šta da pišem. Odlično poznajem golubarstvo tih godina u Beogradu, Zemunu, Nišu i Kragujevcu, jer sam imao tamo dosta prijatelja, te sam odlazio kod njih.

-I ovaj tvoj istorijski pregled sam čitao i vidim da si uglavnom naveo sve kako je bilo. Iz ove Djokine dokumentacije uzmi šta te interesuje pa prepiši, da se nebi to rasturilo.

-Nemoj da se ljutiš, ali ja nesmem da ti dam da se to iznosi, jer to i nije moje, nego svih golubara, ti si pametan, pročitaj pa zapamti...a ja ću to ostaviti ovom mom društvu.

-Djoka je bio gospodin čovek - gazda, govorio je 4-5 stranih jezika, sudija i vidjen beogradjanin. Golubove je mnogo voleo, ali na svojstven način, interesovalo ga je nešto novo, jer je tvrdio da su naši golubovi već vekovima usrodjeni, s čim se ja slažem. To će ti i SlavkoVasiljević reći. Zato sam ja išo u Englesku kod mr. Sleedea, da nabavim tiplere za ukrštanje.

- Tipler je moderna "pravljena" rasa i u njemu ima od svih poznatih letačkih rasa, čak i pakistanskih golubova. Tu je ušo i Orijentalni roler sa ćubom, evo vidi fotografiju, original naš tekir!
-Zato mislim, da ukrštanje sa njima neće škoditi našem golubu, naprotiv vrati će mu vitalnost i poboljšati "silazak".

- Pa još pre rata, kad sam bio djak bilo je ovde tiplera, zvali smo ih "Tefesi". I posle rata Galetu Petkoviću je ćerka iz Engleske donela par tekira Tiplera. Jedan je valjda uteko ili mu ukrali, a drugog je propustio kroz golubove i pravio čudo. Posle su došli ovi iz Kikmde preko Popovića i Ace Bihela to su dobri tipleri i mislim da su oni na mala vrata ušli u naše golubve.

- Eto... ja se opet raspričao, a tebe zanima čika Djordjević. Pa uzmi, pročitaj i prepiši šta te interesuje, pa vrati u korice gde je bilo, a ja odoh da nahranim golubove".

Tako sam uronio u čudesne zapise, gosn. Djordjevića i putovao kroz istoriju, od Mesopotamije do Kalenića pijace, a sve prateći jednu istu pticu, čas - svetu, pa - božju, da bi danas bila - srpska.

Predamnom su se otvarala mnoga vrata i tajni prolazi. Dobijao sam odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila, i svi moji razgovori sa starim odgajivačima dobiše smisao, te čvrsto odlučih da bacim na papir sve što znam, ne bi li se odužio ovom našem golubu, koji me toliko puta naljuti, ali mnogo više usrećio


TUCAKOVIĆ - Upravnik grada Beograda

Svi stari golubari na pomen njegovog prezimena, su se brecali: "Pa kako nebih znao Tucakovića - upravnika Beograda i poznatog starog golubara"!
I stvarno svi su ga se sa ponosom sećali, jer je mnogo učimo za golubare i golubarstvo. Jedan je od osnivača I-og Beogradskog golubarskog društva 1905 god. i II-og 1910 god. 0 tome postoji dokumentacija i novinski isečci sa fotografijama, kod čika Joce Naumovića" Svoj autoritet je iskoristio da utiče na golubare, da se organizuju i podignu kulturu odgoja golubova na mnogo viši nivo. Raskinuo je sa turcizmom u golubarstvu i uneo evropski duh.

Tražio je od golubara da grade savremene kaveze sa tremovima, kojis će biti ukras dvorišta, da sa svojimg golubovima ne zagorčavaju život porodici i komšijama. Da se druže i razmenjuju iskustva i golubove, te da utiču na mlade da ne zapuste posao i školu, zbog golubova.

On im je bio naj bolji primer, jer je pored golubova završio škole, bio domaćin čovek i ugledan gradjanin. Imao je i odlične golubove, pa su mnogi golubari imali po nekog njegovog goluba.

Medju golubarima su bili cenjem njegovi Beazi i Mavjani. Pričalo se, da su to "doneti" golubovi iz Francuske, ali se Tucaković smejao tim pričama.

On je mogao, da dobije kojeg god je poželeo goluba, toliko su ga vo-leli ti stari golubari, ali on nikada nije uzeo tudjeg goluba, pa je i poklone na fin način odbijao.
Golubove je držao izuzetno uredno, imao je kavez po ugledu na Bečke, unutra hranilice i pojilice. Trem je bio prostran, žičan sa betoniranim podom.

Oko golubarnika trotoar i venjak sa klupama za sedenje, a celo dvorište, kao park. Kasnije je imao dosta šarenih golubova: krzale, čapare i karudijana, ali svi ko jedan. Bili su to golubovi prosečne veličine, temperamentni i skladni, pa je bilo milina gledati ih u tremu. Tada više mje puštao da lete, ali kome je dao goluba, taj se hvalio da izvrsno leti i još bolje izvodi mlade.

Kada je 1905 god. bila osnivačka skupština golubarskog društva u kafani "Žagubica" kod strica Miće Miljkovića, okupila se sve gospoda, pa došli novinari da ih slikaju, a Tucaković tražio da za sto dodju stari golubari, jer kako je rekao, da nije bilo njih, nebi ni mi sada imali golubove, zato ih treba poštovati i od njih učiti.

Mnogo je voleo Mirka Njemeca i či ka Jovu Markovića, pa se sa njima često šalio na račun golubara.
Kad god je bio slobodan, navratio bi u kafanu kod čiče Miće, gde su često sedeli golubari, na "čašicu razgovora" kako je govorio.

Tad bi zapitkivo: "Jeli bogati, kako Vam lete golubovi" ili "Šta bi to juče Mićo, ne sidjoše mi neki mladi... da nisi nešto čuo"... Tad bi ga Mića pecnuo:
" E moj upravniče, ti dodješ u kafanu samo kad ti fale golubovi, odavno te nema, zaboravio si ti nas golubare..." a onda bi svi prasnuli u smeh, sećao se priča o Tucakoviću stari čika Pera Miljkovič- Zrka.

Čika Slavko Vasiljević, kaže:n: " Da, Tucaković je bio naš naj poznatiji golubar, kao poznata ličnost, a mi mu se nismo odužili na pravi način. Pre rata smo hteli da organizujemo jedno memorijalno takmičenje u njegovu čast, ali na tom se stalo. Možda bi Vi mlađji trebali sada da to učinite, jer je on mnogo uradio za beogradsko golubarstvo".


KARLO POŠPIHAL

O Karlu je najviše priča znao čika Pera Miljkovič, opet preko svog strica Miće- kafećdzije, pa kaže:
"Karla su svi hvalili, ali nekako naj vise ga je voleo i cenio stric mi Mića. Miljkovič. Bio je već ostario, ali voleo je rakijicu više od svega, te je često navraćao u kafanu kod čika Miće. Tu bi satima pričao o starim vremenima i tim našim starim golubovima.

Njegovi su od davnina živeli tu kod nas kao rudari na Novom Brdu, a kasnije pod Turcima se raselili. Karlovi su došli u Beograd, kad je postao srpski grad i tu ostali pa je Karlo često govorio: "Ja sam naj stariji Beogradjanin iako sam švaba. Ali ja sam Švaba, koji slavi slavu i pije šljivovicu".

Majka mu je bila. Srpkinja, a verovatno je samo prezime ukazivalo na vezu sa Nemcima.

Karlo je bio poznat po arapima i bozovima, pričalo se da je imao naj lepše arape u Beogradu. Krupni ćubati nozdrvaši, bi li su ukras golubarnika. Jednom je poklonio par mladih čika Mići, koji nije voleo arape. Kad ih je naučio i video kako to leti, odmah ih je povuko u priplod.
Po Karlovoj priči, koju sam ja opet čuo od čika Miće, njegovi arapi su poreklom od nekog Srbina muzikanta, što je držao golubove uz džamiju te kako su ovi stajali na minaret, Turci mu zabrane da ih drži jer pogane minaret, te se odza sav ufleka.

Doseti se'"gedza" i predje na arape, pa kad Turci na njega, a on će im: "Pa to su vrane, a ne golubovi".
Bilo je tu dosta i strne, jer se onda često pričalo o tom muzikantu i njegovim arapima.
Bozovi su mu opet bi preko nekog kafe boza trobojana, koji je bio poznat širom Beograda, kao letač i izuzetno lep golub. Kažu da je bio po telu kafe boz, ramena i krila arap, a špicevi beli. Onda je tih tro-bojana bilo mnogo, jer je golub bio i ukras.

-Kad mu se ćerka udala u "Preko" mislim tamo u Bačku Topolu, za nekog Švabu, Karlo je neke golubove preneo kod njih u nadi da će tamo provesti ostatak života. Međjutim, zet ga nije trpeo nešto zbog pića., a više zbog golubova, te je on sve do snrti bio u Beogradu.
Njegovih golubova je naj više imao Žarko "Cincarin" (zvani Ilir), pa Kićevac.

-Većinu, golubova je rasprodao pred onaj rat, kako bi prehranio ono što mu je ostalo. Kasnije su se ti golubovi pojavljivali recimo kod Po-nkajsa. Joške, Djure Martmovića, pa i Grade Pisara. I ja sam ih imao po liniji čika Mićinog para, bili su mi to najbolji golubovi.

I ostali stari golubari su se, sa setom sećali tih Karlovih arapa i kafenih bozova. Tako Laza Dimitrijević kaže : "Karlo je sve te golubove napravio od 1-2 para, te su se vremenom ujednačili po kalupu.

Bio je gurman za goluba, pa je u priplod ostavljao samo naj lepše, te je.tako stvorio mnogo lepe golubove. Mi smo ih kasnije upoznali kod mladjih golubara, koji su mahom držali te arape. Onda su u modi bili više šareni golubovi. Pričalo se, a izgleda da je tako i bilo, da ti šareni bolje idu u vis, a i lepše bacaju krila, te su se mnogo više držali.

Ti Karlovi arapi su bili teži za vis,a i let im je bio za ono vreme "štipav" te su zbog toga manje cenjem. Vremenom izmedju dva rata, sve se to izmešalo, te je teško danas govoriti o Karlovim arapima. Uostalom, nije Karlo jedim imao tako lepe arape,bili su tu i "Tašner" kod Li ona, pa "Muta", Blagoje- berberin i drugi, ma da su oni mnogo mladji.

Za mene naj lepše i najbolje arape i bozove je imao Grade- pisar. Od njega je sve golubove u dva maha otkupio Andra Bihel i otada postao pravi golubar. Tada su stvarno počeli da mu lete golubovi. Pre toga se mučio, skupljao sa svih strana, ali nije mu išlo, tek kad je uzeo Gradine golubove, pročuo se po vrhunskim letačima.

Karla su više forsirali ti stari golubari i to opet po sećanju na nekadanje letače. Posle ih je on mnogo usrodio, te su došli do izražaja tek ukrštanjem, bar ja tako mislim.

Bilo je tu i onog našeg srpskog, da sve što napravi Švaba, mora da bude dobro. Uostalom, Pera Zrkan dobro poznaje te golubove, jer ih je držao preko strica mu Miće, a od njega najbolje možeš da se informišeš

.
MIJAJLO STANKOVTĆ - pukovnik

Poznat i izuzetno cenjen medju starim golubarima. Golubove je mahom nasledio od oca mu, ma da je kasmje uneo neke vrsne letače i poboljšao kvalitet očevih golubova. Poznat je bio po karudijanima, krzalima i tekirima.-
Dragiša Filipović je dobro poznavao Stankovićeve golubove, jer je još kao dečak odlazio kod njega. Bi li su neki dalji rod, te ga je Mijajlo zavoleo i puštao kod golubova.
Dragiša kaže :

" Mijajlovi golubovi su staro poreklo, preko nekog Sime iz Fišeklijske ulice. Taj Sima je držao golubove poviše kafane "Zznak pitanja" na tavanu, a dole mu bila radnja. Kako je i noću išo da gleda godubove, nekako zaboravi fenjer, te mu se tavan zapali. Kad je požar buknuo, on urnesto da isprazni radnju, pojuri na tavan po golubove, te jedva živ ostane. U radnji je bilo dosta baruta i džebane, te kad se to zapalilo, ceo taj kraj je nastradao.

Izgori Simina kuća, ali i neke okolne, te vlast naredi da se sve fišeklijske radnje isele van grada.
Tako Sima napravi novu kuću tu gde je sad trg Marksa i Engelsa. Odatle pa naviše ka Vukovom spomeniku - "Smederevskim putem" posle su gradjene fišeklijske radnje i kuće, pa se ta ulica i zvala Fišeklijska.
Sima je skup platio nepažnju i ljubav prema golubovima, te u novoj kući sagradi veliki i lep golubarnik u dnu bašte. Od ono malo golubova, što je sačuvao ubrzo namnoži pun golubarnik, te opet bude jedan od najboljih golubara.
Mijajlov otac je imao neke svoje golubove, ali jednom u lovu sprijatelji se sa Simom i ovaj mu da par mladih. Ubrzo stari Stanković predje na čiste Simine i to je gajio sve dok sin mu Mijajlo nije preuzeo golubarnik u svoje ruke.

Mijajlo je bio izuzetan "terač". Uživao je da gleda kako lete golubovi, te je sate provodio gleđajuću u nebo.Kada je završio vojnu školu, ušao je u krug golubara gospode, kako su ih onda zvali ovi siromašniji.
Tada je uneo neke golubove, možda 2-3 goluba, ali to je dosta poboljšalo kvalitet, te se po Beogradu pričalo o Mi jajlovim golubovima, kao vrsnim letačima.

Jednog leta, uhvati on neku Šeškicu u vojnim štalama, dole kod Auto komande. Tu je bio na službi, a pored konja i zobi, štale je naseljavalo na stotine gacura. Medju tim gacurima, on primeti tu seškicu, te je posle više "zaseda" nekako uhvati u klopku i donese kući. Otac se ljutio, što svašta unosi u golubarnik, ali Mihajlo uporan i upari je sa nekim krzalom, što mu odlično leteo. Kako su šeški rasla krila, pored krzala se nauči i počne da leti.

Ubrzo se Mijajlo uveri da golub može da leti i po l0 sati, jer je šeška sa lakoćom preletala podne, a često i u zaranke silazila iz visa. Pročuje se to, te mnogi golubari počnu da opsedaju Mijajla da im da mlade i li bar jaja od šeske.

Tako Mijajlo povuče šešku u priplod i naredne godine napravi jato o kome se pričalo po Beogradu. Kasnije mi je, sa zanosom pričao o njenom potomstvu, koje je znalo da "preleti dan". Do kraja života odgajao je tu Liniju, iako je od šeškine krvi ostalo malo tog.

Šeška mu jednog dana nije sišla iz visina, pa je danima i godinama živeo u nadi da će se vratiti. Njeno potomstvo je dugi niz godina znalo da izvede "prskane" darčine i krzale, ali vremenom i to se izgubilo.

Posle I-og Svetskog rata Mijajlo je imao nešto malo golubova, a sobzirom na godine i to je bilo mnogo, te je ubrzo prepustio golubarnik služavkama i lopovima.

Više puta su mu obijali kavez i krali golubove, te je pred smrt sve to nekom poklonio".
Sećajući se Stankovićevih golubova, čika Joška Ponkajs kaže :

"Stanković, konjički pukovnik", persona ko iz filma. Mi smo ga upoznali u zrelim godinama, gde je bliže bio starcu, ali krepkom starcu.
O njegovim starim golubovima se mnogo pričalo. Neki su tvrdili da su to doneti golubovi, a drugi opet da su to njini stari golubovi. Ono što sam ja zateko i video, bili su ovi naši obični letači.

Krzali, karudijani i tekiri kakve si mogo kod svakog da nadješ. Mijajlo ih je držao izuzetno čisto i uredno, te su delovali nekako rasno. Njemu je služavka svako jutro čistila golubarmk i trem, a hranio ih je naj kvalitetnijom hranom, pa su bili izuzetno zdravi i čili. Ovi iz grada, uzimali su povremeno od njega i pričalo se da kad ih "nabodu" dobi jaju izvrsne letače.

Dorčolci su tada imali dosta njegovih golubova i dobro su im leteli. Posle je naišla ta euforija sa "Tišlerovim" golubovima, pa je i Mijajlo ko i mnogi drugi pao u zaborav. O njemu najviše zna Mile stolar sa Dorćola, jer je još ko mladič upoznao te čika Mijajlove golubove.
Sve u svemu Mijajlo Stanković je ličnost koja svakako treba da uđje u
istoriju beogradskog golubarstva, jer je za njim ostala ta linija vrsnih vi sokole ta ča.


ILIJA BATIĆ

Batići su pre onog rata živeli na "Mostaru" tačnije preko puta današnjeg Sajma. Tu je kasmje izgradjena fabrika duvana, te su golubari zaposleni u Duvanskom monopolu, često gleda, kako lete golubovi IlljeBatića.
Čika Muta, Mata Ruvarac, Mi lan Stanisavijevič, Dragan Godjevac...i mnogi dole kod Monopola su hvalili golubove Ilije Batića. Po njihovoj priči, bi li su to odlični letači, te je Ilija ubrajan nedju poznate golubare- onog vremena

Po Mutmoj priči, a i sećanju Djoke Batića- sina,

Ilijnii golubovi su poreklom od stanh "Kupusarskih" golubova iz Bare Venecije. Kasnije je uhvatio nekog Šeša, koji je izuzetno leteo, te ga "provuko" kroz svoje golubove i dobio još bolje letače. Većinom su mu golubovi bi li "Barci" i to trobojani što bi mi danas rekli Seš- barak. Jaki nogati, crnokljuni i belooki, bi li su za ono vreme ružni golubovi. Kada je pred onaj rat preselio na Čuburu, o golubovima je brigu vodio sin mu Djordje Batić.

Primedba autora: U ono vreme "Šeševi" su bili svi prskani ili belim perima prošarani golubovi, te ih nemoramo uporediti sa današnjim šeševima. Znači i arap sa desetak belih pera rasutih po telu, bio bi Šeš.

Na Čuburi su već tada bili naj jači golubari na čelu sa "Tišlerom" pa je Ilija imao muke sa sinom mu Djokom, jer je ovaj unosio tudje golubove, kako bi poboljšao let svojih. Tako su došli do "Užareve" krzalke, koja je napravila preporod u njinom.golubarniku. Od te Krzalke leteli su mladi i po l0 sati.

I dalje... ta linija, kad da krzala, bio bi to vrhunski letač. Na nesreću Djoki Batiću se dopalo to unošenje tudjih golubova, te nije umeo da stane, pa je tamo tridesetih godina izgubio njihovu linju golubova i napravio "vašar".
Ali da se vratimo Batiću - ocu.
Ilija je ustvari bio ozbiljan golubar, te se sin mu Djordje samo spominje uz njegove golubove.

Posle I-og Svetskog rata, Batiči su sačuvali par golubova, medju kojima je otskakao "matori Barak". Od njega i te "Užareve" krzslke kasnije su napravili vrhunsku liniju letača.
Ilija Batić je po meni zaslužio da bude med ju naj zaslužnijim starim golubarima, jer je imao svoj soj golubova u boji "Barak" sa odre-djenim osobinama i prepoznatlivim izgledom. Bi li su to po priči starih golubara, odlični golubovi, te se dugo za barke govorilo, to je Batićev soj.

Kasnije je i unuk mu Ilija Batić držao golubove i to uglavnom Lazine. Bio je dobar sa Lazom Dimitrijevićem, te mu je ovaj stalno davao te golubove, pa je jedno vrene dole u kovnici imao puno Beaza ali nikada nije dostigo slavu i znanje svog dede Ilije... sećajući se Batića, pričao mi je Joca Naumovič.

O Batićevom Barku, pisaćemo drugom priliko u drugom kontekstu i jednom drugom golubaru. Sada treba naglasiti, da je Batićev Matori Barak, prvi sin Šeša i kafene Boske "Kupusarke"bio naj jači letač na mostaru. Kada su preselili na Čuburu, matori barak se sečen vraćao na Mostar i tražio kuću, koja je bila srušena. Ilija je imao muke da ga uhvati, ali se on jednog dana vrati kući na Čuburu. Tako ga Ilija preuči i počne da tera. Kada su Čuburci "upoznali" Barka, počela je potera: "Ilija, daj Barka dfa uvatim par polića..."

Jedini je Milan Tišler, dobio Barka na parenje.

Da zapetljamo ovu priču do kraja, po priči starih golubara... matori Barak Ilije Batića, nije ustvari taj Mavjan-Barak sin, no direktno taj uhvaćeni, po nekima Šeš, a po nekima zvan Barak...Matori Barak.

Kako bili da bilo, o Batićevom matorom Batku ispričane su bajke, a i pesme ispevane.

 

SPASA PETROVIĆ - tičarti

Spasa Petrovič zvani Tičar ili Čvorak, držao je golubove na Čuburi odmah do Milana "Tišlera" te je imao i Milanovih golubova.

.Vladja Šićanski piše: "Spasa je i pre onog rata imao dobre golubove poreklom od tih starih golubara. Medjutim prave letače je steko tek za vrene I-og Svetskog rata. Dok je Mi lan bio u Krnjevu, nešto golubove je ostalo ovde i o njima je brinula sestra mu Jela. Preko nje je, pomažući joj, Spasa došo do jednog darčinčeta Milanovog, te mu je to bio, prvi Mi lanov golub. Kasnije po svršetku rata, dok je Mi lan bio u Nišu, gde se preselio Duvanski monopol, tu na Čuburi je bio Madjarski podoficir inače zarobljenik Bela.

-Dobar čovek i još bolji golubar, Bela je služio po kućama i tako se okućio i zapatio golubove. Radeći kod Milanove sestre, Bela dođje do par jaja Milanovih golubova, te ih da Spasi i ovaj od njih izvede Tekira i Darčinku. To su bili vrhunski letači za ono doba, te se Spasa pročuo po dobrim golubovima

-Osim njih imao je i Klonferovog "Tršljavog Tekira" i Lomćevu Čaparku, takodje stare i dobre letače. Pareći ta četiri goluba unakrsno dobio je izuzetno dobre letače, te je tamo 1920- 28 god. bio medju par naj boljih golubara u Beogradu.

-Bilo je milina gledati Spasino jato, kako grabi u vis, dok komšijski golubovi lete nisko. Kasnije ga je Mi lan prevazišo, te se Spasa povuko i živeo od stare slave.

-,Ml lan je znao da stvori golubove, a Spasa je samo došo do dobrih golubova, te je normalno da kasnije stagnira"...ztapisao je Šićanski u članku objavljenom u novinama "Težak".

" Ja sam svoje prve letače nabavio baš od Spase Petroviča i bio sam prezadovoljan. Kasnije sam shvatio, da je kvalitet u Milanovim golubovima i prešo sam na te "Tišlerove". Mnogi su odma po onom ratu uzimali od Spas, te je on dobro zaradio, prodajući jaja svojih golubova, a često i mućkove. Tada je golub bio pravo bogatstvo, pa smo kupovali jaja i podmetali pod svoje golubove, pola se ne izvede. Zato mislim da ima logike da ga pomenemo..." pričao nam je Laza Dimitrijević, koji je svoje prve prave letače kupio kod Spase i to baš kao jaja. On naglašava:

" Od trideset kupljenih jaja, izvelo se podmetanjem 4 pileta, sve ostalo mućkovi...valjda od bombardovanja... Ali...mislim, da moramo pomenuti Spasu u Istoriji beogradskog golubarstva, jer je zaslužan za brzi razvoj golubarstva posle onog rata.

Imao je dobre golubove, iako nisu bi li njegov soj mnogi su preko njega došli do svojih prvih pravih visoko letača. Tada su mnogi golubari godinama "tapkali u mesto" jer bi im neko "uvalio" škart pod firmom starih čistih visoko-letača, sa Spasom to nije bio slučaj.

On je više bio pohlepan na novac, te bi često prodao mućkove, zato sam ja kod njega jednom otkupio sva jaja u golubarmku, te tako došao do dobrih letača. Zaključio bih, da je Spasa imao odlične letače i pomogao je razvoj golubarstva u naj važnijem posleratnom periodu, prodajući ih mladjima".
I Slavko Vasiljević se slaže sa mišljenjem Laze Dimitrijevića, uz napomenu da on nije uzimao te golubove, već čiste Milanove.
Dragiša Filipović kaže:" Spasa je imao te M lanove, koje mu je nabavio Bela. Osim njih bili su tu Klonferovi i Lomićevi, a i to su bili odlični golubovi, te nije čudo što su mu od 1918 do tamo 1928 god. leteli golubovi možda naj bolje u Beogradu. Kada je to rasprodao, više nije umeo da napravi letače, te je i dalje trgovao zahvaljujući "staroj slavi".

Za ozbiljne golubare više nije bio interesantan, te se kao starac skroz povukao iz golubarstva. Tada je "glavni" bio Mi lan "Tišler" sa svojim letačima, a pored njega jurilo se za "Užarevim" , Kapunčevim...Kolakovićevim ... i t.d. "Starim golubovima".

Medju mladima već su otskakali Andra Bihel, Slavko Vasiljević, Laza Dimi tri jević, Raja Tesić, braća Jaćimović, Kosta Maćeša i drugi, o kojima ćemo tek pisati.

Golubarstvo se razvilo do neslućenih a razmera, pa je već tada Beograd imao 3 udruženja sa preko 2oo članova. Ne zaboravite, onda se nije mogao učlaniti svako, već samo provereni i ozbiljni golubari sa imenom i renomeom.
Sigurno, da je i Spasa Petrović doprineo tome, te ga sa te tačke gledišta, treba uvrstiti medju zaslužne stare golubare".

 

Djeneral  JANKOVIĆ  MILOJKO

Djeneral  Boža Janković  - (1849-1920) otac Milojka Jankovića – armijskog generala Vojske  Kraljevine Jugoslavije , po priči Joce Naumovića, držao je golubove, ali o tome se malo pričalo, jer su vojni uspesi  i slava, bacili  u drugi plan njegove golubove.
Djen. Boža Janković- rodjeni beogradjanin (7.XII.1849) još kao dečak držao je golubove...Ali uniforma će biti njegova preokupacija,  te po zadatku odlazi na granicu Vardarske Srbije kao komadant Četničkih jedinica, da organizuje ustanak.

Golubovi su ostali u Beogradu, te će ih se sa setom sećati u pismima drugovima. Vrhunac slave stiče kao Komadant Treće armije, sa kojom ...“ ispunio zavet  predaka, star 500 godina i oslobodio Kosovo i Metohiju 1912 godine“.
Umro je 1920 godine od rana zadobijenih u atentatu,  koji su izvršili bugarski teroristi (VMRO).
„ Prema zapisima iz Golubarskog Društva  „Golub“ sin mu General Milojko Janković  (1884 – 1973 ) je još kao mlad zavoleo golubove, pa ih je gajio i znalački odabirao, te su ga golubari Beograda izuzetno cenili.  Mnogi su držali njegove golubove i pričali da su izuzetni letači u svakom pogledu. Imali su lep izgled, brzo išli u vis, leteli izuzetno lepo- mirno u malim krugovima, te je bilo uživanje gledati ih...“ Pričao mi je Dragiša Filipović
Pred rat postaje Komadant  Kraljevskih Vazduhoplovnih Snaga Kraljevine Jugoslavije ( 1932-1941) a golubari su u šali govorili, da su zato zaslužna njegova golubarska  iskustva i studiozno posmatranje letača na nebu.
U mnogim starim tekstovima, češće se spominje i veliča Otac- Boža Janković, kao veliki beogradski golubar, ali njegove dužnosti  organizacije četrničkih akcija za oslobodjenje Vardarske Srbije, a kasnije ratovi odvešće ga od golubova i uvesti u Istoriju Srpskog naroda.
Milojko je imao mnogo više kontakta sa poznatim beogradskim golubarima, te se u Istoriju Beogradskog Visokoletača,  uvodi kao odgajivač i tvorac  jednog,  svog soja „Šaraca“.  Ovi golubovi će biti osnov mnogim Dorćolskim odgajivačima, te na osnovu priča, zapisa i poseta, sastavljen je sledeći tekst o Djeneralu Jankoviću:

"Posle I-og Svetskog rata, tamo 1922 g. završili su novu dvospratnu kuću u Zetskoj ulici na Skadarliji. Otac je preminuo još 1920 god. te je Milojko opet počeo sa golubovima..." zapisao je Gale Petković.

U novoj kući je imao sve uslove, te je veliki i prelep golubarnik krasio travnato dvorište.

Janković je bio francuski djak, te je otuda doneo mnogo novina, pa i u načinu držanja golubova. Golubarnik ukrašen rezbarijama, a pregrade su bile "a la fahe"...ko fahovi-fijoke koje se izvlače radi čišćenja. Trem prostran i osunčan od specijalne žice uvežene iz Francuske. Pod fino betoniran sa padom ka slivniku, a iznad trema visoka stajalica, kakvu mi danas koristimo.

Veliko dvorište ogradjeno zidom Vajfertove pivare i susednim zgradama, zasadjeno engleskom šišanom travom i betonskim platoom sa stolom i klupama, odakle su se posmatrali golubovi, pružalo je
sve uslove za uživanje"... pisao je Brana Todorović u materijalu za Istoriju goluba.

Kada sam ga poslednji put posetio 1957 god. bio je već ostario i delovao je bolešljivo. Visok i vitak, još uvek se držao uspravno, ma da se kretao vukući noge uz pomoć štapa.

"Cele zime sam bolovao, pa je o golubovima brinula ova mala "Zuza". Evo sad prvi put izlazim da ih vidim" wsmeškao se djeneral. Na proletnjem suncu golubarnik je blistao tek očišćen. Pored trema kofa puna jaja i bačenih mladih. U tremu prelepi veseli "šarci" lokuju.

Obuze me neka milina, šteta... šteta što bacaju ta jaja i te mlade.
Djeneral kao da je pročitao moje misli:

"Ima ih puno, nema više mesta pa moramo da ih bacamo. Ja sam joj reko da im neda da se izvode, ali neki joj promaknu. Eto vidiš prošle godine dok sam bio u banji izvela se ova dva duz tekira, a ja to ne volim, kvari utisak. To su odlični golubovi, izvedeni od ovih šarenih, eto... uzmi pa teraj da vidiš kako lete".
Ja nisam voleo "šarce" te mi tekir i tekirka zapadoše za oko i oberu-čke prihvatih predlog, bilo mi je 18 godina i još sam tragao za dobrim golubom.
"Nadji mi nekog, da očisti dvorište i odnese sve ovo. Nemogu više i o njima da brinem, a ova mala ima mnogo posla po kući, te se ljuti što i
o njima mora da brine. Žao mi je, ali moram... zato nadji nekog ko voli golubove, jer bi bila šteta da ih rasproda. Da ti imaš uslova da ih uzmeš
i nastaviš rad sa njima , bilo bi naj bolje".

Ali ja i pored lepih želja nisam više smeo da unosim golubove, jer se otac ljutio i zbog oni dvadesetak kući. Iskren da budem, nisam verovao da su to, tako dobri golubovi, nažalost, kasno ću to saznati.

"Vidiš, ta boja i taj kalup naših golubova "vuče se " još iz 187o god. kad ih je otac nabavio. Mi smo golubove držali izolovano i tudj nije smeo da pridje golubarmku, a kamo li da prenoći.

-Dok sam bio u Solunu, rodjak ih je sačuvao zazidane na tavanu stare kuće. Ranio ih je i pojio kroz otvor kad izvadi cigle, pa ih posle opet vrati. Tu su nam mnogi pocrkali, ali ostane 7~8 te posle rata opet namnožimo. Nažalost, otac nastrada u atentatu, te se uvek toga setim.

-Dok sam ih puštao da lete, dolazili su tu golubari i gledali. Oni su pričali da nikom tako visoko i tako lepo ne lete golubovi. Ja sam mnogima davao ove naše, da za pate i oni su se hvalili da im odlično lete.

-Nebi sa ja ovoliko mučio i to čuvao, da nisu tako dobin.. Ja sam jedini ostao od moje generacije, a ovi mladji posle ovog rata došli tu pa ne mole no traže da im dam golubove. . Uzeli mi kuće, zemlju stvari, sve uzeli oče i golubove, e to nedam.

Kad smo ih od Švaba sačuvali nedam da ih ovi "crvendaći" pokupe. Dolazio tu neki Prle sa još par golubara skojevaca, pa sve oko mene da im dam, a ja neću. Posle sam se kajao, jer mi 3-4 puta obijali golubarnik i krali. Nisu oni no prate decu, videla ih služavka.. Nije mi što odnesu pola golubova, no što razvale vrata pa muke da to opravim. Znaš čovek se sve nada biće mu bolje, pa će opet kod golubova. Tek sam sada shvatio da nema bolje, te da treba polako da se pripremam tu je bliži se osamdeset godina, a snagu gubim".
-Polako, da ga ne uvredia, predjoh na golubove: "Dobro čika Jankoviću, kako to od šarenih golubova da se izvedu ovi "duz".

"Vidiš ta duz boja je toliko jaka da ne možeš da je izbaciš. Ja to sta lno sklanjam, ali oni se opet izvedu. Mi smo nekad imali i te duz baka-raste tekire. Bi li su mnogo lepši no ovi. Dodje braon tekir sa crvenim krilima, pa kad je još špicast i li karudjijan, on "otseče" u tri boje.
Vremenom se ovi šareni pokazali vredniji. Idu brže u vis, a i lepši su za gledanje jer lete mnogo lepo, ko leptirići.

-Tamo pred onaj rat, ja sam uneo par karudjijana od nekog Kapunca. Bi li su to mnogo dobri golubovi, ja sam ih gledao da lete do podne. On je onda držao golubove ispod nas, tamo gde je sad onaj hotel "Palas" pa sam mogo da ih pratim iz našeg dvorišta. Bi li su to onda na jbolji letači, te ja uzmem jedan par iako se otac ljutio. Posle i on video da otskaču od naših, te ih mi provukosmo kroz naše golubove.

Posle onog rata, jedno vreae sam bio zauzet poslom i putovanjima, te nisam mnogo obraćao pažnju na golubove. Kad sam se stacioniro ponovo ovde na aerodrom golubovi su mi opet ušli u krv te sam sve do ovog rata aktivno golubario.

Posle ovog rata puštao saa golubove, ali retko sam išo medju golubare, jer se mnogo mojih poznanika povuklo, a došli su novi ljudi.

Naj veći uspon golubarski sport u Beogradu je doživeo izmedju 1922 i 194o god'. Za tih 18 godina, mi smo takoreći od ničega stvorili tri - četiri udruženja i veliki broj vatrenih takaičara.Golubovi su se iščistili, te se opet u velikom broju namnožio "čist" naš visokoletač.

Pred ovaj ra, imali ste na stotine jata, koja leti nedeljom grabe u vis. Bio je to opet onaj stari kružni visokoletač, sa mirnim i dugim letom. Mem su recimo u tom periodu znali golubovi da lete i do podne i to po naj većim vrućinama.
Naj veći neprijatelj našeg goluba su bila ukrštanja sa drugim sortama.
Ja sam to pratio i uveno se da je to naj opasnija podvala ovom golubu.
Bio je neki Velja, koji je ukrštao sa pismonošama, pa dobijao kasnije ćubane, koji lete i liče ko ovi naši. Posle se pojave ti sa žutim očima
i "zametnutim" čubama, te lete ko ovi divljaci. Upropaste jato svojim vi ražom, nauče ih da "bućkaju" i neće u vis. Pojedinci oće da lete i to dugo i visoko, pa se golubari polakome i unesu ih u priplod, kad posle se čude što im golubovi nevaljaju.

Neki su ukrštali sa lepezanima i dobiju u drugom i trećem kolenu odlične letače sa jako lepim letom, ali opet počne izvodjenje neke nove vrste sa puno perja u repu, pa opuštena krila, sedlasta ledja i sve se to odrazi na loš let jata.
I u stara vremena, pričao mi je otac bilo je kod nas pored ćubana i ovih bez ćube "Tefesa" i li "Tepeza", kako su ih zvali, ali to je letelo samo dok je 1 u jatu, ovih naših. Čim oni prevladaju, vode svoju igru i od leta nema ništa.

Zato smo mi mnogo polagali na lepotu i pravilnost leta i bacanja krila. Nisi mogo svašta da puštaš jer te diskvalifikuju. Golubovi su morali da lete jatno i kružno, mirnim letom i da bar jednom u toku leta postignu veliki vis i li se izgube iz vida. Kad popuste nisko ima da se opet vrate i tako više puta, a ne ko kod ovog mog komšije, kad ih pusti, a oni ko da je pala granata na sve strane pa beži u vis.
Bilo je kod nas i dosta prevrtača.

Prevrtač može da upropasti jato, ako nije dobar letač. Kad prevrne i li nasedne, on svuče jato i od visa i leta nema ništa. Ali prevrtač koji je dobar letač, još ako je vodja jata može čuda da napravi. On umiri let jata, jer nijedan golub nemože tako široko, mirno i lepo da baca krila, ko prevrtač kad oće da prevrne unazad. Ako je još dobar letač i vuče u vis, a kad udari točak da to bude u mesto, onda je to prava stvar.

Prevrtači, ti dobri letači ko po nekom pravilu izvode odlične letače. Mi smo govorili: "Nema letača bez prevrtača".

I u mojim golubovima ima prevrtača, jer je otac to voleo. Nisu to prevrtači, koji stalno prevrću. Oni okrenu par puta kad krenu i retko kad gore visoko, a naj lepše je kad silaze pa onako umorni "reznu" točak u mesto i rašire se ko tanjir. Kažem ti, nema letača ko što može prevrtač da bude. Ti naši prevrtači nemaju veze sa turskim prevrtačima. Njim okreću oko krila, a naši oko repa, zato smo njine zvali "Tanjiraši" i oni nemaju ćube, gledao ih otac u Makedoniji.
Naš golub naj bolje leti kad se "smiri" i izvede mlade. Tad je sretan i leti "od srca" te su mu to naj bolji i naj duži letovi.

Nesmeš golubove da teras da lete svaki dan ili još gore 2-3 put dnevno, jer ih upropastiš, omrznu let pa neće da mrdnu. Jato se pušta svaki 3-4 dan i kombinuje, skloniš lošeg, a ubaciš i neko mlado da oživi ritam leta jata.

Moraš da studiraš svakog pojedinca, a ne samo motka pa udri. Jedan loš će da upropasti deset dobrih, a deset dobrih neće nikada da poprave lošeg. To ti je ko kod ljudi, ako udješ u dobro društvo bićeš čovek, a ako te uvati loše društvo, dzaba ti je i škola i vaspitanje, ode sve u tandariju. Mnogi su proćerdali očevu imovinu u lošem društvu.
Tako su i mnogi dobri golubovi pobijeni, jer su ih pokvarili loši. Kada sam bio mladi, ko ovo ti sada, kod oca su dolazili mnogi poznati golubari, pa se tu cenjkalo za dobrog goluba. I onda su mnogo voleli da uvate tudjeg goluba, pa ga kriju, ali Beograd je bio manji pa se brzo sazna, a moj otac bio strah i trepet.

Tako smo ja i brat išli kod nekog Drakčeta dole kod stepenica uz pristanište i izlemali ga te uzeli očevog goluba. To je bio težak lopov i neradnik, po ceo dan je mamio i vatao tudje golubove i niko mu ništa nije mogo. Nije se bojo ni žandara, te mu mi presudimo. Kažu da se posle smirio i nije više vatao.
Meni su se najviše dopadali Kapunčevi golubovi. Odlično su leteli, a i kalup im je bio po mom ukusu. Kad je Kapunac otišo na front i ja sam bio tada aktivan, te smo se vidjali u Solunu, a i posle po povratku ovde
Nagovarao sam ga da opet zapati golubove, ali on nije mogo da prežali te stare njegove, što su ih sestre mu rasprodale. Nije ni njima bilo lako, same bez sredstava za život, a rat. Brat u zarobljeništvu, ko zna da li je živ, ko da misli na golubove. Tu priču o kradji su one izmislile, kako bi prikrile da su ih rasprodale. Tačno se znalo gde su golubovi jer neki su mu se vraćali i posle 5-6 godina, ali je moro da.vrati ljudima, jer su kupili. Imao je neke kara- naudijane, bledo žuti karudijani leteli su i po 7-8 sati i to celo vreme ko mravi jedva ih vidiš.
I Mi lan "Tišler" je imao opasne letače, ali nisu bili sredjeni ko Žikini, no sve boje od arapa do krzala.
Mita Užar je jedno vreme bio u modi, pa dodju kod mene ovi mladji, gledaju golubove pa će: "Ovo su Užarevi golubovi" a ja im odgovorim, vidiš, a ja se čudim što vole konoplju i lan da jedu. Moj otac je cenio Kolakovrćeve i Nemecove golubove i to čapare i krzale, jer je to bilo mnogo vredno i uvek orno da leti. Ma moj otac posle retko bio kući, te sam ja bio sa golubovima. On iz rata u rat...i kad nema rata, a on na tajnom zadatku...
Ja mislim da je po odlasku Turaka dosta njinih golubova došlo u naše ruke, te je onda bilo tih ukrštanja raznih linija i golubovi su odlično leteli. Pre toga strogo se znalo, koje su čiji golubovi, te se nisu mešali. Turci su kupili sve što valja, pa su naši morali da kriju čim imaju dobrog goluba. Kasnije su se naši osilili, pa su im vatali i krali golubove, te se polako kvalitet preselio kod srpskih golubara.

Ta prepucavanja čiji su to golubovi, bila su onda raširena te je zbog golubova i krv padala. Srbi su tvrdili da su to njim "carski" golubovi sa srpskom krunom na glavi, a Turci opet, da su njini sa fesom na glavi. To sam još ko dečak slušo priče, kad naši stari golubari dodju kod oca na meze.
Bilo kako bilo, ali ovih golubova nema po Turskoj. Moj otac je bio povezan sa njinim trgovcima i jurio je da otud nabavi njine golubove, ali oni nikad nisu čuli za ćubane. Oni uopšte nemju letače ko ovi naši no te tanjiraše i neke male ukrasne za dvorišta.
Ja sam i po Francuskoj tragao za visokoltačima, ali tamo nema pravih
visokoletača. Njini golubovi su uglavnom pismonoše ili ukrasni i to mahom krupni beli gaćani. Imaju neke šarene, mnogo ružne letače, ali to leti nisko i brzo, da sam doneo smejali bi mi se golubari.

Austrijanci i Madjari imaj dobre golubove. U Beču sam gledao, lete im odlično golubovi, ali opet se razlikuju od naših. Uglavnom su beli sitno prskani crveno i crno. Nemaj ćube i mnogo brže lete od naših. Kod nas takvi letači nebi prošli, ako ništa drugo, a ono zbog tog štipavog leta. Slabi su i za vis jer oni teraju velika jata, pa se zbiju svi ko jedan, te teško uvate vis.

I Madjari imaj te austrijske, malo su ih prilagodili svom ukusu i usitnili, ali uglavnom to je to. Kod njih ima i ovih naših, naročito u Segedmu, jer su tu stigli iz Vojvodine. Vojvodina je jedno vreme imala najbolje letače, jer su Srbi donosili ove naše i čuvali ih po tavanima. Puni tavani naših golubova, pa kad puste po sto i više golubova, pamet da ti stane. Tamo hrana nije problem, pa se brzo namnože. Posle su tako pušteni bez kontrole brzo stagnirali, jer su se mešali i sa poljskim.

Tamo svaki grad, pa i selo ima neku svoju rasu ćubana. Ta ćuba i karakterističan izgled jasno ukazuju da su to naši golubovi. Znaš, dodje Srbm i donese par golubova. Zatvori ih na tavan i za 2-3 godine pun tavan golubova, rasa za sebe, svi isti. Pitaš ga: "Čiji su ovo golubovi...? a on ti kaže: "Moji". Pa dobro znam da su tvoji, ali čija rasa? "Pa to su ovde naši Somborski"... ja sam davao ovom i onom... i to se sad namnožilo po Somboru, a prve golubove, jedan par dono moj "babo" iz Beograda pre 5o godina..."
Evo uzmi ovaj par tekira i probaj. Veruj mi neznam od kog para su izvedeni, ali znam da nisu brat i sestra, te ih slobodno možeš upariti. Izvodiće ti on šarene lepe golubove iako su ovako ružm.

Ako nadješ nekog ozbiljnog čoveka, pošalji ga da mu sve ovo dam".

I tako se rastadosmo u nadi da ću ga opet posetiti i ispričati mu šta je bilo sa tekirima. Nažalost, više ga nisam video, maturirao sam i otišao na studije, a golubove privremeno dao komšiji.

Djeneralove tekire sam naučio i iznenadio se kako su odmah počeli dobro da lete. Tekirka je bila nešto starija, te sam je teško i sterao do 4-5 sati leta. Tekir je leteo mnogo bolje, pa je već istog leta često silazio i po podne. Naredne sezone bio je daleko najbolji letač u kraju, te su stariji i ozbiljniji golubari dolazili da vide koji to golub silazi u 1-2-3-4... sati popodne. Oboje su uvek sigurno vatali vis i leteli izuzetno kružno i visoko.

Tekir je imao nešto oštriji let i brži ritam rađa krila, što je odavalo snažnog i jakog goluba. Šiljat, krupan, ali zdepast i nabijen, delovao je kompaktno i ubedljivo. Po mirnom letnjem danu pušten u 6 sati ujutru više puta je silazio izmedju 1- 3 popodne i to sam, jer tada nisam imao takvih letača. Treće godine, jedno letnjeg dana nije se vratio. Da li ga je uhvatio Soko i li odnela vazdušna struja, ostala je večna tajna.

Od njega i tekirke izveo sam samo 1 mlado i to krupnog glavatog krivoćubog duz tekira. Leteo je isto kao otac, možda i bolje jer je bio "isteran" na vreme. Od njega i jedne jednošpice bakaraste "Stolarove" tekirice, izvodio sam odlične letače. I ta tekirica "Stolara" sa Dorćola, bila je vredan letač i izuzetno pametan golub. Preživela je više selidbi i promena vlasnika. Svuda je terana i letela 4-5 sati, sve dok nije uginula u 17 godim starosti.
Kvalitet Djeneralovog tekira, me je uverio da su naši stari golubovi bili izuzetno dobri letači. Pitanje je koliko je takvih letača bilo i kako su terani, ali izuzetan kvalitet ovog goluba ukazuje da ih je bilo,
Djeneral Jankovič, je poznata i cenjena ličnost medju starim beogradskim golubarima, a njegovih letača su se sa setom sećali čika Pera, Laza i Slavko.
"Kako nebih znao djenerala Jankovića, pa on je bio poznat i aktivan sve do ovog rata, lomatao se sa avionima. I otac mu je bio poznat general a i golubove imao ko mlad, imali su odlične golubove, a i ko ljudi bili su dobri.

Djeneral je dosta pomagao u organizaciji onih prvih društava tamo 1922 god. jer je dobro poznavao evropske saveze i njinu organizaciju. On je skroman, te ti nije ni deo tog ispričao o njemu i njinim golubovima. Odlično su mu leteli golubovi pa su mnogi držali njegove golubove...diktirao mi je J. Naumović
Šta je bilo sa njegovim golubovima i golubarnikom, nikada nisam saznao. Golubari iz komši luka su mi rekli, da je neki čovek 4o-5o godina starosti, puniji i po izgledu reklo bi se vozač, došao kamionom i sa Šiptarima sve to utovario u kamion i odvezo u nepoznatom pravcu.
Na pitanje, da li drže i oni djeneralove golubove, rekli su mi... ne.

"Stalno nas je napadao da mu krademo golubove, te nas nije puštao ni u dvorište, a kamo li da nam nešto da. Miha je od Zuze dobio 3-4 mlada i leteli su mu izvanredno, ali sačuvao je samo karudijana, ostalo mu nije sišlo. Mi volimo i držimo "Stolarove" i Galetove golubove. Stolar je prošle godine bio pobedmk u društvu i ima najbolje golubove".



MIĆA MILJKOVIĆ - kafedžija

Mića je bio vlasnik kafane "Žagubica" kod igrališta, tamo gde je sada Tehnički fakultet. Tu su se okupljali golubari, pa je kafana često bila i golubarsko udruženje.
Iako vlasnik kafane, Mića je ustvari bio više siromah no gazda
Radio je od jutra do sutra, te je za golubove malo vremena imao. To je nadoknadjivo slušajući golubarske priče, dok je prinosio čokanje rakije.
U njegovoj kafani su osnovana sva društva sve do 1926 god. te ako ni zbog čega drugog, onda zbog tog zaslužuje da ga pomenemo.

Još davne 1905 god.-tu je osnovano I- Beogradsko golubarsko društvo, pa ono 19l0 god. zatim 1922 god. pa 1924 god. II-go Beogradsko i 1928 god. III- Beogradsko društvo golubara.

Kod njega su se održavale Skupštine, tu su donošene odluke, zakazivana takmičenja i usvajani pravilnici.
Tu su se prepričavali dogadjaji, ogovarali golubari i hvalili najbolji letači. Mića je bio skroman i uvek nasrnejan. Za svakog je imao lepu reč, pa su ga svi voleli i poštovali. Možda bi više pažnje posvetio sebi i golubovima da nije imao "nadžak" ženu uvek ljutu i spremnu da ga izgrdi što"gubi vreme na gluposti"...
Golubari su ga zbog toga još više vole li, te su
ga prosto "zasipali" golubovima. Dobijao je od najboljih parova i naj poznatijih golubara mlade, pa je u njegovom golubarniku u dnu dvorišta bila revija čuvenih potomaka. Koliko se samo puta ustajalo iz kafane, da Mića pokaže liniju tog i tog porekla, a onda bi se vratili za sto i hvalili te golubove.

Na to bi Mića promešao ramenima, razvuko lice u osmeh i doneo turu čokanjčića fraj, ali da ne vidi žena.
I pored svih tih poznatih sojeva, Mića je nekako najviše voleo i cenio neke svoje golubove. Bi li su to sitni čadjavi mavjančići sa šiljatim ćubama i dok su mladi, sa crnim nogama. Kad ih vide, golubari se kiselo mršte i ko po pravilu ga pitali :"Šta će ti ovo pobogu Mićo, pobi to da ti ne kvari golubove".

"Oću, oću samo nemam sad vremena"... pravdao se Mića, a u sebi je mislio: "Ma neznate Vi šta je ovo, to je bolje od svih vaših. Vatra...živa vatra... ne smem da ih pustim odma jure u vis, a tek kolko lete. Njima netreba mnogo da se jure 1-2 put i odma lete i kače. E, kad bih imo vreme, samo njih da pripremim, pa da gledate..."

Ajde Mićo, daj tu rakiju... i on se trgne, pa pojuri medju stolove dok veliki poslužavnik podrhtava pod teretom silnih čokanjčića.


Njegov bratanac, Pera Miljković, se seća tog vremena i tih priča, pa kaže: "Ja sam još ko dečkić odlazio kod čika Miće, da mu pomognem i da gledam golubove. Nema čijeg goluba nije imao, ko na sajmu, ali najviše je voleo i cenio poreklo te male mavjankice.

Uvatio je jednog leta, posle provale oblaka. Bila je mokra ko miš i padne medju stolove, te on istrči po kiši i u vatije. Ja je nisam zateko, jer je to bilo davna, ali mi je hiljdu puta pokazivo neke sitne pepeljaste mavjankice govoreći!: "E ovakva je bila, baš ovakva..."
To nije bio naš golub, jer nigde nisam takve video, a i nije ni ličila na ove naše. Sitna, kratka po grudima pepeljasta, a po telu zagasito tamna mavjankica, jedino su čisto bele oči ukazivale da nije od Gacura.

Čika Mića se hvalio, da mu je ona letela iz dana u dan i to uglavnom sama po 5-6 sati. Jednom je nije bilo mesec dana i vrati se usukana, a Mića da poludi od sreće. Uzme te njene ćerke ili unuke, onako sa dve ruke pa ih ljubi u čelo i tepa im: "Jarebice moje, vidre moj, vi deset jezika govorite, a ovi mangupi vas mrze..."
Nudio mi je da teram mlade od tih golubova, ali ja nisam hteo to da unesem, oće ovi iz kraja da me zavitlavaju.
Kad je prodo kafanu i otišo u bolnicu, bio je već mator, ali samo je te preneo kući, a ostalo ispoklanjo. Ja sam uzeo neke "Šmitove" bili mnogo dobri golubovi. Imao je vrhunske golubove, ali nije imao vremena i smisla da napravi letače. Od tih njegovih golubova, posle su mnogi napravili strašne golubove.
Kod Bakše kovača, neki Mićini arapi su leteli godinama. Kod Blagoja Berberina opet tekiri naudice...
Te sitne mavjane je davao nekom Dragom dole na Dorćol i pričalo se da je i on poludeo za njima. Davao je i drugima, te se to dosta raširilo, pa ga Mi lan "Tišler" dirao da će da mu pošalje marvenog lekara
da to šprica i pobije, kako se gamad nebi dalje širila.
Danas, kad gledam neke golubove, pogotovu ove Babičine crne mavjančiće, setim se tih čika Mićinih, da znaš nisu daleko.

Posle onog rata, kod Miće je osnovano I- Beogradsko golubarsko društvo, pa se tu okupljala gošpoda. Dolazili foto-reporteri i novinari, pa ih slikali i pisali po novinama. Bilo je milina leti predveče sesti u baštu ispod velike lipe. Okupe se golubari pa počnu priče i šale, a ja slušam i donosim neki svoj sud. Tad je Mi lan bio glavni, pa Žarko Cincarin, Bakša Kovač, Blagoje Berberm, Klonfer, Lomić, Mi lan Bandista, Mita Užar, Sreta Korpar, Žika Kapunac, Mijajlo Stanković, Djoka Djordjević i mnogi drugi. Tu su ti bili svi jednaki, gazda i siromah, profesor i radnik, sudija i nadničar, starci i mladići... ali svi su imali dužno poštovanje jedni prema drugima. Galamdžijama i svadjalicama tu nije bilo mesta, jer se znalo da će Mića sve da prijavi Tucakoviću. O praznicima, navrate Tucaković, Stanković, Janković, Djordjević, Todorović i druga gospoda, pa ih fijakeri čekaju, dok se oni sa golubarima i spričaju.
Kasmje su se golubari izdelili. Osnovana su nova društva, pa su i no
ve kafane postale mesta okupljanja.

Na Čuburi je Milan privuko čuburce u kafanu "Srbija" i kasni je "Sokolac".

Jedna grupa se preselila u "Kikevac" a kasnije će treća u "Neimar".

Mladji golubari su se okupljali na Pašinom brdu u kafam "Kod Dače" te je zbog njih kafana radila ujutru od 5 sati pa uveče do lo sati, kako bi odatle gledali golubove iz celog kraja.

Posle ovog rata ( II-Svet. rat) preživelim beogradskim golubarima su se pridružile pridošlice iz unutrašnjosti, a aktivirane su kao golubarske kafane: "Šilja" - "Ljupče" - "Labud" - "Dača" - "Neimar" - "Srbija" i "Šumatovac".

No, da se vratim mom čika Miči, jer kad bi ti reko da sam sve o golubovima naučio od njega, ti nebi verovao. On nije bio terač, ali je mnogo znao o golubovima. Godinama je slušao priče tih starih i poznatih golubara, pa nije bilo teme, ličnosti ili golubova o kojima on
nije mogo da ti priča.
Po nekoj njegovoj rang listi, najbolje golubove je imao Mirko Njemec pa Kolaković, a tek onda Milan "Tišler", Mita "Užar" i Žika Kapunac.
Izuzetno je cenio Karla Šmita, Karla Fošpihla i Tucakovića.
Nije voleo Djoku Djordjevića, jer je mnogo filozofiro, a i nije mu pomogo, kad mu je u sudu nešto trebalo.

Tamo pred smrt, pozove me... pa sednemo pored golubarnika, gledam
onih desetak golubova što mu ostalo i pričamo. Seća se starih vremena, nabraja stare golubare kojih više nema, pa predje na golubove letače, tekira peckastog Jove Markovića, što je leteo od ujutru do zaranaka, pa Mirkovog Čapara, što je predveče udario u zid susedne zgrade i crko, pa Kolakovićevog krzala što je u zaranke došo do krova, a onda se vratio u mrvu i došo sutradan... i tako redom.

Kaže mi : "I medju ovim mladjim ima opasnih golubara. Neznaš ko ima bolje golubove, Kićevac, Mile Lomić, Grade pisar, Nikola pisar, Muta, Slavko Vasiljević, Laza "Pače", Stanko Šnajder, braća Jaćimovići, Janković, Iva- Bugarin, Jaša, Ponkajs, Živan, Laša, Halupka...pa i ti Pero...

Pa ipak, mislim da je naj jači Andra. Voli golubove, ima pare, kuću i dvorište, ima sve uslove da sve ove prevazidje. On, Slavko, Laza, Stanko i ti Pero, vi ćete da se takmičite, ali Andra Bihel će da ve pobedi, pazi šta ti ovako mator kažem".
Po zvaničnim rezultatima, nije bio u pravu jer je Laza 1939 god. odno pehar ko prvi sa 3,30 h... .a Stanko "Šnajder" 194o god... isto tako sa, reko bih 3,40 h. prosek jata.
No Andri Bihelu su tada leteli golubovi mnogo...mnogo duže. - To vreme je pripadalo, još živom Milanu "Tišleru", Miti "Užaru" pa
Ivi - Bugarinu, Braći Bihel, Braći Jaćimović, Kosti Maćeši, " Lomi ću i djeneralu Jankoviću.
Od njih je ostao samo Andra Bihel, te je čudo da nije bio šampion,
da ko od šal... odnese pehar, tih predratnih godina.

Kod njega su sakupljeni naj bolji beogradski letači. Kad čuje da ne-gde neki golub opasno leti, uzima novčanik i uveče je taj golub u njego
vom golubamiku. Misliš da ga "seče" i čuva... ne, čupa mu krilo... uči. i tera.

Tako stalno, pa nije čudo, što mu tako lete golubovi...
Stanko "Šnajder" se "bori" sa Užarevim poreklom, da ga dostigne i pobefli. Laza "Pače" i Slavko"razmnožavaju" - Tišlerove... Raja Tešić se predaje i prelazi na Andrin soj. Tu su još Perica Kavaljer, Mane Šepa, Stanković, Slavoljub (Mi ladmović), Boža Maćeša, Bane, Joca Dilinger, Tonika, Bata Radosavljević, Vita Pantić, Gosić, Mika "Misirac"... Joca Naumović, Vita "Beli", Dragi "Drnda", Bora Kerevan, Jaša, Ponkajs, Micko, Laša, Živan... i mnogi...mnogi, drugi. Svi oni imaju "strašne" letače, sve poreklo Milanovo, "Užarevo", Kapunčevo, Gradino... svi hoće da "tuku" Andru, ali to je teško, jer Andri lete golubovi i to svi vide.

Andra je postao "Bauk" kad je kupio golubove Grade "pisara". Pre toga je samo "skupljač perja" i dobar platiša, kojem je Milan silne pare uzeo.

Kako je čika Mića pogodio, da će Andra sve tući?

Pa tada je Andra bio "stina riba"... Gradine golubove je kupio mnogo kasnije...

Eto, ja mislim iskustvo i poznavanje ljudi... život u žiži.

U kafam je završio psihologiju i postao "doktor" za ljude, doktor za golubare.
Sve što je reko, obistinilo se. Proreko je i ovaj drugi rat i pobedu i ovo što je danas... i tebe je proreko.

Smeješ se...misliš da sam lud, a ja neznam kako, da ti to objasnim, ali znam sećam se, ko sad... i za tebe je rekao, da ćeš doći na Čuburu i doneti mnoge novosti, za koje golubari dotad nisu znali i smejaće ti se, jer neznaju šta rade, a posle će te slediti i golubovi će, ko od šale leteti od zore do mraka, i sve tako, dok se ne obistini sve ono... što su oni maštali ispod žagubičke lipe do duboko u noć.

Ja sam mu se onda, ko ovo ti sad mem, u sebi podsmehivo. Mislio sam, pedeset godina je pod nos vuko rakiju...pa mu se krvne žile u mozgu raširile, te sad prividja i predvidja.

Šta on o golubovima zna... kad je rasturio onakve golubove i ostavio ove "koko-zrake" i na Andru tipuje, a Andra u kukuruzište stavio kućicu od šlepa i donosi "vašar" božji, pa mu beže niz potok sa onako čupanim krilima.
Jeste, onda je tako bilo. Tad je Andra živeo ispod kafane "Srbija" dole u kukuruzištu, pa mu se ćumez od kukuruza ne vidi, a golubovi se poplaše pa niz kukuruzište pravo dole u potok. Onda je niz bulevar teko potok i ćuprije bile.

Za tebe je čak pogodio, da češ sa njegovim poslom veze imati i eto ti radiš u "Navipu" gde se proizvodi piće za kafane.

Što se smeješ, pitao si me da ti pričam o Mići Miljkoviću, mom čiči i ja ti pričam, a ti nemoraš da mi veruješ.
Jesi li doneo engleske knjige i tablice za ishranu.

Jesi li prvi počeo da čupaš krila i rasparuješ letače.

Jesi počeo prvi da ih ječmiraš i spremaš, da ti lete ceo dan.

Jesu li ti leteli ceo dan, onda kad ti Pele dao nule, jer zbog magle ujutru nisu uvatili propisan vis, a posle otišli i padali u mrak, a neki ti i zanoćili kod "šoka" na soliter.

Jesi li prvi uradio stajalice, davo golubovima vitamine, gorku so, šećer i sve one "andramolje.

Jesi li sa ovim tvojim zemuncima, prvi ovde doneo "Granule"...šta još oćeš...?!

Jesu li ti se isprva smejali i zvali te doktor Gen.

Jesu li ti se smejali što golubove raniš ječmom, pa te zvali "Ječmeni".

Jesu li ti govorili svi, pa i tvoji kumovi Koprivce, da si lud, kad veruješ da golub leti ceo dan.

Jesu li te ismejavali u kafani, kad si im govorio o genetici i nasledju...

Razmisli malo, kroz šta si sve ti prošo. Seti se kako te Buda ismevo, kad ti golubovi silazili posle 3 sata popodne, kad dolaziš s'posla, a on te ubedjuje da su celo vreme "spavali" na rajšpcu i anteni, pa znaju "džukele" kad dolaziš i onda polete.

A sve to je bilo...tamo neke 1965-66 godine, kad je prosek prvaka bio 3 sata i 45 minuta!!!

Vidi danas, svi rade štoi si ti onda radio.

Nemogu da postignem da napravim stajalica koliko mi naručuju.

Idu u pivaru po ječam i pivsk kvasac.

Prave boksove, ko oni tvoji na terasi, čupaju golubima krila i ra-sparuju ih, prepisuju tvoje tablice za ishranu, po apotekama kupuju vitamine, gorku so i groždjiji šećer.

Nemožeš u apoteku od njih da udješ, pokupovali sve vitamine i gorku so, pre neki dan nema soli, a mene uvatio zatvor. Kaže mi apotekarka "Nema, odneli neki sve po kilo uzimali".

Sve je to moj Mića proreko i obistinilo se, a ti se smej.

Ja to već duže vreme posmatram i studitam, ali sramota me da ti kažem. Ovo je bila prilika da ti sve ispričam, a ti se samo smej..."


SLAVKO VASILJEVIĆ

U prolećex 1966 god. uz pomoć čika Pere Miljkovića, stupio sam u kontakt sa već ostarelim i vidno nervoznim doajenom našeg golubarstva Slavkom Vasiljević
Dugo nam je trebalo da ga privolimo na razgovor i probudimo njegova sećanja na protekli period.
Zahvaljujući velikom prijateljstvu sa čika Perom, Slavko je prihvatio razgovor više kao zajednički osvrt na taj period i golubare,
koje su zajedno poznavali.

Ovaj razgovor sa savremenicima, je prvi u nizu, te ću ga preneti u originalnom tekstu snimljenom na kasetofonu.

"Za mene, pre onog rata... naj bolji golubari su bili: Kolakogić, Mi lan "Tišler", Mita "Užar", Žarko Cincarin, Žika Kapunac, Mi lan Ban-dista, Mijajlo Stanković, Mirko Njemec, Bakša Kovač, Blagoje - b erberin, Barjaktarević, Jova Marković i... i... mnogi drugi, nemogu sada da se svih setim.

Evo Pera je mladji 2-3 godine, i bolje se seća, pa neka on priča

.Razgovor teče dalje, nepovezana sećanja, imena ljudi... dogadjaji... sve isprepletano, te je teško uspostaviti hronološki redosled, zato donosim odluku i beležim samo citate.

"Znaš bato...svi golubari tvrde, da baš oni imaju naj bolje golubove, zato i nije toliko važan taj redosled i to što ću ja da ti kažem.

Ja sam rodjen 1899 god. i već ko dečko imao sam svoje prve golubove. Pred onaj rat sa 15 godina nisam mnogo polagao na poreklo, no samo da imam golubove.

Posle rata bio sam već momak, pa me je vuklo da imam bolje letače od komšijskih. U ratu dečaci brzo sazru, tako smo i mi iz rata izašli ko zreli ljhudi.

Posle tog rata malo je golubova ostalo, te smo svašta držali. Na Velikoj pijaci kod "Kolarca" prodavalo se sve i svašta, pa smo nedeljom išli tamo, nebi li kupili nekog dobrog goluba.

Imalo je... iznesu ljudi i dobrog goluba, ali mahom su donošeni ti Prečanski ukrasni, te smo bili prinudjeni da se snalazimo, kako ko ume.
Mnogi poznati stari golubari su - "pregurali" rat, te smo kod njih odlazili i na sve načine, pokušavali da dodjemo do goluba.
Golubovi su bili retkost te su cene bile za nas previsoke.

Ja i Laza smo već tada saradjivali i razmenjivali mišljenja i golubove. On je već imao neke Spasine i bio je zadovoljan, te stupimo u kontakt sa nekim Belom madjarom, koji je bio u zarobljeništvu kod nas. Živeo je odma tu na Čuburi i služio po kućama, bio slobodnjak, pa je i golubove zapatio. Od njegovih golubova Spasa je zapatio prve - "Tišlerove" golubove. To su za ono vreme bili odlični letači, jer su išli u vis.
Znači, da se razumemo...golub je skupa igračka, a vis je golem problem! To ti je golubarstvo posle Svetskog ratovanja!

No da skratim priču, tek kad se vratio Milan Stanisavljević- tišler ... i , doneo svoje stare golubove iz Krnjeva, mi smo imali gde da odemo i gledamo kako leti jato visoko kružno i dugo...pravi letači, sve dotle je bilo improvizacija!
Leteli su i moji golubovi, ali ne tako dobro. Tu u kraju puno golubara, pa poteramo, a ono formira se jato od 30-40 golubova i vuku se po
kraju, neće u vis.
Bilo je i drugih starijih golubara kod kojih su lepo leteli ti stari naši letači, ali oni nisu dozvoljavali da im u dvorište udješ, a kamoli da ti nešto prodaju.
Kad su se Austrijanci povukli, medju zarobljenička bila su i dva Madjara golubara. Šomodji se nastanio dole u Marinkovoj Bari, a Bela na Čuburi, odma do Milana. Tu su se ko slobodnjaci i priženili, okućili pa i zagolubarili.A bili su odlični poznavaoci golubova, pa su se ubrzo pročuli po odličnim letačima.

Bela je često služio kod Jele, Mi lanove sestre, te mu je ona to plaćala jajima od golubova. Tako je Bela došo do odličnih letača, a preko njega i Spasa Petrović-tičar.
Kad je Bela išo za Madjarsku, da Tišlerove golubove Spasi, a neke ponese za Madjarsku. Na granici tu negde kod Zemuna, sve mu to vrate, te ih on adresira na Nešića iz Zemuna, a ovaj opet to ponudi meni i Andri.

Bilo je tu desetak golubova, no meni se nijedan nije dopao, te ih uzme Andra Bihel.
Ja i Laza se uortačimo...a, da i Dragiša Filipović, Lazin brat od tetke i skupimo par,e pa trk kod Spase da kupimo golubove. Spasa je bio već stariji golubar, pa nam za te pare da 7-8 jaja, te od tog posla na kraju ne bude ništa.

Posle Laza sa Dragišom... otkupe sva jaja iz jednog legla, te tako dodje do 3-4 mlada od tih Spasimh.
Kada se Mi lan vratio tamo 192o-22 god. neznam tačno, kupimo mi ortački od njega KAPLANA!!!

Bio je to ustvari kaplanast mavjan, odličan letač poreklom od tih starih Mi lanovih golubova.
Ja sam već imao 2-3 Mi lanova, te kad je Kaplan ušao u moj golubarnik, uparim ga sa jednom darčinkom od tih golubova i dobijem seriju darčina letača kakve sam oduvek želeo.
Pario sam ga sa više ženki, ali najbolje se podudario sa jednom šare-norepom darčinkom, te to ostavim u paru.

U prvo vreme su se izvodili mahom špicasti darčini, da bi kasnije od njih izvodio i tekire, mavjane, karudijane i šarene mavjane. To su te naše stare boje - Krzal, karudijan darčin, tekir, kaplan...
Sve što sam kasnije imao i ovo što sada imam, sve je to od tih golubo va. Sve je to od tih starih Milanovih golubova, a bog te pita koliko to poreklo ide tamo daleko u prošlost.

Kad sam izveo prve mlade od tog Kaplana i naučio ih, sačekam nedelju, pa kad se napravi ono veliko jato, tu ispod srednjeg visa, a ja pustim 4-5 mladih od kaplana, oni se "izviju" pa prodju kroz to jato i beži za vis!!!.
To se traži!!!

Tako iz nedelje u nedelju, dok ne poče priča, kako moji golubovi lete naj bolje na Bulbuderu.
Onda je najviše golubova imao neki Zdenko Voslar i pravio se važan da ima najbolje golubove ovde u kraju

Sačekam ja da on prvi pusti, pa kad mu s se jato "ukopa" tu u srednji vis, a ja pustim moje. Oni odozdo ko svrdlo, prodju kroz jato i svi odu u pogubljenje, a Zdenko da pukne od muke.
Kažu golubari da ne valja pariti u srodstvu, a ja eto već godinama parim u srodstvu, samo te golubove. Eto svi ovde vuku poreklo od tog Kaplana, jel tako Pero...?

Pera klima glavom, slaže se i dodaje: "Pa i ja ne pamtim kad sam uneo tudjeg goluba. Zadnji tudj golub bio je Jaćimovićev "Zelenko"... zamalo robiju da "zaglavim" zbog njega.

Tuže me Jaćimovići, da sam im ga ukrao, a nisam no sam došo. Nisu mi žandari izlazili iz dvorišta, te sam ga držo u "kaseti" gde se presvlačim dole u Centrali, sve dok stvar nijes legla. Dao bi im ga ja, ali sam se uplašio, te sam morao do kraja da idem, a i jeste dobar golub bio. Posle njega više nisam "unosio"... no pario u srodstvo sve do danas.
-I taj je bioje preko Milanovih golubova, umeša se čika Slavko.

"Jaćimovići su glavne golubove kupili od Mi lana "Tišlera". Prvo su uzimali Bakarlije i neke Karudijane, pa to i nije bilo baš naj bolje, posle su uzeli matorog tekira, onog što ga Tišler vratio iz Niša. To je tada bio naj jači golub u Srbiji.

Eto, Ja Laza i Dragiša smo dali Milanu 1.5oo dinara za Kaplana, a to su onda bile velike pare, mogo si plac da kupiš. Zvali nas "Akcionarsko društvo", jer smo ortački kupovali golubove. Bilo im krivo što se mi slažemo, a i golubovi nam lete, pa to Andrino društvo izmisli taj nadimak, no mi se nismo ljutili, važno je da dodješ do dobrog goluba na pošten način, a ne da se godinama mučiš, bez uspeha.

Kaplan , (neki ga zovu ALBOŠ) - je bio mnogo dobar golub, prsat, snažan i markantan, odličan letač, a poreklom od naj boljih Milanovih golubova.

I te moje darčinke su bile od jedne Mi lanove linije krzala, odličnih letača. Prve godine Kaplan je bio kod mene, a posle kod Laze do kraja života. Još iste godine, popario sam. mlade od Kaplana i šarenorepe Darčinke, i to brat i sestra. I to je bilo odlično parenje, te sam dalje nastavio sve u srodstvu.

Brzo su se golubovi ujednačili, pa sam mogo goluba mogao da prepoznam medju sto tudjih. Leteli su jatno, kružno i visoko pa je to mnoge golubare privuklo, te su prelazili na moje golubove. Tako su Bulbuderci i gore sve do Cvetka, prešli uglavnom na te moje "šarce" - kako su ih zvali. Leteli su i dugačko, za ono vreme malo koji golub je mogo da ih nadleti. Onda je let od 4-5 sati bio puna kapa, a bilo je pojedinaca koji su lzletali i mnogo duže. Imaju miran izuzetno lep let, a kada silaze umorni rašire rep i krila ko tanjir, a to je još jedno uživanje više.

Prvi mladi od Kaplana su mahom bili Tekiri i Darčini. Posle, pareći ih u srodstvu, počnu da se izvode više na Kaplana, te su mahom bili ovakvi ko ovaj tu na stajalici... (beloglavi, duboko-špici mavjani).

Po celoj Srbiji ima ovih mojih golubova. Još pre rata nošeni su u Niš, a najviše ih je odneo neki Rada Ćurčija. On mi je pričao, da naj bolje golubove u Nišu ima Bata Mitke, kome je Tišler ostavio golubove, kad se vratio u Beograd

Neznam da li ste čuli za Ostoju iz Niša. On je učio neku trgovačku školu u Zemunu, pa kad podje za Niš, on odavde ponese po 3-4 kutije golubovi

Donosio je on i neke Zrenjaninske darčine, pa ukrštao sa našim i tim starim Milanovim, pa se hvalio da to odlično leti. Pogrešno je mišljenje da Nišlije gaje samo one njine arape i darčine, ima tamo i ovih naših šarenih i to kod ovih starijih golubara. I ti njini arapi su provučeni kroz Milanove golubove, te im tako poboljšan let, a i izgled. Bili su to mnogo sitni golubovi pre toga.

Ti Milanovi golubovi su ko i Kolakovićevi i Njemecov, poreklom stari preko nekog Sime, pa to ide dalje sve do tog Turčina Demira, a po priči on ih je opet uzeo od nekog našeg "Škembara" a ovaj opet od nekog gazde Milutina i sve tako bog te pita koliko to ide daleko. To je znao Djoka Djordjević i imao je sve zapisano, a sada naj bolje to zna Joca Naumović - Perin dobar drug... Ha! Ha!..Ha!

Ma imamo i mi to skupljeno iz novina, pre rata to je redovno pisano po novinama. Pisali ovi učeni golubari...Tucaković, Janković, Barjaktarević, profesor Brana...Djoka, onda neki Djak - tamo iz "Preka". Ma bilo tu i svadje...prepucavanja, a sve da pokažu da su njegovi čistiji ti stari golubovi.

-Po oslobodjenju Srbije i Beograda, tu su došli mnogi stranci, trgovci i zanatlije. Najviše je bilo Švaba, Jevreja i Čeha.

- Mnogi su imali i golubove, pa smo i od njih mnogo naučili. Donošeni su i otuda, ti njihovi golubovi, ali nisu mogli da se takmiče sa našim, jer su to druge rase, drugi let.
Odma po ratu, naročito su donošem Anoferi (Hanover). To su lepi golubovi, ali bez ćube i solo letači, pa su ukrštanjem mnogo pokvarili jatni let naših golubova. Bilo je i šeševa, donosili su ih iz Austrije, Madjarsk i Nemačke, ali i to nije valjalo, nije po našem ukusu, jer lete ko ovi divlji.

To je posle i ukrštano, pa se iskvario let, dobili se štipači. Nema boljih golubova od til naših starih visoko letača.

Moram priznati, da je parenjem u srodstvu veći niz godina, došlo do "zamora" rase, te su ukrštanja i osveženja neophodna. Bog te pita od kade se ti naši golubovi stalno vrte u krug i pare medjusobno. To je dovelo do slabljenja instikta, pa su veliki gubitci u toku sezone. Odu brzo i lepo u vis, ali imaju problema da se posle leta spuste kući.

Moj sin Kosta, je to dobro uočio i protiv moje volje, eto uzeo te engleske Tiplere, te ukršta sa svojima. Ja sam moje odvojio i nedam da se mešaju. Ti Tipleri su stvarno letači kakvih nema. Za njih je kratak dan, ali nije sve u dužim leta. Golub mora da leti lepo, kružno i visoko, a kad silazi da se otvori i po našem ukusu sidje.

Oće i ovi melezi lepo da lete, a i bolje silaze. Pitanje je dokle će to
da ide, jer ako izgube ove naše osobine, onda nije to, to!

"Ma čekaj bre "Bleso"... očemu ti pričaš, kakvi instikti i Tipleri, pa to si ti pario u srodstvu...brat - sestra, pa sad kukaš i tražiš pomoć od Engleza"... uključi se ćutljivi čika Pera.

"Ej bre, od 1925 godine, do danas 1966 godina...koliko je to, preko 40 godina ti pariš medju sobom golubove od jednog para...od tog Alboša i Darčinke, pa se čudiš što ti fale iz visa!

I ja parim u srodstvo, ali to raširim, pa skupim i gledam koji golub trpi srodstvo, neće svi u srodstvo - ne ide. Neke linije ne trpe srodstvo, čiste se i daju mnogo škarta. Druge, blagorodnije linije idu lepo u srodstvo, ali i tu treba imati mere i plana.

Ti si hteo brz i siguran vis...i to si dobio.

Hteo si lep i kružan let... i to si dobio.

Hteo si dugačak let - velika vremena... i to imaš.

Hteo si "Tvoj kalup"... imaš ga.

E... ali, dobio si i mane ! Tvoji golubovi ne silaze... ! Čekaj... čekaj i slušaj, ja sad pričam. Tvoj golub, čim izadje iz kruga leta i krene da "luta" više ne zna da se vrati i pada gde stigne !

Čekaj, nemoj odma da sikćeš, jel ima takvih... jel se dešava da ti letač iz jata padne i uvate ga na Čuburi... ? Ima... i to često, pa se priča, evo Slavkov šarac...brzo...brzo pršni golubove, sadću da ga skinem!

Pa , Slavko... Smederevci napravili svoju rasu od tvojih šaraca. Sad pričaju da je to Stari smederevski letač, a ono tvoji šarci navatani u sezoni... mao - malo, pa nije sišlo celo jato... !!!

Da nije tako, svi bi držali tvoje golubove, jer su naj bolji letači, ali ljudi se ohlade... jer mnogo bre fale

Ti si biro i u priplod ostavljao naj bolje letače. Brzo u vis, let u centar i dug lep let. Sve si to i dobio, ali nisi na vreme uočio da ti mnogo fale...jednostavno zalude i nemogu da se vrate kući.

To se moglo lečiti ukrštanjem sa dobrim letačima, ali sa jakim instiktima za kućom. To su uglavnom golubovi sa problematičnim visom i letom, jer kada udari loše vreme... struje, a oni u "bunker"... beže dole - kući u sigurno!

E, ti to ne voliš! Kažeš, šta će mi ta džukela... pa ja celi život oću brz vis i siguran dugačak let, a ti mi guraš te dzukele, što neće u vis no u "bunkere"...da ne poginu!

I šta si uradio...miga ti dupe da imaš još bolje letače, da ti lete 15 sati, pa unosite Tiplere... !!! Nemoj...nemoj da se vadiš, kao Kosta to, a ti čuvaš tvoje... pa gledaj u oba ćumeza ti žuti - pa crni mavjani - pa vidi kulani, pa sve ste izmešali, a šta ste dobili... NIŠTA !

Još gore Vi ne silaze... viš niko ne dolazi da kupi..."

Stani bre Pero...sero, jesili se ispraznio. Šta te muči, koliko godina imaš, gde ćeš sada da praviš golubove. Pa mi smo sa jednoipo nogom u rupu, samo treba neki grip da ne gurne u rupu i gotovo, a ti pričaš o ukrštanjima i silaženju.

Pa, eto ti tvoj Martin i ti mladi...nek oni idu dalje, nek oni vade te iz bunkera pa neka ih pare, a meni su ovi moji dobri.

-Moram da se umešam, stišavam diskusiju, a i Kosta stiže, da vidi o čemu se radi... razgalamile se dede...može i "krv da padne"... šalimo se.

Kosta kaže :

"Pre rata, ja sam se stalno izazivao sa Čuburcima, ko ima bolje golubove, pa to izazove nekog Djoku Vaskovića, te on preko novina javno izaziva njih - Čuburce

Čika Slavko opet uzima reč, seća se tih dana i vidim mu radost u očima...

" Jel se sećaš Pero, kad je on u novine dao oglas da izaziva golubare sa Čubure i Pašmog brda, da se takmiče sa njim, jer navodno on ima naj bolje golubove u Beogradu. A ja mu odgovorim na izazov, opet preko novina - Politika... da prvo samnom obavi takmičenje, da se kvalifikuje za čuburce... on se uplašio i nije smeo da mi izadje na megdan!!!

Ima kod Joce cela ta prepiska iz novina.

Pred rat, bilo je mnogo golubara kojima su lepo leteli golubovi. Nede-tjom i o praznicima ujutru samo izleću jata iz dvorišta. Naročito ovde na Bulbuderu... i na Čuburi i Pašinom brdu...

Andra Bihel je tamo bio glavni. On je držao te njegove uglavnom u "duz" boji, arapi, tekiri, bozovi i mavjani i ... odlično su mu leteli. Tu oko njega je bilo puno dobrih golubara, pa kada poteraju jata "zacrni" se nebo. On, Stanko- šnajder, Raja Tešić, Micko, Laza, Vita... Gore višlje su bili Mikan, Misirac", Pera "Zrka", Ilija Laša... pa "Potočari" a gore na Krstu: Slavoljub Miladihović "Dugački" i oko njega Slavko Milošević-fudbaler, pa Ponknajsi, Jaćimovići, Ha lupka, Žl van i Domaćinci, Bora "Doktor", Joca, Slavko... sve sami asovi!

Jel se sećaš Pero Djokice Vnjadmoviča- fudbalera? I on je sa Ja-ćimovićima jedne godine otkupio sve Mi lanove golubove. Kad ono, naproleće kod Milana opet neki tekiri, još lepši i bolji no oni stari, a mi ga pitamo, otkud mu kad je sve prodao Djokici. On se smeje, kaže: "Od tekira iz kante". Kakav tekr iz kante, pitamo ga, a on će:

" Donela mi seljanka mleko, kad u jednu kantu nešto lupa, šta je pitam, a ona će, ma golub mi .jutros po mraku slete na glavu, te ga ja uvatim i zatvorim u kantu da nosim deci da se igrajju. Tako joj ja uzmem tog tekira i uparim ga sa tekiricom ,što mi se vratila, pa izvedem ove golubove".
Oboje se smeju toj Tišlerovoj dosetki:"Ma bio je maher da proda golubove. Izgleda da je u Krnjevu imao golubove, pa kad sve rasproda on ode i donese nove"...
" Ih, koliko je puta on kao sve rasprodao. Ljudi su voleli da mu sve pokupe, jer neznaju šta je dobro, pa misle ako sve uzmu, onda nema rizika da promaše dobrog".

- Ma davao je on "bonus"... ako kupiš 10 po izboru ...ta i ta cena, a ako kupiš sve... tu oko 30 - 40 goluba, onda platiš još oko 40 % više i to ljude prevari te pokupe sve... i piliće i jaja iz gnezda. Kao "razgolubarili Tišlera".

"Za mene je Branko bio mnogo bolji golubar od pokojnog Jove. I oni su imali odlične golubove. Šteta što im pokradoše, te se ta loza Jaćimovića nekako izgubi".

- Ja ni danas nisam načisto jesu li oni Jaćimović ili Aćimović... pita čika Pera.
Neznam, ja sam ih zvao Jaćimovići, a možda su i Aćimovići, to Joca naj bolje zna.

I Nikola Halupka je imao te golubove, pa je posle uzeo i Milanove, one zadnje.
- A, to je bilo kad se Milan preselio sa Čubure na Paši no Brdo, tamo kod Vite "Belog" u komšiluk. Bio je već mator i golubove je ponovo zapatio na Lazin nagovor.

Nešto mu je Laza dao, a i od Vite je uzeo neke mlade i opet ih "složio" te kad je pao u krevet, to sve otkupi Nikola Halupka. Njemu je navodno za vreme rata skoro sve "pokupio" Sujić. Posle rata Borkanović je imao te Nikoline i dobro su se pokazali.
Jel se sećaš Pero... Milutina Markovića iz Knez Mihajlove, što je imao one mnogo lepe arape. Dobro su leteli, samo lenji. On ih odnese na Kalemegdan i otuda pusti, a oni slete pre no što se on vrati. Kad odu u vis znali su da izlete i po 5-6 sati i to pošteno.

A Tasin, onaj Nišlija što je držao arape ovde u Bulevaru preko puta pijace (Djeram). Potera ih on, oni neće da mrdnu. Desi se da polete i krenu za vis, a on trk kod mene da se pokaže. Dok on stigne kod mene u dvorište, sav zadihan da mi ih pokaže, a njih nema - popadli. Gleda on u vis - nema... gleda iznad krovova, opet nema...teo bi nešto da kaže, ali ne može, grlo se osušilo! Pa mu itleti, "pa deste majku vi je..."

Sve je to Andra pokupio i Milutinove i Tasinove, pa to ukrštao sa Gradinim golubovima i pričao je da mu dobro lete.

Izgleda da su ti arapi tražili da se "mažu" dok se ne isteraju, posle oće da lete.
"Znam Tasina, on je tamo još 1925 god. doneo iz Niša te arape, navodno Mutini.

"Pričalo se čas iz Skoplja, pa Peći i onda iz Niša, a ja mislim da je on to ovde nabavio, a priču izmislio, da bi bio interesantan" kaže čika Pera.

"Andra je postao golubar, tek kad je Grade "Pisar" morao da mu proda golubove, jer je dobio premeštaj za Vrnjačku Banju. Neke je bio odneo tamo, pa je i to Andra posle otkupio".

Koliko se ja sećam Gradini golubovi su mahom bili preko starih Milanovih golubova i neki Arap čika Jove.
I Mita "Užar" je posle onog rata imao one stare Kolakovićeve krzale, al je to letelo, da nezna koliko mu dosta. Jedno vreme dok je još bio tu u Niškoj ulici, nabaci se njegovo jato ovde... ko mravi samo belasaju. To su bili izvanredni letači. Posle su kod Stanka i Batića najbolje leteli ti njegovi krzali.
Kad smo osnovali društvo "Golub" posle onog rata... ja, Laza, Stanko, Cincarin i Zdenko Voslar, leteli su nam stvarno dobro golubovi. Posle Mile Radosavljevrć, osnuje I-vo Srpsko društvo, te je uz ono I-vo Beogradsko, bilo tri udruženja.

"Sećam se, kako da ne, pa to I-vo društvo je osnovano u "Sindjeliću" tu je bio moj čika Mića, a pretsedmk Andra Vrvić- marveni lekar.

Čekaj, zar nije bilo u "Sokolcu"...

"Većina golubara posle onog rata je držalo Milanove golubove. Tek kasnije Andra Bihel se posvadja sa Milanom, jer ga ovaj mnogo zavitlavao, te počne da otkupljuje naj bolje letače po Beogradu. Tako stvori neke svoje arape i tekire i to je htelo da leti.

Kad je uneo Gradine golubove, došlo je do naglog poboljšanja kvaliteta, pa su mu golubovi izvrsno leteli. Posle je od Nešića preuzeo te Beline što su vraćeni sa granice i medju njima jedino što je valjalo bila je jedna žuta boska i mavjan sa opuštenim krilima. Preko te Boske je dobio vanredne letače bele Bozove, a preko mavjana opet tekire, mavjane i arape isto tako dobre letače. Ja sam ubedjen da su to bili Tišlerovi golubovi, jer je Bela uglavnom služeći po kućama zaradjivao za život, a kod Milana je radio za neko mlado.

- Bre Slavko, stalno istu pesmu pevati Vi "akcionari"... za Vas svi na svetu samo Tišlerove golubove drže. Pa nije bre sve od Tišlera, evo ja nemam ni operce od Tišlera...!"

- Kako nemaš, kad ti glavni golub bio od Aćimovića, a oni držali sve Milanove...

- E nisu samo Milanove... imali su i Mitine, pa celo Mitino jato letača se vratilo u Nišku i oni pokupili, to su im bili glavni golubovi, a ovo od Milana kupovali da Užaru zamažu oči...

Pokušavam da skrenem razgovor na čika Slavkove golubove, jer se priča ponavlja...vrtimo se u krug.

Pa ga pitam, kako je pario golubove i u kom pravcu vršio selekciju.


" Tu nema neke posebne filozofije, onda je kod većine golubara problem bio vis, pa sam ja u priplod ostavljao samo proverene "vi slije". Tu oko mene golubarima uglavnom nisu išli golubovi u vis, pa ukoliko moj golub udje u to jato i ostane tako nisko, ja ga uklonim. Odabirao sam i pario samo one, koji ne brenuju tud je jato, no idu u vis i lete kružno i dugo.
Tako sam dobio dobre letače, te su mnogi uzimali i držali moje golubove. Sigurno je da moj golub mora da ode u vis i pogubi se i to brzo, mora da leti kružno, da lepo radi krilima i da leti za naše prilike dugo.
To su osobine Beogradskih visokoletača, sve drugo je proizvod ukrštanje i lošeg rada.
Kažu... da dosta ne silaze ovi moji golubovi.

To je tačno i to im je jedina mana, ali koji to golubovi "dobro silaze". Dobar letač mora da strada, jer leti visoko i dugo, a to su sve uslovi da pre nastrada od sokola, ili ga odnesu vazdušne struje. Pa gore su takve oluje da avion strada, a šta je golub da bi se suprotstavio tim vazdušnim udarima. Onaj što leti nisko i kratko, nikad neće da strada.

Ima tu istine, da ovi naši golubovi pre nestanu od drugih, ali to je samo zato što, evo već 5o godina se pare u srodstvu. Treba ih osvežiti i ukrstiti, ali sa čim? Koje golubove da unesem, kad je sve to problematično. Uostalom, ja sam stvorio to što sam stvorio, a vi mladji ukrštajte. Ima ovi mladji što su moje golubove ukrštali i osvežili, prave dobre rezultate i dobro im lete golubovi. Od nečeg treba početi, a ja mislim da su moji golubovi dobri za početak.

Posle ih dogradjujte i radite sa njima po vašem ukusu. Da smo ja i Pera, ko mladi dobili takve "gotove" golubove, gde bi nam bio kraj. Morali smo, da jurimo za dobrim golubom, zato sada znamo da cemmo dobrog goluba.
Ja neznam ko danas još drži te čiste Mi lanove golubove. Laza je rasturio njegove, a i ovi ostali, tako da jedino još kod mene se zadržala čista ta stara Tišlerova loza.
Nisu svi golubovi kod Tišlera bili dobri, bilo je i kod njega razlike. Kad sam ja uzeo Kaplana i tu Darčinku - Krzalku, zovi je kako hoćeš, uzeo je i Lagumac- kočijaš, neke Bakarlij i nije bio zadovoljan. I Batić je uzimao od Milana, ali to nije valjalo, pa Andra Bihe... Andra je uzimao naudice, koje su odlično letele, ali dalje u priplodu nije valjalo.
Kaplan što smo ga uzeli ja i Laza, je bio poznat i isproban golub. Mi lan ga je već imao u priplodu i mladi su bili najbolji letačii, Nosio ga je sa sobom i u Niš i tamo od njega izvodio odlične mlade. Kad se vri tio iz Niša, Kaplan mu je i ovde bio glavni golub. Od njega je imao
dva sina, Spicasti Tekiri, oba u priplodu odlični golubovi. Ta linija preko Kaplana mu je bila najbolja, pa ga je zato teško skupo prodao.

Ja, Laza i Dragiš, smo se dogovorili da kupimo 1 goluba, ali najboljeg što se u Beogradu može kupiti i izbor padne na Milanovog Kaplana, ili Alboša, kako ga Pera zove. Po meni tada nije bilo boljeg goluba i vreme je pokazalo da smo bili u pravu, jer smo vrlo brzo izbili u prvi plan baš sa tim golubovima. Koliko je to dobar golub pokazuje deset i više generacija kod mene i Laze. Tu nije bilo promašaja iako je pareno sve u srodstvu.

Kada danas razmislim, od tog Kaplana je toliko namnoženo kvalitetnih golubova i posle formirano niz linija, da sličan slučaj neznam. Vidite ove naše mavjane, to je karakterističan izgled i šara, to isto možete naći u Lazinim golubovima, ali i u niz drugih linija i golubarnika.

Ko ima dobro oko može lako da prepozna i prati tu liniju i videć, da dobar deo beogradskog golubarstva potiče iz te linije.
Ti su golubovi rastureni po celoj Srbiji. Niš, Kragujevac, Smederevo, Kruševac, Valjevo, Šabac, Požarevac, Novi Sad i gde sve nisu odneti. Kod mene i Laze su dolazili ljudi i uzimali, jer su bili zadovoljni sa tim golubovima.
Rade ćurčija, braća Kanci, Nova, Branko, Aca pekar... to je išlo na liniji Niš-Kragujevac. Vuk iz Šapca, Muja, Milan i Studenti iz Kruševca i Valjeva i da sad ne nabrajam ljude, ali otišlo je sigurno i hiljadu golubova od tog porekla u razne krajeve.
Posle ovog rata u Beogradu su otskakale dve linije, ovi naši "šarci" i Andrini Arapi i Bozovi. Et, od jednog vrhunskog goluba, kakav je bio Kaplan, šta može da se napravi, ako se radi kako treba".
Složio sam se sa čika Slavkom, kojega je ovaj dugi razgovor vidno zamorio.
Rastali smo se uz obećanje, da će nas opet primiti, kad mu bude bolje.

Kada smo seli u kola... čika Per Zrka, nije mogao bez komentara: " Nikad nebi oni kupili tog Alboša, da im Andra nije izvuko crtu...koju nisu mogli da doskoče..."

 

LAZA DIMITRIJEVIĆ - "Pače"

U leto 1970 god. zajedno sa Budom Babićem, koji je tada prešao na "Pačetove" golubove, posetili smo Lazu Dimitrijevića u Bečeju.
Omalen i deb ljuškast, kad hoda gega se levo- desno, pa mu nadimak odlično pristaje.
Silno se obradovao našoj poseti, a sećanje na Beograd i golubare nagna mu suzu niz staračko lice.

"Ceo svoj život posvetio sam golubovima. Birao sam službu, da bih bio više kući pored golubova. Moje je bilo da sa pijace ili iz prodavnice donesem namirnice, a sve ostalo je završavala žena mi.
Ona je bila "Damski krojač" i lepo je zaradjivala. Šila je i za kraevski dvor, pa se lepo živelo. Kad je umrela, nastali su problemi. Ćerka odrasla i zaljubila se, trebaju joj pare, a ja nemam te puče nešto u men, pa odlučim da prodam kuću i predjem ovde kod ženinih sestara. Zahvaljujući tom novcu, ona je sada u Parizu i dobro se snašla, a ja evo ovde sa ove dve starice, opet po navici uzmem zembi1 i obilazim radnje i pijacu.

-Nedostaju mi, kako da mi ne nedostaju, ali mora se živeti. Ja sam bio planirao da neke golubove prenesem ovde i dogovor je takav bio, ali sve se desilo tako brzo. Ćerki su trebale hitno pare, da tamo u Parizu nešto kupi, a i kupac kuće je tražio odmah da useli, pa sam ja 18 - 2o pari... tih najboljih mojih golubova, privremeno ostavio kod Dragiše u stan, tamo u ulici Starine Novaka u Beogradu, dok se ovde ne sredim i ne sagradim golubarnik.

Kad sam se preselio, rodjake ni da čuju za golubove, te su golubovi bi li kod Dragiše u jednoj sobi, skoro godinu dana. Posle on proda kuću, te privremeno skloni sve te golubove kod Bogdana Poljaka - priučenog šustera i u golubarstvu. Sve je to bilo u nadi da ću ja sagraditi golubarnik i preneti ih ovde. Kako je vreme prolazilo uslovi da ih prenesem ovamo bili su sve gori, te se pomirim sa sudbinom da ih više nikada neću vide ti.

I sada ih često sanjam, pa sutradan lutam ulicama i gledam ove di vijake. Bože, kako sam lepo živeo, a eto sada sve to plaćam samoćom i tugom... da bar podnosim alkohol.

Čujem, da ih je Bogdan, uglavnom rasturio. Mnogi su mu uginuli, a i to što je ostalo sada je verovatno već neplodno. Šteta... štet, za takve golubove, a ja i Dragiša smo odabrali srž našeg šezdesetogodišnjeg rada
Baš mi je milo što ste se zainteresovali za te golubove. Treba sa Dragišom da vidite šta je još kod Bogdana ostalo, da probate da vratite to poreklo, on je mladji i bolje pamti. Dragiša će vam za svakog mog goluba reći tačno poreklo i sve podatke, jer ih on poznaje isto kao ja.

Vidim da Vam je Slavko uglavnom sve ispričao o tom Milanovom, odnosno našem Kaplanu. Bio je to onda možda najbolji golub, koji se mogo nabaviti u Beogradu. Kad smo ga mi kupili, danima se po Beogradu o tome pričalo. Mnogima je bilo krivo, pa su sve to koristili da nam ubiju volju, ne bi li odustali od plana.

To Andra sve izmišljo, jer mu bilo krivo što ga on nije kupio.
Ja sam i pre tog Kaplana imao dosta Milanogih golubova. Prve dobre letače sam nabavi odma posle onog rata od Spase Petrovića i nešto od Bele.
Ko što Vam je Slavko ispričao, Bela je dolazio povremeno do jaja Milanovih golubova, pa je davao i Spasi. Tako je Spasa došo do dobrih golubova i odma posle rata imao odlično jato letača. Samo su njemu išli golubovi u vis, tamo na Čuburi. Mi oduvud sa Pašmog brda gledamo kad pusti golubove, a oni pravo u vis, dok se naši vežu u jedno veliko jat, pa se vodaju od Andre, do Pere Zrke, ni da pipnu vis, a Spasini, kako ih pusti ...beže od ovog našeg jata i "grebu" u vis.

Spasa je držao Klonferove i Lomićeve golubove. I to su bili stari naši visokoletači, te kad je posle rata uneo ove Milanove, to se lepo uklopilopilo pa su mu još bolje leteli.
Lomićevi čapari su bili poreklom Mirkovi golubovi, odnosno preko Tanask - "Amze" i njegovog čiče... išli tamo daleko u prošlost, na te stare golubove. Po Lomićevoj priči, a to je i Amza čuo od dede i čiče, bio je neki Srbin Hadi- Djera, i li tako nešto, ali znam da je bio Hadžija, koji je imao u vreme Turaka i Austrijanaca odlične golubove. Bio je trgovac i imućan čovek, pa je bio cenjen i kod Turaka i kod Austrijanaca. Bilo je i drugih srpskih golubara, ali taj HadŽi Djera se dugo provlačio kroz priče tih naših starih golubara.
Klonferovi tekiri su bi li poreklom od nekog "Kazandžije" a on je opet imao te stare Milutinove.

Ti tekiri bili su poznati po jednom zajedničkom pretku "Tršljavom" Tekiru. To je bio poznat letač još tamo sredinom prošlog veka, pa je to poreklo i zvano "Tršljavi tekiri".
Imao je Spasa i "Mutmog" šiljatog tekira, odličan golub. To je sve pre onog rata, a posle rata dolaze ... Milanova šarenorepa Darčinka i Milanov duz Tekir. To je što se znalo, a postoje indicije, da je tu bilo još Milanovih, ali se krilo jer su izgleda izvučeni Jeli - Mi lanovoj sestr, na prevaru.
Kad je posle rata Bela odlazio, ostavio je Spasi 2-3 para isto od Milanovih golubova. Ja se sećam samo šarenokrilog velikog Tekira i šareno-repe kljunate karudijanke.

Bi li su to lepi i dobri golubovi, te je Spasa bio glavni i naj skuplji prodavac golubova, sve dok se Mi lan nije za stalno vratio.
Ja sam imao golubove još kao dečak pre onog rata, ali od tog nije ništa ostalo. Za vreme rata smo se selili, te su golubovi pobegli i podivljali. Kad je došo mir, bio sam već momak, te sam brzo shvatio da ako već želim da držim golubove, onda moram da nabavim dobre golubove.

Kupiti 2 vrhunska goluba, jeste skupa stvar, ali to je naj bolji i naj brži put, da stvoriš dobre golubove, sve drugo je zamajavanje. Pa nama treba da bude cilj, da razmnožimo vrhunske letače, a ne da izvodimo sve i svašta. To je Švapska doktrina ! Tu je jedino problem... pravi izbor.

Kažem Vam, gledajući Spasine kako lete, skupim pare i odem "na red"... da kupim nešto. Isprva sam, samo po neko jaje mogao da kupim, pa kad se utvrdi da je i to jaje bilo mućak u čoveku se rodi neki bes i inat, te još više hoće da se domogne dobrog goluba. Da bih izbegao podvalu, jednog proleć otkupim kod Spase sva jaja u golubarmku. Tako sam došao do prvih dobrih letača.

Kada se Milan Stani savijević, vratio i doneo golubove iz Krnjeva, mi mladji nismo mogli da dodjemo na red, jer su ga opsedali poznanici i imućniji golubati. Tek, kad se vrati iz Niša tamo 1922-24 god. uzmemo Ja., Slavko i Dragiša, ortački Kaplana. O tome, vidim sve znate, te se neću ponavljati.
Sa Kaplanom i tim Spasinim golubovima, stvorio sam odličnu osnovu i
prvo pravo jato letača.
Kasnije sam uzima još neke izuzetne primerke od Milana i to uglavnom ukrštao sa poreklom Kaplanovim.
Tako sam uzeo Milanovog Tekira letača, što je više puta leteo 9 sati, pa arapa i darčmku... te još neke manje poznate golubove.
Kanije sam dobio od ing. Kotalla, jednu Čaparku, direktno od Lomićevih čapara, odlična ženka, te sam je "provukao" kroz te Mi lanove

Gore, kod Vas, na Pašmom Brdu, držao je golubove Vita zvani "Beli". Imao je odlične letače, jedno vreme možda najbolje na brdu. Ja i Dragiša smo često išli kod njega i gledali te golubove, te su mi se neke linije izuzetno dopale, pa sam tako uneo par golubova. Vita je bio izuzetno spretan "terač" te su mu golubovi leteli jatno i išli brzo u vis.

Preko uhvaćene mavjanke iz Majdana, dobijao je Beaze i Mavjane, vrsne letače, te sam preko te lim je uneo par Beaza i jednu Mavjanku. Kasnije je opet uhvatio, neku Krzal - bosku, koja je odlično letela i sa jednim Beazom izvodila odlične letače, te sam i tu liniju uneo u moje golubove. To je od važmjih unetih golubova - ono što se zadržalo.
Dragiša je dosta išao po golubarima, dok sam ja uglavnom sedeo kući. Odlično je poznavao golubove na Čuburi, Pašmom Brdu, Bulbuderu i oko Slavlje. Obilazio je poznate golubare i satima posmatrao golubove, te mi donosio prave informacije. Često je donosio i golubove, tvrdeći da su odlični letači, posle se ispostavilo, da nisu bolji od naših.
Vi pričate o neverovatmm letovima tih mojih golubova, ja to nisam imao. Moji golubovi su leteli 3-4 sati, a ta l0 sati, je izuzetno izletanje pojedinaca . Tako, jednom sidje jedan Beaz na 9 sati leta i ode na lavor da pije vodu, vidimo mi ... voda se zacrvenela. Kad smo ga pregledali, pocepao ga kobac skroz po guši i grudima, posle smo ga zvali "Krvavi". Bio je dobar letač, ali nije preleteo 4 sata, sve do tog dogadjaja, a i posle toga. Te Vaše priče, da Vam golubovi lete 9-l0 i više sati, a poreklom su od ovih mojih, su neverovatne. Vi morate da ih pratite, jer golub hoće da ode u vis pa u varoš na neko visoko mesto i tu odspava par sati, pa kada ogladni digne se i dodje iz visa. Mislim da se i Vama to dešava, pa mislite da lete. Moji golubovi nemogu tako
dugo da lete, a koliko znam ni ostali golubovi ove naše rase.
Bilo je vrhunskih letača koji su leteli po 7-8 pa i 9 sati, ali to je bila retkost, pa smo ih zvali "Devetaci" kao što je kod Mike "Misirca"
bilo par komada.
Ili moj "Troglavi"... pa Andrin Boz, Stankov Krzal, Mickova Darčinka, Milanov Teki i još par golubova, koji su znali da izlete 6-7 sati, a po lepom danu i mnogo ... mnogo više. Tako su jednom taj Andrm Boz, Stankov Krzal i moj Arap "Troglavi" leteli ceo dan. Koliko se sećam, Boz i Krzal su sišli na lo sati leta, a moj "Troglavi" na 12 sati leta. Bio je to "šok" za golubare, pa se godinama o tome pričalo. Nisam mogao da se otarasim Andre Bihela, stalno je tražio da kupi tog "Troglavog" te mu ga na kraju prodam za velike pare

Posle me on zavitlavao, da više nemam letača, a ja mu odgovorim, da se "Troglavi" kod mene izveo, te da takvih još ima. Istina je bila, da su ta tri goluba tog dana ko zna zašto lzletela taj let, ali retko kada su mogli da ga ponove, te smo bili sretni, kad izlete pola od toga. Kasnije se utvrdilo da su sva tri bili izuzetno loši u priplodu.
Ja sam cenio vredne golubove, koji lete 3~4 sati, ali pošteno i uvel kad ih poteraš. Takvi su mi i doneli pobedu i pehar 1938 - 39 godine, kada sam imao prosek leta jata nešto oko triipo sati.

Nije prihvatio Budine i moje priče, da potomci njegovih golubova lete mnogo, mnogo bolje i duže. Duboko je verovao, da smo šarlatani te da nas golubovi varaju. Ponudio se da dodje i gleda, što je Buda i prihvatio uz obećanje da će doći kolima po njega. Pokušavali smo da mu objasnimo, da su to potomci njegovih naj boljih golubova... odabranih i ostavljenih za priplod. Pričali smo mu da tako lete i kod Bogdana, Ekonomiste, Rere, Vece, Krce, Ljubiše... ali ne znam zašto, on se tome opirao, možda nije hteo da veruje u to, jer ih više nije imao.

Tako smo se rastali od čika Laze Dimi tri jevića u nadi da ćemo mu priuštiti to zadovoljstvom, da gleda svoje golubove, kako danas lete.
Nažalost zbog obaveza i sticaja niza okolnosti, to obećanje nismo ispunili, te je čika Laza preminuo u ubedjenju da naš golub nemože da leti u proseku duže od 3~4 sati, ili se samo "pravio".

Jednog lepog letnjeg dana 1971 god. bazajući putem put Zrenjamna, setih se čika Laze. Okrenem kola i pravac Bečej.
Posle ručka, dok su njegove rodjake mojoj saputnici pokazivale vrt i baštu, ja i čika Laza krenusmo sa golubarskim razgovorima.

Prvo je pregledao rodovmke njegovih golubova, koje nam je sačinio Dragiša. Sa mukom se prisećao nekih golubova i uglavnom se složio sa Dragišinim popisom rodovmka.
"Ja sam muke imao da se odlučim koje ću golubove ostaviti, kada sam prodao kuću, tako da i sada mi se vrti po glavi jedan broj golubova. Tek kada sam ovaj popis video prietio sam se tih 18 pari što sam nameravao da prenesem.
To su golubovi, uglavnom jedna linija - preko Tišlerovog Tekira, sa ubačemm ostalim linijama.

Evo 2 arapa su preko tog Mi lanovog Tekira, a treći je melez
preko jedne arapke od Andrinih arapa. To je onaj sitniji "Galeb" tako sam ga zvao, jer je držao krila kad leti, ko galeb.

Ona diruga dva arapa su mnogo lepša i krupnija, otac i sin. "Šaran" je "krljuštast" arap, kroz njegovo perje se na suncu prozire boja tekira, pa liči na krljušt ribe šaran. On je bio glavni golub, sin Milanovog Tekira letača i crne Ml lanove Tekirke. Od njega je izveden drugi arap, onaj mladji što ga Vi zovete "Dvojka". Od tog Arapa i jedne Beaske izveden je Mavan, koji je u paru sa sestrom Beaskom izveo Tekira.

To sam upario prvi put bratai sestru na insistiranje jedne mušterije iz Kraljeva. Igrom slučaja bili su u paru taj Mavjan i Beaska, te računajući da to ne valja poklonim mlade tom prijatelju iz Kraljeva. Iduće godine dodje on i traži opet baš od tog para i kaže da mu to naj bolje leti. Uparim opet taj par i probam, stvarno lete izvanredno, te sam zato ostavio tog Tekira

Ostali parovi, koje ti nisi zatekao kod Bogdana su uglavnom preko Mi lanovog Kaplana i šarenorepe Darčinke (te je izvukao Rera). Tu su još umešani ti Vite "Be-log" golubovi i par "Neznanih junaka". Te "Neznane junake" sam tako prozvao, jer su bili uhvaćeni. Kod mene je padalo mnogo tudjih golubova, i to sam uglavnom sklanjo i ubijao, medjutim nadje se tu po neki izvanredan golub, kojeg ne možeš, a da ne probaš. Kada se ispostavi, da je ravan mojima, ili bolji ja ga prokrstim, kako nebih ušao u veliko srodstvo.

Te sam golubove zvao "Neznani junaci" po onom spomeniku na Avali.
I ti moji šareni golubovi su poreklom Milanovi, baš preko Alboša i raznih ženki. Od njega i darčinke šarenorepe dobijao sam izvrsne Krzale i beloglave Mavjane. Po neki je imao male "gaćice" na nogama i to su bili najbolji letači. Posle je to davalo dalje Karudijane, Darčine i Čapare.
Imao sam i duz Mavjane preko matorog Arapa "Šarana" i jedne Vitine Mavjanke. Za njih je bilo karakteristično, da su najbolje leteli oni sa bledjim , boje koske, kljunom. To je važilo i za duz Tekire, kad im kljun dodje svetliji, više narandžast, po pravilu ti bolje lete od onih sa tamnim kljunom, bar sam ja to uočio.
U vreme rata i pre onog rata, golubari su mnogo polagali na čistotu porekla. Golubovi su manje terani da lete, a više držani po poreklu. To je moralo tako, jer je bilo dosta meleza sa ovim divljim, te je poreklo bilo garancija da su to čisti "stari" rasni visokoletači. Tako su se golubovi prenosili sa kolena na ko leno, čitave generacije, te se sačuvao izgled i osobine.
Ja sam čitao prevod Putopisa tog Turčina Evlije Čelebi, koji je još hiljadu i šesto..., neznam koje bio u Beogradu i kaže, da nigde nije video takve golubove, a prošo je čitav svet. On kaže, da takvih golubova nema kod njih u Turskoj, niti po zemljama gde je prolazio, te ga je njina lepota očarala.

Znači ti naši golubovi su bili u Beogradu i Srbiji još onda, a sigurno i mnogo pre njega.
Ko mladić, čitao sam u časopisu "TEŽAK" mislim da je to pisao, neki Djoka Djordjević - stari golubar i vidjen čovek od škole, kako su ovi naši golubovi nama ostali još od pre Hrista...

On je čak objasnio, da su u Nišu i tim krajevima u star vremena uno šeni i Grčki golubovi sa Krita, a u Beogradu su donošeni i ukrštani Siri jski i Jevrejski stari letači. Naj čistiji - "Ilirski" su navodno ostali u staroj Raškoj od Peći do Novog Pazara. Posle je plemstvo to razmnožilo po gradovima i tvrdjavama, a crkva - po manastirima i portama. Tako se onda pričalo o poreklu tih naših golubova.
Ja sam imao od Milana, popisano poreklo tih golubova 2oo godina unazad, šteta što ti to nisam sačuvao.

.Moji Beazi su se često izvodili sa crvenim i li crnim "paležom" te se "prljave" fleke, kod mitarenja izgube. To je dokaz da u poreklu imaju te "trobojane" i "šarce". Da sam mladji i da mogu da podnesem put, do šao bih da vi dim, kakve sada golubove imaju Beogradski golubari. Mislim, da se nije mnogo izmemlo, po meni sve se to vrti u krug. Dodje rat i desetkuje golubove i golubare, a onda mir i sve iz početka. Tako ti je već godinama i vekovima, opstaju ljudi i golubovi, kad nebude nas oni će podivljati i snaći se i bez nas.
Ne valja zaludeti za golubovima, ko što sam ja bio. Golubovi treba da ti budu zabava i razonoda, a ne glavno zanimanje, jer dolazi starost da te pita, gde ti je bila mladost.

U sobu udjoše žene, galama i smeh prekidešas naš razgovor, a posle kafe oprosti smo se i krenuh put Beograda. Dugo posle toga, razmišljao sam o čika Lazi, o jednom životu ispunjenom golubovima i tužnom kraju. Usamljen, daleko od svog rodnog Bepgrada, bez golubara i golubova, provodio je setan svoje zadnje dane. Živeo je sa uspomenama ... a tako su mu nedostajali, stari prijatelji i golubovi, arap, beaz, mavjan, tekir...guk da im čuje, da ih vidi kad "zalokuju", da ih nahrani...


MILJKOVIĆ PETAR - "Zrka"

Vitalan deda, nema šta. Godine mu ne smetaju da peške dodje iz Mokrog Luga na Pašmo brdo. Druži se sa mladima, tera šegu i za ženam se okreće. U kafani vodi glavnu reč, iako samo "Kabezu" pije.

Seća se mladosti i golubara, svaki detalj pamti, ko da se juče zbilo. Vole ga vršnjaci, ali i ovi mladji, što unuci mogu da mu budu. Veliki je protivnik "unošenja" golubova, njegova deviza je pariti u srodstvu i tako stalno - idi dalje i još dalje, sve dok ne dobiješ ono što tražiš. Tudjeg goluba, ako uhvatiš imaš da vratiš gazdi i sa njim da popričaš, da se sprijateljite. Poštenje, golubarsko poštenje, je naj važnija stvar... samo tako može da napreduješ.

U golubarstvu nema šta da se krije, druženje i razmena mišljenja, ali pošteno i iskreno... ukratko to je čika Pera "Zrka".
Dok sam stanovao na Pašinom brdu bili smo komšije, te smo danima "preturali" po tim "starim golubarima". Čika Pera se rado sećao "onih" vremena i sa nostalgijom pričao o svom čiči Mići, Milanu Tišleru, Miti "Užaru" i drugima, koje je još kao mladić "zatekao pored golubova".

-Prilikom proslave 25-to godišnjice I-og Beogradskog udruženja odgajivača golubova, pomogao mi je da sastavim pozdravni referat, kao pretsednik udruženja. Iz tog referata, citiraću ono što mi je čika Pera dao, kao verodostojan materijal.

... "Mi ne možemo, poput nekih vojvodjanskih teoretičara reći, naš je golub turski, orijentalni, madjarski ili slično.
Pisanih dokumenata nema, zna se samo to, da je Beograd oduvek imac golubove i to: I pre Turaka i posle njih.

-Na starim gravirama, rimskim mermernim pločama, freskama i u narodnim pesmama, pojavljuje se ovaj golub mnogo pre Turaka. Turci su donosili Orijentalne rase golubova i to se zadržalo u Bosni i Makedoniji, ali ne kod nas, jer ih je naš golub izgnao svojom lepotom i svojim letom....

-Pa ako znamo, da danas u svetu ima, veoma malo pravih vi soko letača, da su izložbeni kavezi uništili mnoge visokoletače, onda moramo biti svesni činjenice, da je biser visokoletačkog sporta u našim rukama, ovaj naš Beogradski visokoletač...
... Covek, koji je može se slobodno reći prvi zagolicao srca golubara terajući jata-izvrsmh letača, bio je Mi lan "Tišler". Izgleda da je on umeo da "oseti" i odaber, onog pravog visokoletača i da ga ustupi drugom ne čuvajući ga ljubomorno, samo za sebe.

Tako već 191o god. u Beogradu svaki ozbiljnij golubar ima Tišlerove golubove kao osnov zapata. I pored toga što je bio najbolji, ne možemo a da ne spomenemo odmah uz njega i Čika Mitu "Užara", Žarka Cincarina, Žiku Kapunca, Bandistu, Mijajla Stankovića- pukovnika, Djordja Djordjevića- kasacionog sudiju, Miću - kafedžiju i mnoge druge njihove savremenike.
U slobodnoj Srbiji, golubarstvo je brzo uzimalo maha, a dobar letač se plaćao zlatom.
... Tako jedna grupa, nešto mladjih odgajivača, naglo prodire u prvi plan i pokušava da selekcijom očuva ili nadmaši "Tišlerovu krv" a to su: Kićevac, Mile Lomić, Nikola- pisar, Grade- pisar, "Muta" i ... Za njima stižu još mladji, ali poletniji: Laza Dimitrijević, Stanko- Šnajder, braća Jaćimovići, braća Bihel, Slavko Vasiljević, Iva Agent, Kosta Maćeša, Jaša Ponkajs i drugi.
... Prvo udruživanje golubara potiče još iz 191o god. Iz tog perioda sećamo se starih majstora golubarskog sporta: Karla Šmita, Karla Pošpihela, Milana "Tišlera", Djenerala Jankovića, Kolakovića- trgovca, Mirka Nemeca, Barjaktarevića, Marković Jovana, Miće Miljkovića, Kapunca i t.d.

Zahvaljujući upravniku grada gosn. Tucakoviću, okupili su se ti stari golubari i osnovali udruženje, koje će doneti pravilnike, takmičarske zapisnike i sve ono što i mi danas-koristimo u svom radu. ... Posle I-og Svetskog rata, najviše zasluga za brzu obnovu visokoletačkog fonda ima Milan - "Tišler" sa svojim jatom vrsnih "starih" visokoletača. Već 1924 god. osnava se I-vo Beogradsko udruženje golubara, 1926 god. (drugo) Srpsko udruženje golubara, a 1928 god. (teće) Golubarsko udruženje "Golub"- Beograd.
... Za vreme II-og Svetskog rata, okupator je branio držanje golubava a mnogi su golubari otišli u "šumu" tako da su se retko mogla videti dobra jata letača. U tom periodu najbolje lete golubovi kod Mike "Misirca", Andre Bihela i Djura Martmovića (Acin i Vojčetov otac). Tu se okupljaju golubari i kradom uživaju u letu jata.
... Posle rata beogradski golubari i mnoge pridošlice iz unutrašnjosti, ugovaraju sastanke po kafanama "Šilja", "Ljupče" , "Labud" , "Dača" , "Neimar" , "Srbija" i "Šumatovac". Tu stari - poznati golubari pokreću ideju osnivanja golubarskog društva, te Joca Naumović, Laza Dimitrijević, Slavko Vasiljević, Pera Miljkovič, Mihajlo Todorović i drugi podnose zahtev nadležnom organu.

Bilo je to 1949 god. kada se na svakog sumnjalo, te su podnosioci zahteva ... "jedva živu glavu izvukli". Posle niza saslušanja, zbog tajnog organizovanja izvukao lh je kapetan UDB-e, poznati čačanski golubar "Prle".
Zahvaljujući Prletu- Prvoslavu Zlatiću i Danetu- Pantić Slobodanu, tada "proverenim" ljudima, tek l950 god. održana je Osnivačka Skupština I-og Beogradskog udruženja golubara u sali Dorna kulture "Božidar Adžija".
Društvo je registrovano kod nadležnog organa Državne bezbednosti tek 12.06.1951 god. a potpisnici zahteva za registraciju (Molbe) bili su: Pantić Slobodan, Prvoslav Zlatić, Jablan Slobodan, Cvetković Radovan, Babić Buda, Petrovič Rale, Ostojić Andra, Miljković Petar, Matijas Juhas i Žarko Živković.

... Kako se golubarstvo naglo razvijalo iz ovog društva će "lzmći" nova društva i to:
-1953 god. Zdenko Voslar i Bata Aleksandrović osnivaju II - go B.U.G.
-1954 god. Gale Petković osniva III-će B.U.G.
-1955 god. Draga Živadinović i Raca Živadinović, osnivaju IV-to B.U.G.
-1956 god. Bačvanin osniva V-to Zemunsko Udruženje Golubara.
-1957 god. Boško Marković - "Zub" i Joca Naumović, osnivaju VI- to Zemunsko Udruženje Golubara.
-1958 god. Aca Hristić, Ridja, Miga i Peja osnivaju VII- mo ObrenovačkoGolubarsko Udruženje.
-1959 god. Čaruga i Miša Vodnik, osnivaju VIII-mo B.U.G.
-1960 god. Zlatko "Lala" osniva IX-to B.U.G.

... Godine 196o u kafani "Srbija" začinje se ideja osnivanja Saveza Odgajivača golubova grada Beograda, što preduzimljivi Sreten Karalić ubrzo i realizuje. Zahvaljujući njemu, pre svih ubrzo će se formirati i Savez Odgajivača golubova Srbije.
... Par godina po osnivanju Saveza odgajivača golubova Srbije, ime Beogradskog visoko letača je promenjeno u Srpski visokoletač.
- U zadnjih 25 god. golubarstvo se razvilo do neslućenih granica. Naš golub je standardizovan i medjunarodno priznat kao rasa. Letni učmci su udvostručeni, uzgoj je modernizovan, a broj odgajivača višestruko uvećan..

Sve ove podatke čika Pera je nosio u sebi što ukazuje na izuzetno konstruktivno rezonovanje jednog starog golubara. On je poznavao prošlost, iz priča starih odgajivača saznao je mnogo toga o "onim" vremenima i tim starim golubovima, ali kao aktivni učesnik i savremenik dosta je uticao na prave vrednosti u ovom sportu. Aktivno je učestvovao u radu mnogih Stručnih i Istorijdkih komisija. Pomogao kod donošenja standarda i prvih poratnih pravilnika, usmeravao i savetovao mlade u smeru korektnog i fer golubarenja.
Iskreno se radovao svakom novom rekordnom letu nekog takmičarskog jata
Pri hvatao je sve novo u golubarstvu i sam ga proveravao, tek potom bi izneo svoj kritički sud. Divio se i sa poštovanjem pričao o mladim uspešnim takmičarima.
Sa puno ljubavi i poštovanja pričao nam je o starim golubarima i njihovim golubovima.
Jednom isprovociran, rekao je:
"Vi mislite da golubarstvo počinje sa Vama. Grešite, i onda su leteli golubovi ništa slabije no danas. I onda je bilo pojedinih, koji su znali uveče da sidju. Samo, onda nije bilo "granula" i 11 - vrsta hrane kao danas, hranili smo ih hlebom i projom, a za praznik dobiju žita i kukuruza. Bi li su pušteni po dvorištu ceo dan, izvodili mlade i leteli. Nisu im čupana krila, pa kad udare vrućine da "crep na krovu igra" a oni jadni u mitarenju moraju da lete. Svega toga danas nema, vi danas stvarno sve pružate golubu, pa punim pravom od njega maksimum tražite.
Nekada, kako su pričali ti stari golubari, golub je bio ukras dvorišta, pa su držani lepi golubovi. Dužina leta je bila u drugom planu, važno je bilo da bude markantan i lep, da lepo "baca" krila i leti mirno i kružno i visoko.

Naj veći problem je bio veliki vis i svi su se uglavnom takmičili čiji će golubovi otići brže i višlje. Dužina leta je sledeća faza, tek kad se savladaju prethodne, a ko što su mi pričali tada su one bile još uvek problem kod mnogih.
Sigurno, da su znali... da treba da odvoje letače i drže ih u manjim kavezima, gde ne mogu da se pare, da su im čupali krila i pripremali ih ko ovo Vi sada, da bi i oni drugu priču pričali. Ovako u vreme mitarenja, naj bolji letači su ih izdavali, jer im krila nisu bila cela.
Danas se golubovi drže masovnije i u većem broju, pa je i selekcija jača. Nekada su golubari držali 2o-3o golubova ukupno, pa je uklanjanje cele jedne neuspešne linije bilo nemoguće.

Danas je drugo vreme, ljudi lete na mesec, a onda su se plašili voza, pa dalje tamo prvog topa i prve puške. Ja mislim, da će golubarstvo iz Beograda, da se vremenom preseli u unutrašnjost po manjim mestima. Eto ovi soliteri, sve te zgradurine... nisu podesne za držanje golubova, pa se mladi ne interesuju za golubove. Mi danas nemamo podmladak, decu više zanimaju kompjuteri, motori - savremena zabava. Tamo gde bude kuća sa baš tama, biće i golubova, a Beograd će vremenom opusteti.

U njemu nema više ni vrabaca, a i vrane se sve manje snalaze, doći će vreme da ćeš samo Gacure vidjati po ulnci...
Drugom prilikom, pričao nam je o Djoki Djordjeviću, gospodinu golubaru i kasacionom sudiji Beogradskog suda.
"Djoka je u golubarstvu za mene bio "Skupljač perja". Kod njega je bilo svega i svačega, ko u nekoj eksperimentalnoj stanici. Uživao je da donese vrhunskog goluba, zatvori ga i ukršta. Imao je te njegove Galebiće, pa Santinete, Blondinete, Lepezane, Pismonoše... bog te pita koje sve rase. Uvek je to "melezio" sa ovima našima, da im nešto "poboljša".
Ja sam ga iako puno mladji, grdio. Šta će Vam to, pa imate zlatne golubove, a Vi unosite taj šljam. Već ste stari, a hoćete nešto da stvarate, kasno je to za Vas. Nije me zbog toga voleo, pa me čika Mića retko kod njega vodio.

Sa druge strane, ko učenog čoveka, mnogo sam ga voleo i cenio. Cenili su ga svi, jer je pisao po novinama o ovim našim golubovima. Kada izadje članak, to se medju golubare pročuje, pa svi kupe novine i čitaju to u kući i na poslu... drugima, da se vidi da je golubarstvo "ozbiljna" stvar. Mnogi su imali sve njegove članke, a počeo je da piše još kad su valjda prve naše novine štampane.
Sećam se, kako su se goluari čudili, kako je to on uspeo, da naučno i istorijski dokaže, da je naš golub jedna od tri naj starije rase na svetu.

- Svi ti njegovi radovi su mnogo doprineli da se na golubare i ove naše golubove gleda mnogo bolje. Mnogi su tada branili držanje golubova, jer se tako stvaraju neradnici i mangupi. Bilo je, čisto sramota biti golubar, pa kad Djoka nešto lepo napiše, a mi te novine podnosimo "pod nos" ovima što nas ne vole.
On je tamo u mladosti poznavao mnoge strane diplomate i naučnike, pa je pored njih mnogo naučio. Znao je 7-8 jezika, a i putovao je dosta po svetu. Bio je član medjunarodne golubarske organizacije (zajednice), pa je išao na mnoge svetske izložbe i kongrese. Danas to nije tako važno, ali onda pre loo godina, to je bilo ne pojmljivo za ondašnje golubare, koji iz dvorišta nisu izlazili.

-Još onda je pisao i govorio, da mi netreba da se stidimo zbog zaosta losti, jer ni u čemu ne zaostajemo za Evropom. Samo vremna nam treba da ih stignemo, a u mnogo čemu i prestignemo. Tako je govorio, da je naš golub otkriće za evropske golubare, pa je mnoge golubove slao prijateljima širom Evrope.

"Nemaju oni ništa bolje golubove od nas. Naš golub je lepši od svakog evropskog, a njegov let je za njih nepojmljiv. Njim golubovi lete ružno ko ovi naši divlji, ne vidi se "rasa" u njima. Kad bi oni videli naše jato, kako fino kružno ide u vis i odozgo opet fino kružno silazi, sigurno bi se oduševili. Doći će vreme, kada će mo naše letače gledati po Evropskim gradovima".
Mene je čudila, da ne kažem zbunjivala, njegova tvrdnja da su ovi naši golubovi ovde pre nas. Kako naši, a tu pre nas. Posle sam saznao da smo mi ko narod velika mešavina. Ti stari naši Iliri su tu bili od davnina, pa su došli Rimljani, pa Grci, pa Slovem, pa Turci... sve se to izmešalo, tako da sada mi Srbi, jesmo Srbi, ali u nama ima od svega po malo, pa nismo žuti ko Rusi i Švabe, ni crni ko Turci i Grci, no ima nas i jedni i drugi. A prve ove ćubaste letače su imali još ti Iliri, zato tamo po svetu, ovog našeg goluba zovu Ilirski golub.

Zrka je posebno voleo da priča o svojim golubovima, tu se "izgubi" pa mu i rečnik postane opor - da ne kažem uličarski.

Obično bi počinjao:

" E moj bleso, pa šta ti misliš, da sam ja sve ove godine njih ranio da mi leže u tavanu. Pa nema u Beogradu većeg terača od mene. Pitaj Miku, Daneta, Lašu, Budu... ja sam ih jurio svaki dan, a nakada i dva puta na dan.." Tada bi se nasrnejao, kako bi toj rečenici dao šaljiv, samokritičan ton. "Stvarno, ja sam bio terač i imao sam letače, kakve je malo ko imao, ali gde ćeš ti sada da ja u ovim godinama spremam golubove i da se takmičim.

Evo, uzmite moje mlade i terajte, siguran sam da nisu ništa slabiji od Vaših. Uostalom, eto kod Martina je moja boskica od Boza "Ćuokolade" letela po 5 sati, jel to malo, da pile toliko let. Šta Vi hoćete, ako ti pile leti 4-5 sati, ono će sigurno ko mator golub da duplira let. E da je u mojoj mladosti nekom, mlado tako letelo, po Beogradu bi se pričalo.
Ti moji golubovi su evo već 60 godina kod mehe. To su stari naši golubovi, koje sam ja dobio od čika Miće Miljkovića, poznatog beogradskog kafedzije, a on ih je dobijao od naj boljih golubara Beogradskih.

Pa ima tu krvr Karla Šmita, Karla Pošpihla, Kolakovića i drugih poznatih golubara. To je još kod Miće izmešano, a ja sam uzimao i ko dečko jurio, nisam brenovao. Ono što ide u vis i leti, ostavim za priplod.
Posle "onog" rata ubacio sam jednog tudjeg goluba, da "osvežim" krv i umalo da nastradam zbog toga. Bio je to "Zelenko" jedan od najboljih letača braće Jaćimovića.
Uhvatim ga ja, pao na ogradu dole u potoku. Crko od umora, pa gleda sa ograde u vodu, te ja pritrčim i uvatim ga, pa kući na tavan.
-Dojavi neko Jovi Jaćimoviću, da je Zelenko kod mene, te evo ga on.
Oće na tavan, a ja nedam jer je trebalo kroz kuću da se prodje, pa na tavan. Izleti majka mi, pa metlom na njega te on ode. Sutradan evo Branka Jaćimovića sa tri žandara. Taman ja stigo sa posla, a oni na kapiju, pa pravo na tavan, a na tavanu nema ništa, ja odneo Zelenka dole u Centralu gde sam zanat učio i zatvorio ga u kasetu.

Da Vas ne zamaram, mesecima sam ga tamo krio, dok stvar nije legla te ga vratim i tako počnem sa ukrštanjem. Bio je to odličan golub letač, a lep da ne može lepši biti. Preko njega sam opet vratio "kalup" golubovima jer sam posle rata morao jednu lepezanku da ubacim u priplod, pa se preko nje dosta izgubio kalup.
Smejete mi se za lepezanku. Pa onda nije bilo golubova, te ja da mi jedan mužjak ne leži besparan nabavim lepezanku. Posle, kad su izveli mlade ti melezi su bolje leteli no ovi čisti. Kad Vam kažem, to su ljudi dolazili da gledaju kako fino lete.
Naravno, vremenom sam to iščistio. Tu mi je taj Jaćimovića Zelenko, mnogo pomogo. Tada su Jaćimovići bili gore u Niskoj ulici i imali su vrhunske letače. Možda su to bili "Užareva" loza, posle su im to pokrali, pa su celo jedno leglo "Tišlerovih" otkupili.

Pred ovaj (Il-gi Svet.) rat ubacio sam jednu naudicu. Jedan moj prijatelj sa Liona, "Tašner" imao je odlične golubove. Neznaš da li su lepši ili bolji letači. Mnogo dobri golubovi, te meni zapadne za oko Naudica i uzmem mu je. Ja sam mu radio klešta za nitovanje, te se tako pogodimo oko Naudice. Ona je unela dosta živosti u moje golubove, te sam dobio sigurne "vislije" i dobru dužinu.

Tada sam davao golubove nekom Živanu, gore kod "Domaćinaca" sve ti plamenasti tekiri i leteli su mu odlično. Dokaz da su to onda bili jedni od najboljih letača na Pašmom Brdu je i činjenica da je Mika "Misirac" pored Bihelovih golubova uzimao i te Živanove, kad je bio na vrhuncu slave po letačima.
Mika je i od mene uzeo par tih tekira, te uz Andrin par Mavjana i Arapku imao najbolje letače u Beogradu sve od 194o - 1950 . I drugima sam davao golubove, jer ja nisam prodavao golubove. Voleo sam da što više golubara ima moje golubove, naročito ovi mladji.
Ti, Živana Stankovića su imali onda letove i po 8-9 sati. Pred sam rat, popadaju ovi naši golubovi već do lo sati, a Živanovi ostanu i pogube se pa silaze po najvećoj vrućini, tamo oko 2-3-4 iza podne!

Živan je posle odveden u zarobljeništvo odakle se nije vratio, a njegovi golubovi su ostali u sećanju, uvek kada se setim tih dana i Živana izmeša mi se radost i tuga, mnogo sam ga voleo... Mika "Misirac" je uzeo jedan ili dva para, ja jedan par, a ostalo su uzeli ovi njegovi rodjaci i komšije, uglavnom mladji golubari.

Jaćimovići su još pre I-og Svet. rata imali dobre golubove. Tada je Jova Jaćimović imao "Tišlerove" golubove i to kaplanaste bozove, darčine belorepe i "šarce". Posle su uzimali i "Užareve" i to arape i krzale, tako da su dosta sredili i ujednačili golubove."Imali su izuzetno lepe i vredne golubove, naročito kada je Branko uzeo sve u svoje ruke.

I Stanko Savković- "Šnajder" je imao sličnu mešavrnu, te su njegovi golubovi ličili na Jaćimovićeve, a nisu bili njini.

Andra Bihel je imao te njine Arape, Bozove i Tekire. Imao je i po nekog Mavjana, Naudijana i Bakarliju, ali glavninu su činili Arapi, Bozovr i Tekirc. On je bio "Matica" oko koje se okupljao čitav roj mahom mladih golubara...
Jednom me sretne Andra, pa pita "Gde ćeš Pero"... Idem kući, kažem mu ja.

"Ajde kod mene, evo podne sad mi silaze golubovi, da gledaš". Ajde, podjem ja.

Još sa kapije...on viče: "Ružo, kad su sišli?" , a ona će:"Evo, samo što sleteše" , a ja vidim golubovi po krovu i dvorištu guču- odmorni.

Broji on i kaže mi još 4 komada fale, još lete... sedi Pero i traži ih. Sednem ja i teažim po nebu, a mislim se, šta tražim. Možda mu
bili pali... odmorili pa se "nagazili" i opet poleteli.

Posle nadjemo u visu ta 4 komada i sidjoše oko tri sata popodne umorni. Andra se razgalamio:

"Jel ti kažem Pero da još lete. Eto leteli su po 9 sati, jesi li se uverio".

Jesam, kažem ja, da mu ne protivurečim, a ustvari nisam se uverio, jer sam ih pratio samo od podne, bog te pita kad su poleteli.
Posle ti njegovi "puleni" pričaju po gradu, leteli Andri golubovi 9 sati, pitajte Peru "Zrku" on gledao.


On je u dvorištu imao dugačak sto i klupe, pa tu poseda "bulumenta" jedu, piju i hvale mu golubove. Ruža prinosi jelo i piće, a Andra viče:

"Jesu li preleteli podne Ružo... Jesu... jesu...! viče ona i namiguje.

Imao je letače, neću da grešim dušu, što niko nije imao, ali mnogo se hvalisao, ko da mi drugi nemamo golubove nego kokoške.

Tu su ti bili: Raja Tešić- gazda, Mika "Misirac"- gazda, Joca Dilinger (Naumović), Drainac- pesnik, Bora "Doktor", Iva Agent, Zvonko, Gosić... uvek puno dvorište. I oko njega su mahom držali te golubove: Micko, Mika, Andra Ostojić, Bane, Rale, Bora i Hugo, Laša, Bora Targa, Zvonko Ladovac, Ponkagsi, Slavoljub Miladinović, Gale, Joca Arandjelović, Tonika, Bata Radosavljević... i drugi , ko će sad da ih se seti.

Imalui su Biheli veliki klan ...ko u Čikagu!

Mnogi od njih su posle napusti Andru i osamostalili se, napravili neke svoje golubove i to je pozitivno.
Ja sam uvek bio po strani, gledao svoja posla i svoje golubove, tako da nisam štrčao no bio po sredini- prosek, ali svoj čovek.
Meni su se naj više svidjali Mikini golubovi u vreme ovog rata. Bi li su to letači, kakvih i danas malo ima. Leteli su ko drogirani, prosto neće da slete.
Slavoljub Miladinović je kupio par mladih, crni mavjančići od Andri nog para (Mavjan i Arapka) i od tih Mikinih napravio odlične golubove. Mnogi su golubari "progledali" kad su uneli po nekog Mikinog goluba.

Tako je Mita "Babica" od Mikmih, Andrimh i nešto Slavoljubovi h, napravilo posle rata odlične golubove, cela Karaburma i Višnjica imali su te Mitine golubove.
Pre rata lepo se živelo, družili smo se po kafanama, kod Andre, išli u lov i na pecanje, jurili golubove, bili smo sretni

Eto sećam se jednom, podjemo u lov nas 2o-3o golubara. Andra ko obične "kolo vodi" a mi oko njega. On je uvek voleo da "pecka" Lazu i Slavka. Posebno Lazu, jer je Slavko bio prznica, pa nije smeo.
Laza onako omanji i debeljuškast usput zaostaje, pa mu neko od ovih Andrinih ponese torbu i pušku, da ga olakša.

Usput mu preture po torbi i nadju lep komad slanine, te ga daju An-dri. Kad smo sigli do mokroluškog izvorka, nešto od umora, a više od rakije posedamo da doručkujemo. Svi povade iz torbi doručak, a Andra onu Lazmu slaninu i secka je na komadiće... pa deli društvu.

Vidi Laza da mu nema slanine, pa će:

"Andro, daj mi bogati malo te slanine, izgleda da mi žena nije spakovala ono moje parče, što se sa njim mažem oko mošnica, kad se potkinem, a sad me dole nešto peče..."

Kad ovi to čuju, svi poskaču i trk na potok nebi li izbacili Lazmu slaninu. Čuješ samo kako rigaju oko potoka.
Za to vreme Laza polako otvori Andrm ranac i otud izvadi pečenicu i flašu vina, što mu Ruža spakovala, te se sam posluži.
Kad se vrati Andra ima šta da vidi, ostao komadić pečenice i dva prsta vina.

"Au Lazo... majku ti blesavu... nikad više neću slaninu u usta da metnem...!"

Svi smo se smejali i šalili na račun Lazine slanine, te se predveče vrati smo iz lova samo sa 2-3 zeca, te od kermesa nebeše vajde.

Takvih i sličnih dogodovština i šala ima na pretek. Andra je voleo da zavitlava i i smeva, ali je i prihvatao šale na svoj račun, nije se ljutio.
Nasuprot njemu i njegovim golubovima bili su Tišlerovi puleni... Slavko, Laza, Joca... oni nisu priznavali Andru, no Milana... koji je već bio star i bez golubova.
Kako je Mi lan "padao" u golubarstvu, tako se Andra dizao i zamenio ga. Odlazio je jedan stari As, a dolazio je novi, mladi. Odlazio je jedan tip našeg goluba, a radjao se novi moderniji tip. Andrmi golubovi su bi li nešto sitniji, ali "namešteniji" i mnogo su bolje silazili iz visa. On nije pario u srodstvu, te su mu golubovi bili neujednačeni, ali vitalni, zdravi i snažni, pa su se uspešno suprostavljali vazdušmm strujama i odlično silazili.
Andrini su tako izletali ta velika vremena, dok su ovi Milanovi većinom falili. To je normalno, jer su Laza i Slavko, godinama parili u srodstvu samo te Milanove.
Laza je povremeno "ubacivao" po nešto od Vite "Belog" i tu je dobi-jao odlične letače i silazaće, te je Andri zadavao muke.
I Stanko "Šnajder" je ukrštao Užareve i Mi lanove, pa je imao par Krzala, pamet da ti stane.

Gore na Neimaru u La-Marmovoj ulici imao je golubove neki Martmović, to je Vojčetov otac, mnogo dobri i lepi arapi i bozovr. Andra je sa njim bio u dobrim odnosima, pa je povremeno znao da traži po nekog arapa, hvalio se da mu odlično lete. Posle je te golubove preuzeo sin mu Aca Martmović, koji je za vreme rata u diverziji na Centralu poginuo, te je mladji brat Vojče preuzeo te golubove.

Posle rata golubarstvo tavori, a mnoga jata ne mogu ni propisan vis da uhvate. Takmičenja su burna i često svadje prerastu u tuče! Tada na scenu stupa Raja "Belac" ...lete mu golubovi bez primedbi - školski, a imaju i dužinu, te sevaju rezultati od 7 - 8 sati prosek leta jata!

Kada gledam ove tvoje arape, ko da sada vidim Andrine golubove. Eto, sve su to isti, ti stari golubovi, sve se to vrti u krug.
Sećam se Andrinih Arapki... jednu je zvao "Zevalica" ... drugu "Jedrlica"...treću "Jarebica"... četvrtu "Vidra"...a sa lakoćom su letele po 8-9 sati, pa i više. Imao je letače, pamet da ti stane. Jedno vreme je otskakao za dva koplja svima.

Mislim, da danas nisu ništa bolji golubovi... no onda, samo što Vi danas mnogo više znate. Umete da ih pripremite, a i rana je mnogo bolja, vidi koliko raznih semena ima u tom džaku. Mi smo davali malo kukuruza, očinku i leba i to ko ima.
Od lekova bilo...zejtin, biber, so, kafa...

 

NAUMOVTC JOVAN - Joca

U zimu 1985 god. posetio sam čika Jocu u njegovoj vili na Senjaku.
Uvek raspoložen za priču, prelistava zapise, novinske isečke, fotografije... sećanja naviru.
Otac mu je bio na visokim položajima u Jugoslovenskoj Železnici, te je taško prihvatao da mu sin beži iz škole i juri za golubovima. Pokušavao je svim sredstvima da mu izbije golubove iz glave, ali tu se ništa nije moglo, Joca je ludeo za golubovima, te se otac pomiri sa tim.

-Prve golubove sam držao ortački sa drugom iz škole Mirkom Mitro-vićem. Kako mi moji nisu dozvoljavali da golubarim, morao sam da finansiram izgradnju malog golubarnika kod Mirka. On je bio već iskusan golubarčič i do golubova je dolazio uglavnom hvatajući tudje.

Brzo sam uvideo da tako nećemo doći do dobrih golubova, pa sam odlučio da sav svoj džeparac dam za dobrog goluba. Išli smo kod manje poznatih golubara i tamo kupovali ono što je na prodsju. Dali smo dosta para, a opet nismo mogli da skrpimo jato letača.

Tada je medju naj cenjenijim golubarima bio Spasa Petrović, te ja jednog dana odlučim da od njega kupim goluba. Skupim svu ušteđjevinu, pa sa Mirkom na Čuburu. Jedva nas je primio u dvorište i za sve naše pare proda nam jednog jednošpicog arapa.
Taj Spasin Arap je bio dobar letač, ali i prevrtač, te sam već tada zamrzo prevrtače.

Kasnije, kod Zarije Mute kupim...Tekira, Darčinku i Bosku. Tada je čika "Muta" bio još u Beogradu i važio za jednog od naj boljih golubara. Kasnije će službeno otseliti za Niš, jer je radio sa Tišlerom i Matom Ruvarcem u Duvanskom monopolu. Bile su to ratne godine, te je bilo malo dobrih golubova.
Uparimo ja i Mirko Spasinog Arapa sa "Mutmom" Boskom, a Tekir i Darčinka su već bih u paru, te tako dobijemo dva para odličnih priplodnih golubova.
Jureći njihove mlade, dobili smo jato za ono vreme dobrih letača

.Kako su moji roditelji iz Niša, ja sam letnje raspuste provodio u Nišu, te jednog leta, dok sam letovao kod babe i dede , pokradu nam sve te golubove.
Tada izvršim "ultimativan" pritisak na roditelje, te mi dozvola da u dvorištu pored kokošinjca sagradim mali golubarnik. Za mene je to bio naj sretniji dan u životu.
U poratnim godinama, teško se dolazilo do dobrog goluba. Bilo je malo golubova, te ljudi nisu hteli da prodaju.

U Nišu sam preko Čika "Mute" upoznao Matu Ruvarca i Milana "Tišlera" koji su tu radili i preneli golubove. Bili su jako popularni, jer su Nišlije terale šegu sa tim našim golubovima. Kažu : "Gledaj koliki su, ko kokoške, a kljunove imaju iz čokanj mogu da piju".

Kada su ovi počeli da teraju mlade, okupe se niški golubari da gledaju, jer ne veruju da golub može da leti tako visoko i tako dugo. Posle su ovi mladji uglavnom prešli na te Beogradske golubove.
Tada su stari niški letači bili sitni i šareni. Onako mali sa široko slepljenim čubama odudarali su od Beogradskih. Najčešće boje su bile Sali turi, a o nekom letu nije bilo ni govora. Prevrtali su većinom, te su uglavnom leteli do srednjeg visa i niže. Po mišljenju nekih poznatih niških golubara, ti stari niški šareni "Kaulaši" su produkt ukrštanja starih srpskih letača sa donetim turskim "Masarkama ili Misirkama" i "Izmircima- prevrtačima". Selekcijom ka Masarkama sa ćubom, radi ukrasa dvorišta, došlo se do te nedefinisane sorte... ubedjen je Joca.

Tada je u Nišu bila u modi neka "igra" Kaul. Jedan od golubara donese svog goluba i pusti medju tudje golubove. Ukoliko se ovaj vrati kući, on ima pravo da izabere jednog goluba u tom golubarniku, ukoliko pak ostane i uhvate ga, on je za vlasnika izgubljen i tu nema ljutnje.

Mislim da su u tim godinam, odmah po završetku rata, beogradski golubovi odigrali važnu ulogu u stvaranju kasnije poznatog soja Niških visoko letača. Jesu Niški letači stari soj, ali pareni sa donetim ukrasnim turskim rasama pretrpeli su transformaciju. Posle su godina medjusobno pareni te su, izgubili vitalnost i letačke predispozicije, pa je ovo ukrštanje mnogo toga ispravilo.

Tada je Mi lan imao izuzetno lepe tekire i arape, te ja kupim od njega
2 para mladih tekira i donesem u Beograd. To su bili fantastični letači, te sam brzo postao popularan medju golubarima.
Kasnije, tačnije naredne godine, penzionisao se i vratio u Beograd Mi lar "Tišler" a tamo 1924 god. i Zarije "Muta".
Zahvaljujući Milanu, beogradsko golubarstvo se mnogo brže oporavilo od ratnih stradanja. Iz Niša se vratio definitivno 1922 god. i doneo samo matore parove.
Sve letače i mlade prodao je i ispoklanjao Nišlijama. Isto je bilo i sa čika Mutom.
Kada se vratio Zarije "Muta" bio je već mator i oronuo, te je morao da prodaje golubove kako bi ih prehranio. Tada sam od njega otkupio: 2 Karudijanke, šarenokrilog Arapa i Boza. Posle njegove smrti, sve preostale golubove otkupio je Andra Bihel.
Čika Zarije je imao vrhunske letače, imao je dara da upari par i izvede prave letače. Bio je jako popularan i cenjen medju golubarima.
Njegovi glavni golubovi su poreklom Batićevi ukršteni sa Milanovim.
Imao je i liniju Šeša, što ga je donela oluja jednog leta. Taj šeš je
bio letač kakvog si retko mogao da nadješ. Leteo je i po l0 sati i to majstorski.
Nekako u to poratno vreme, bila je popularna i Tekirka Mi lojka Ilkića. Letela je 7-8 sati, ali konstantno, što je onda bilo neverovatno.

Pričalo se da je preko Tefeza (Tefesa) a tako smo onda zvali golubove bez ćnbe, medjutim ona je izvodila sve ćubane.
U to vreme na beogradskim pijacama je bilo more tih prečanskih golubova, jer su Beogradjani bili "gladni" golubova.

.-Kupovalo se sve i svašta, samo da ima čubu. Glavni "uvoznici" su bili Ilija "Pilićar",Voja "Šempa" i Vojče "Mali". Oni su od nekuda donosili ove naše ćubane i prodavali po pijacama. Pričalo se da su to ovi naši Srbi sačuvali tamo u Madjarsko, te naše stare golubove, pa ih ovi otuda donose.
Zanimljivo, za taj period je prodor Mavjana, kao boje koja je do tada bila relativno malo zastupljena. Bilo je naših "starih" Mavjana još od Steve porekla, pa Amza i kasnije Mirko Nemec, ali ti naši su bili krupni i ćubati sa velikim repovima i krilima.

Ove opet što su Šempa i Ilija donosili, nisu bi li tako krupni no vitki i nogati. Delovali su nekako "šljukasto" te si mogao odmah da ih prepoznaš. Imali su oštar let, kao da beže od nečeg, te ih mi nismo prihvatili.
Bilo je dosta i bezćubih "Tefeza" koji su leteli ko ovi naši golubovi, ali ni njih nismo cenili, valjda što nemaju ćubu. To nisu bili turski Tefesi, već doneti iz Vojvodine (Preka) pa nisu prevrtali.
Onda se cenio lep i namešten golub, koji leti mirno i kružno ide u vis. Dužina i nije bila toliko bitna koliko miran let sa "kočenjem" uživalo se u lepoti leta. Kasnije su već počele priče, čiji duže lete čiji brže idu u vis, a to je dovelo i do takmičenja.

Kako se golubarstvo razvijalo, tako su i moji apetiti za dobrim letačima rasli. Tako za "debele pare" kupim tu Ilkičevu tekirku i Batićevog najboljeg letača lisastog Tekira. Taj par je izvodio najbolje letače u ovom delu Beograda. Odlično su leteli i bi li izuzetno pametni, te ih nisam gubio. Tada sam već kontaktirao sa Slavkom Vaši1jevićem, te smo i razmene golubova vršili. I on je bio prezadovoljan sa par mladih što sam mu poklonio od ovog para. On je meni dao par mladih od Milanovog Kaplana i šarenorepe Darčinke, izuzetno kvalitetni golubovi.
Te golubove sam uglavnom imao sve do II-og Svetskog rata.

U ratu, zapadnem u zarobljeništvo, odakle sam se vratio tek po oslobodjenju.
Posle nam oduzeše svu imovinu, osim ovog stana, te su mi golubovi bili jedina uteha.
Posle rata, prikupim neke moje stare golubove, koje mi je sačuvao ing. Kotal i uzmem neke njegove Herveše, te opet zagolubarim.
Slavko Vasiljević mi je dao par Karudijana i 2 lisaste mavjanke, od tih Tišlerovih golubova. Kasnije sam se sprijateljio sa jednim od najboljih zemunskih golubara Mocikom, te smo razmenjivali golubove. I ti Mo-zerovi golubovi su bili vrsni letači, jedina mana im je bila slaba orijentacija posle leta, tako da su se mnogo gubili. On je uzimao ove moje i ukrštao u nadi da će to popraviti silazak i hvalio se da to jako dobro ide.
Mocika je imao i Bečke visokoletače. Ukrštao je te bečke Šimlere sa Beogradskim i dobijao... Šimlere sa ćubom...Tekire... Mavjane... Karudijane..

Kada je odlučio da iseli za Nemačku (1956), preneo je sve golubove kod mene na tavan, te smo tu skovali kavez za 4-5 pari, jer je nameravao da ih prenese tamo. Kasnije je to otpalo, jer je žurio, a za prenošenje golubova je bio neophodan karantm i niz papira i vakcmacija. Ipak, vremenom sam mu "doturio" preko prijatelja 5-6 pari tih golubova, a ostalo sam rasprodao Zemuncima.
Ja sam sa Boškom "Zubom" osnovao VI-to Zemunsko društvo i jedno vreme bio veoma blizak Zemuncima, baš zbog tih Mocikimh golubova. Naravno, uzimali su oni i ove moje, naročito liniju Slavka Vasiljeviča, te su tako batalili one njme Pertlove i Beskape.

Tada je odlične ove naše letače imao Karuca. Posle smrti, te Karucine golubove je uglavnom na licitaciji otkupio Boško Markovrć- Zub.
Sećam se arapke "Milerke" čist Bihelov golub, a eto stigo kod Karuce u Zemun.

I pre rata, tamo je nosio naše golubove neki Nešić. Živeo je u ul. Tošm Bunar, preko puta starog aerodtoma i imao odlične letače, uglavnom Andrme. On je dosta učimo, da Zemunci zavole i prihvate ovog Beogradskog letača.
Kada sam bio u VI-tom Zemunskom udruženju, tamo šezdesetih godina, u prvi plan je izbio jedan mladi golubar Pera Žarkov. Imao je vrhunske letače i odlične rezultate. Kod njega sam prvi put gledao da golub preleti 10 sati. Slušao sam da golub leti toliko, ali tada sam se svojim očima u to uverio. Imao je Špicastu šarenorepu Mavjanku i jednu duz Arapku, pa te dve ženke su letele ko mašine.

Jedne godine sam mu bio u komisiji za Savez Beograda, odlično mu letelo celo jato, mislim da je bio prvak. Tada mu je 11 sat letelo jedno pile, belorepo mavjanče.

Ja ga diram: "Kakav si ti golubar, kad za utakmicu teraš "pile" i ono ti najduže leti". A on će meni: " Da... čika Joco, ali to pile je stalno najbolje u jatu i za društveno takmičenje pre letelo je lo,oo sati, zar Vi nebiste terali kad biste imali takvo mlado".

Biču iskren, jedino sam kod njega svojim očima video, da golub može stvarno i pravilno tako dugo da leti. Ti njegovi golubovi su ovi naši Beog radski, malo provučeni kroz Mocikme Šimlere. To dokazuje, da je našem golubu potrebno "osveženje" jer već vekovima se "vrti u krug" i pari u srodstvu.
Ja sam u moje golubove "ubacio" malo tiplerske krvi i mislim da je to dobro. Ništa se nije izgubilo, a dobilo se na vitalnosti, pa i dužini leta. Ajde da vidiš moje golubove, nadam se da će ti se dopasti..."

Odlazimo na tavan, veliki i prostran tavan pun šarenih golubova.
Preovladjuju karudijani, krzali i beloglavi mavjani, ali opšti utisak je da tu ima svega i svačega, a najviše Slavka Vasiljevića. Medju 2oo i više golubova, teško je zapaziti pojedince i ja odustajem od te namere. Oblak prašine me nagna da se povučem ka izlazu. Joca ih hrani, a oni letom dižu prašinu, te je nemoguće disati, povlačim se i vraćam u stan.
Dok čekam čika Jocu, prelistavam požutele novine i časopise... tu je i jena sveska. Na koricama piše:"Od Vavilonske do Kalemegdanske kule" ispod naslova nevešti crtež goluba sa ćubom, a u uglu potpis - Dj. Djordjević.
Otvaram je i čitam, u početku nejasni citati, pa opisi ceremonijala... Pominju se "Sveti golub"-Sumeri, Kula Vavi lonska, Iliri, Sava i Dunav...
Stiže čika Joca i smeška se : "Ni si mogao da izdržiš, a to sam ti ostavio za kraj. Nećemo to sada, setio sam se gore, moram to da ti ispričam..."
Pre onog rata Peć je imala odlične stare letače. Tako je neki Marković doneo u Beograd iz Pećke patrijarsije arape širokoćube, belokljune sa duplim belim okvirima. Ćube su im bile "odbačene" i dosta zametnute. Niski na noge i prsati, ali nešto sitniji od naših golubova. Oni sami nisu bili neki veliki letači, ma da su u sitnim krugovima lepo išli u vis. Kad su ih ukrstili sa ovim našim golubovima, dobijali su izuzetne letače.
Tada se za te golubove zainteresuje ovaj Djoka Djordjević i posle obilaska Peći i Patrijaršije, napiše članak u kome hronološki do detalja da njinu istoriju.

U spisima i knjigama Patrijaršije, pronadje da su još u vreme Cara Dušana na imanju patrijaršije, gajem pitomi golubovi istog izgleda i osobina. Na ikonama iz tog vremena, na crtežu Stabla Nemanjića, na crtežu Osvećenja Dvoglavog orla Nemanjića i nesećam se još gde sve, svuda su crteži i slike tih repatih i ćubatih golubova.


U Manastirskim knjigama pronadje popise tih golubova, po objektima Metohije Pećke Patrijaršije i potvrde o nabavljenom žitu za ishranu "Arhangela" božjih golubova.
Iduć i dalje u Novi Pazar i okolna mesta, pronadje da su u Školi na Ibru uzgajam isti golubovi još u vreme Cara Uroša i Jelene Anžujske.
Na Stećcima iz tog vremena, lepo isklesani ćubasti golubovi. Evo crteža, hrastovo drvo- simbol vremena i dva ćubana levo i desno.
Onda je to bila centralna Srbija, od Kosova do Bosne i od Zete do Save, pa se taj golub, još onda mogao nazivati Srpskim golubom.
I Niš je imao slične golubove, samo nešto sitrnje i mnogo šarenije.
Po nekim istonjskim pokazateljima, to šaremlo je uneto u vreme Vizantije ili još ranije, donošenjem na poklon grčkih golubova sa Krita.

Naj čistiji stari Srpski golubovi... zadržali su se u Beogradu. Tu su ih bežeći pred Turcim, doneli srpski Despoti Stefan Lazarević i Djurdje Branković. Donosila ih je i vlastela Srpska, popovi i kaludjeri i narod srpski... te još 1460 god. ovaj golub u velikom broju živi u Beogradu.
Beograd je često menjao vlastodršce. Osim Srba, tu su dolazili Turci, Austrijanci i Ugari. I u vreme Turaka, većinu stanovništva su činili Srbi, te su Austrijanci u više navrata lako osvajali Beograd. U Beogradu turska vlast nije imala kontinuiteta, te se trudila da pridobije srpsku raju ustupcima. Zato je u Beogradu u čitavom tom periodu zadržan srpski duh i jedan vid samouprave, tada Zvane "Vazalni odnos".

Zato ja stalno ponavljam: "Ove golubove su nam možda, ostavili Turci, ali oni nisu Turski, no naši stari Srpski golubovi".
Kronologiju Beogradskih visokoletača, najbolje i najpreciznije, sa nizom dokumenata je dao gosn. Dj. Djordjević, te ukoliko uspem da obezbedim novaca, izdaću tu njegovu svesku.
U razgovorima sa jednim novinarom iz "Zadruge" shvatio sam, da tu treba dosta para, kako bi se fotografisala sva dokumenta na koja se Djordjević poziva, a oni nisu u mogućnosti to da finansiraju. Treba ponovo proći ceo taj put kojim je išo gosn. Djoka i naći sva ta dokumenta te ih snimiti i tek tada izdati knjigu. Ja tu imam nešto prepisa i popis gde se koji dokument nalazi, ali masa tih dokaza je po muzejima, crkvama i na terenu. To bi trebalo Savez golubara Jugoslavije, da pokrene i u narednih lo- 2o godina sve prikupi, snimi i izda.
Ja ću ti dati da pročitaš sve te zapise gosn. Djordjevića, ali ovde kod mene, jer nedam da se iznose. Da sam davao, nebih sve to do danas sačuvao.
Tu je i moja zbirka, novijeg datuma, ali takodje interesantna. Evo isečka iz novina:
- Tu je fotografija osnivača I-og Beogradskog društva golubara iz 1905 god. evo i teksta.
- Ovo je osnivanje društva l91o god. Tu su ti Tucaković, Dj. Djordje-vić, Mirko Nemec, Milan Stanisavijvić - "Tišler", Bakša Kovač, Mi-lan Bandista, Kolaković, Mita Užar, Blagoja Berberin, Ilija Batić,
Barjaktarević, Jova Marković, Brana Todorovič, Žika Kapunac, Žarko Cincarin, Mihajlo Stanković, Mića Miljković, Boško Lomić, a ove ostale nisu znali da mi imenuju. Vidiš većina su još onda starci i vidjena gospoda.
- Evo novina gde S Vasković izaziva Ćuburce i Pašino Brdjane, da se sa njim takmiče, ko ima najbolje golubove u Beogradu.
- Evo gde mu Slavko odgovara, da prvo oni sa Bulbudera raščiste ko je naj bolji na Bulbuderu, pa da onda on izazove ostale. Na ovaj Sla-vkov izazov Vasković nije odgovorio, uplašio se.

Kasno je, te prekidam razgovor uz obećanje da ću se iduće nedelje vratiti da nastavimo. Još jednom probam, da izvučem Svesku i Zapise Djoke Djordjeviča, ali Joca ni da čuje...

Tu svesku više nikada neću videti.

Naredne sedmice, evo menes opet u Kablarsku br. 18. čika Joca me dočeka spreman, na stolu više nema hrpe svezaka i novinskih isečaka, no 3-4 papira olovkom ispisana.
"Evo, pripremio sam potsetnik, moram redom, kako nebi opet zalutao u pra i storiju, smeje se Joca i stavlja naočare. Znaš, imaš ti mnogo podataka, ne znam otkud ti, ali sa tobom nema šale, pa sam sve zapisao..."
-Prvo, Slavko je od Tišlera kupio Kaplana i Krzalku, kad se ovaj vratio iz Niša. To su Milanovi golubovi, koje je nosio i vratio iz Niša. -Od tog para je u početku Slavko pilio Darčine, Duz belorepe Darčine, ša-
renorepe Darčine i Krzale. Svi njegovi golubovi su od ovog para golubova. To su bi li odlični letači i sigurni za vis, a to je za našeg goluba naj važnije. Od Ovog para Slavko je stvorio naj čistiju "Tišlerovu" liniju golubova i to raširio po Beogradu i Čitavoj Srbiji.
Laza Dimitrijević, Slavkov kum i prijatelj je takodje imao Tišlerove go lubove, ali više pari. Osim Kaplana imao je Darčinku, Tekra i druge, ali iSpasme, Lomičeve, Vite "Belog" pa i po neki tudj bilo je tu i ...

...pokušavam da ga prekinem...čika Joco...čika Joco!... znam sve to, znam, bio sam kod Slavka i Laze, oni su mi ispričali svoje priče, ne treba sada ti da mi pričaš. Uzalud, morao sam da satima slušam istu priču o svim čuburskim i bulbuderskim golubarima...
Mihajlo Todorović "Misirac" , Vojislav Martmović "Vojče" , Slavko Vasiljević, Laza Dimi trijević, Raja Tešić, Mita "Babica" , Slavoljub Miladmović, Gale Petković, Velja Kostič, Veija Isakovič, Mita Hajdukovič, Zvojjko Ladovac, i Ja i Pera Zrka...Jevdjenijević,

-Janković iz Krunske ulice, a posle njegove smrti sve te go-
lubove je otkupio Bata Radosavljević i sa njima imao zavidne rezultate.
Borkanović iz Oblakovske ulice je imao isto tako te stare golubove, poreklo "Užarevih" i "Tišlerovih" golubova. Sećam se Tekira broj 1 i 'Tekira broj 2 , izvrsni letači i odličan priplodni materijal. Kasnije je St-eva Hrnčevrć iz Prokopa imao to poreklo i Slavkove golubove.
Spasa "Tičar" sa Čubure je takodje posle onog rata, nekako odmah iza rata, imao odlične golubove. Sećam se 2 Mi lanove ženke u paru sa šiljatim "Mutinim" tekirom i Klonferovim "Tršljavim" Tekirkom.
Klonfer je imao dobre Tekire, ali loše Bozove, te ga zbog tih Bozova neopravdano bio glas da mu golubovi nisu dobri.
Laza je uzeo od Kotala jednu Lomićevu čaparku, preko koje je uglavnom davao golubove Mi letu Batiću, pre odlaska u Kovnicu novca u Topčideru.
-Laza je jedno vreme radio u Rečnoj plovidbi, a posle bio bakalin te je pogrešna tvrdnja da uopšte nije radio, no svo vreme provodio kod golubova. Posle ženine smrti, nije bilo para, te se zaposlio, a radio je u Rečnoj plovidbi i kao mladić još pre rata.
Kad se Batić preselio na Čuburu, uzeo je od Milana "Tišlera" 3 ženke: Krzalku, šarenu Bosku i Karudijanku šiljatu i jednog Bakarliju. Imao je svoja 3 Baraklijana i "Užarevu" Krzalku, te napravio odlične letače.
Jaćimovići, Jova, Branko i Pera su imali odlične golubove. Bozovi, Kaplanasti Bozovi i Darčini belorepi sve staro poreklo, još iz Turskog doba Pred I-vi Svet. rat, pokradu im golubove, te oni predju na Mi lanove i nešto vrate od svojih što su prijateljima davali. Posle rata imali su te iste golubove, jer su nešto sačuvali po tavamma medju gacurima, te ubace i "Užareve" Arape. Mita Užar je upamćen po Krzalima, a imao je i Arape isto tako odličnee letače.
-Ja sam imao liniju Jaćimovićevih golubova, bili su to odlični golubovi.
Pred ovaj II-gi Svet. rat, pre no što sam bio mobilisan imao sam "Tišlerove" tekire, "Mutme" Arape i Bozove, Jaćimovićeve i nešto mojih golubova, što sam sa ing.

Kotalom zajedno radio. Tada smo ja i Slavko lepo saradjivali, te mu ja dam 4-5 tih Tekira preko Milanovih, a on meni opet preko Kaplana. Ostavio sam 72 goluba i otišao u rat, kada sam se vratio iz zarobljeništva, sve je bilo razneto.
Mita "Babica" je imao te Andrine Arape, Bozove i Mavjane. Uzimao je i od Mike" "Mi sirca", Slav ljuba Miladmovića i Gosića. Stanovao je na Senjaku, pa preselio na Bulbuder, a petljao sa Karaburmom.
Jaša Matijas je imao Spase Petroviča golubove i sve je napravio od dva para golubova, pareći ih stalno medjusobno. Dobar čovek i još bolji golubar, te ga svakako treba spomenuti.
-Micko Cvetković je držao golubove poviše Andre i imao jato vrsnih letača, te je Andri muke zadavao. Pantelić "Čokalija" koji je sa malo golubova imao uvek spremno jato odličnih, letača.
Mita "Užar" je imao naj bolje golubove dok je stanovao u Niskoj ulici u kući Jaćimovića. Jaćimovići su bili gazde i imali su niz kuća za izdavanje.

Kada je čika Mita preselio dole u Franše D'eperea ulucu, skoro svi letači mu se vrate u staru kuću u Niskoj ulici. Tu ih pohvata zet Jaćimovića i da Jaćimovićima. E zato je čika Mita poslo kalfe te pokradu sve Jaćimovićeve golubove, tamo pre onog rata.
Djokica Vujadinović fudbaler reprezantativac iz Čilea, držao je golubove Milana "Tišlera" i to sve špicasti belobradi arapi. On je medju poslednjima kupio poreklo špicastog Tekira vraćenog iz Niša i jednu ili dve Milanove belobrade arapkice, te samo to pario medjusobno.

Mnogo je voleo golubove i svo slobodno vreme provodio pored golubarnika. Posle ovog rata više nije imao golubove.
Po pričama poznatih starih golubara, Upravnik grada Beograda Tucaković je nekada imao izvanredne golubove. Za njim su ostali njegovi Beazi, Bozovi i čapari, vrsni letači i mnogo lepi i markantni golubovi.
-I čika Mirko Njemec je imao izuzetno lepe i markantne golubove i to: Šarene Mavjane, Capare brkat Beaz i po nekog Arapa.
Tamo negde 1900 god. Milan Tišler je bio poslovodja stolarske radionice Duvanskog Monopola na Senjaku, a sa njim su radili isto tako poznati golubari-Mata Ruvarac i Zari je "Muta". Odmah do dvorišta Monopola, stanovao je Ilija Batić i tu držao golubove. Tada je Ilija imao te stare "Kupusarske" golubove i nekog uhvaćenog šeša.

Kada je Šeša prokrstio sa "Kupusarskim" golubovima, dobio je neke "nogate" Barke što su letelipa po priči čika "Mute" da ti pamet stane. Satima su Milan, Mata i Zarije iz dvorišta gledali Ilijino jato, kako u "mrvici leti".
-Posle onog rata, najlepše Arape je imao"Milutin Marković iz Knez Mihajlove ulice. Posle njega dolaze Tasinovi Arapi. Taj Tasin je bio los poznavaoc golubova, ali je igrom slučaja došao do jako lepih i markantnih Arapa, te je Andri muke zadavao. Nije umeo da ih pripremi, pa su mu jako loše leteli. Živeo je u današnjem Bulevaru Revolucije, preko puta "Djeram" pijace, te ga je Slavko Vasiljević stalno pratio i ofirao.

Nikada se nije saznalo čiji su to Arapi, a on je "tvrdao" čas doneti iz Skoplja, čas iz Peći pa iz Niša. Bili su mnogo veći i lepši od niskih i pečkih, te je naj verovatnije da su beogradski. Kasnije je Andra otkupio sve i Tasinove i Milutinove te se grdno namučio sa njima. Tada je živeo na uglu Maksima Gorkog i Sumatovačke u kukuruzima, pa smo ga dirali da poseče kukuruz, kako mu golubovi nebi padali na šašljike.
Kad je Grade Pisar prodao Andri golubove i ovaj to popario i izveo mlade, e od tada počinje on nas da zafrkava.
- Posle I-g Svetskog rata Slavko Vasiljević, Blagoje Cincarin i Zdenko Voslar osnuju udruženje "Golub". Tu su članovi bi li još Laza Dimi tri jević "Pače" i Stanko Savković "Šnajder" sa Pašmog brada.
Na Čuburi osnuje se I-vo Srpsko društvo golubara, a osnivač je bio
Mile Radosavljević i grupa starih vidjeruh golubara. Pored ova dva udruženja, već je postojalo staroro Beogradsko golubarsko društvo iz kafane "Sindjelić", gde su ćlanovi bili Andra i kompanija, a prvi poratni (I-vi Svet. rat) pretsednik je bio Andra Vrvić veterinar. Andra Vrvić je imao Kapunčeve predratne golubove. Taj Kapunac Žika je držao nekada golubove u Kosmajskoj ulici do hotela Palas koji je kasnije sazidan

Imao je izvanredne letače i prava je šteta, što posle onog rata više nije golubario. Bio je špiditerdžija kod Staklarske Kompanije "Jansen" i razvozio staklo. Za vreme rata bio je na Solunskom frontu, te mu sestre rasprodaju golubove, kako bi se prehranile. Kada se vratio i video da mu nema golubova, više nije hteo o golubovima ni reć da progovori. Godinam se posle provlačila ta njegova linija Karudijana i Naudijana.

Bilo je tu i spekulacija, da su to navodno ukršteni golubovi, te da zato toliko lete. To se pričalo mnogo kasnije, te nema dokaza, ma da je Žika Kapunac imao neke veze sa jednim od tih Jansena, koji je držao ove naše golubove i to 3-4 pari, u tavanu. Posle je ispalo, da su to doneti Holandski ili Belgijski golubovi, te ih je Žika "prokrstio" i napravio čudo. Na te priče su se smejali ovi stariji golubari, koji su dobro poznavali Zikine golubove.
Na račun toga čika Djoka Djordjević je izveo čitavo "stablo" Kapunčevih golubova i dokazao njino poreklo sve do tamo 1600 i neznam koje godine.
-Čudan smo mi narod, sve nam tudje bolje i vrednije. Tako ovi naši golubovi ispadoše "Turski", "Švapski", "Madjarski" pa čak i "Prečanski" samo da nisu Srpski. Svaki grad, pa i selo, hoće da ima svoju rasu, a istina je jedna i umesto da radimo na tome, da se u svetu čuje istrna o ovom našem golubu, mi se medjusobno trvemo.
Ispade da svaka Evropska država ima svoju rasu golubova, pasa, konja krava i t.d.. samo mi Srbi nemamo ništa naše, no sve nam dadoše drugi.

-Čitam nedavno, pišu Englezi da je BULDOG poreklom još iz vremena rimskih gladijatorskih arena, te da je služio za borhu sa bikovima. Iz te "činjenice" oni su izvukli da je dobio zato ime Bul- dog (Bik-pas). To je ordinalna glupost. Ko god je video tog nezgrapnog psa, koji po vrućini posle sto metara jedva diše, neće verovati da je on u vrelim rimskim arenama vodio borbu sa razbesnelim bikovima. On nema ni šansi da se u borbi suprotstavi biku, a kamo li da ga obori i pobedi

Očigledno je da je ime Buldog dobio zbog svog stava i izgleda, koji potseča na besnog bika. No Englezi mogu da nas zavitlavaju, jer je to njma priznata rasa pasa i oni mu pišu poreklo i istoriju. Tako je i sa drugim životinjama i rasama, da se tanak dokazni materijal, koji nema podloge, ali zvuči lepo i na to se nadgradi čitava istorija. Nama su Iliri ostavili još 2.000 godina, njinog Ovčarskog psa (Šar-plamnac) njihovog lovačkog psa (Dalmatinac) nijhovog goniča (Balkanski gonič) njihove krave (Buša) njihove male brze konje (Kosovsko- Bosanski) njihovu ovcu (Rugovska) bivole, njihovu kozu, kokos i t.d... Sve je to danas cisto naše, Srpsko. Pa i u nama teče,osim Slovenske i Ilirska krv.

-Mi smo dozvolili, da svet prizna 'ILIRSKOG GOLUBA, kao jednu od naj starijih svetskih rasa, a da ne kažemo da je to ustvari Srpski visokoletač, direktan izdanak starog Ilirskog kružnog visokoletača. Vavilonskog Svetog goluba.
Ko je za to kriv? Pa mi stari "zatucani" golubari, koji smo ignorisali istorisko poreklo radi komšijskih trvenja, ko ima "čistijeg" letača.
Ismevali su gošn. Djoku Djorđjevića, jer mu golubovi ne lete, a oće da piše istoriju!
-Po nama, istoriju je trebalo da piše Milan "Tišler" jer su mu golubovi naj bolje leteli. On je pisao istoriju, ali savremenu, tačnije istoriju, koja će tek sutra to biti. On je ušao u istoriju, ali šta je tamo dalje. Otkud Milanu ti golubovi, ko mu ih je ostavio u amanet, pa dalje i još dalje u prošlost, sve do tog Ilirskog letača, koji iz nebeskih visina lirima javljaše "Božje vesti".
-Pored nas i naših golubova, mi smo dozvolili da ga Švabe krste "Dalmatinski golub" i li "Dalmatinska gimpla" jer su ga navodno naš li porobivši Dalmaciju, koja je opet dobila ime po jednom od pedesetak Ilirskih plemena.
-Sve to smo još davnih 187o-19oo god. imali napisano i dokazano, trebalo je samo skupiti pare, snimiti sav dokazni materijal i izdati knjigu.
-Gosn. Dj. Djordjević je na to ukazivao istina skromno i stidljivo, pokretao je akcije, pisao i pokušavao, ali odziva nije bilo. Svakom od njih i svakom od nas, važniji je bio onaj 1 golub u svom ćumezu, nego Čitava istorija čitave jedne rase, koja bi nadome stila onu nedostajuću i veoma važnu kariku u i storiji Evropskog i Svetskog golubarstva.
To nije samo golub i golubarstvo, već čitava jedna civilizacija.
"Eto, pokušao sam da ti pod utiskom pisanja gosn. Djoke Djorđjevića sastavim jedan Članak o našem golubu. Mislim da je to važnije od porekla mojih i li Milanovih golubova"
-Tako je završio razgovor,"tog zimskog popodneva, doajen našeg golubarstva, čika Joca Naumović.
-Poštujući ga, preneo sam od reći do reči njegov monolog. Možda će deo teksta delovati konfuzno i poznato, možda će se niz činjenica ponavljati, ali to je ipak bio samo razgovor dva golubara, jednog koji odlazi i drugog koji je tu, da pokuša da uradi ono što prethodnici nisu.

 

MIHAJLO TODOROVTĆ (Mika "Misirac")

Dok sam živeo na Pašinom Brdu, bi li smo komšije, te sam ga često posećivao. Vukao je poasledice bolesti, pa je kraj golubova bio samo leti i po lepom vremenu.
Imao je naj bolje letače u periodu 1938 - 195o god.

Odmah posle ratas i jednog nesretnog preloma noge, dugo se lečio, te su mu golubove "razneli" tada poznati "drugovi".

Po Budinoj priči, došli bi mu u posetu sa džakom punim golubova, te bi ih pustili u golubarnik da se navodno ne muče u džaku. Kada krenu, odu po te svoje golubove, a pokupe naj bolje Mikine. Kako je bio vezan za krevet, supruga mu prebroji golubove i javi "da su svi na broju".

Od tih nekadanjih golubova ostalo je nešto malo, te su se samo nazirali
ti stari moćni letači.
U leto 1966 god. kod čika Mike sam zatekao i Ernesta Bihela, naj mladjeg od braće Bihel. Iskoristio sam taj susret da nešto više saznam o njihovim golubovima.
Razgovor je spontano prešao na period izmeđju dva svetska rata, kada su čika-Mika i Biheli i imali naj bolje letače možda u Srbiji.

Izdvogiću neke nove i zanimljive detalje iz njihove priče:

"Meni su naj bolje leteli golubovi za vreme rata. Poteramo svi sa Pašinog brda, pa se formira veliko jato i nemože da ode u vis. Onda su bile velike vrućine, pa već u 8 sati "igra crep" na krovu. Oko l0 sati komšijski golubovi popadaju, te ostanu samo moji i onda odu u pogubljenje, pa lete do podne, a često i duže. Imao sam Tekire "Devetake" koji su znali često da izlete i po 9,oo sati. Onda je to bila retkost, te se o tim letovima pričalo po Beogradu. Eto ga tu Ernest, pa neka ti on kaže jeli tako.
Moje jato je moralo lepo, kružno i jatno da ode u vis, a kada silaze lako se prate, jer u malim krugovima postupno silaze.

Kad ga primetiš u mrvici, više ga ne gubiš, jer on tu u krugu dvorišta popušta. Ovo sada, gledam ove komšijske, mnogo špartaju pa se teško prati. Tebi lete lepo, svaka čast, ali ovi gore prema Krstu, mnogo švrljaju, neznam čiji su. Kad golub izleti svoju normu, on nema snage da švrlja, no gleda kako sa manje snage da sidje.
Naj bolji moj golub je bio jedan Šes. Imao sam ga još dok sam išao na zanat. Tada sam stanovao u Djerdapskoj ulici, odmah preko puta bifea. Imao sam lepo jato, ali šes je odskakao. Nikada, nigde nisam video ni pre, a ni kasnije takvog letača.

Poteram ga sa golubovima ujutru i odem na zanat, kad se popodne vratim, Seš još leti i sidje predveče i to iz "mrve". Mislim ja da on negde staje, pa ga odmorim i poteram praznikom, a on ceo dan gore u "mrvi" samo belasa, nema zabune dali je on. Pričam ja to golubarima, a oni me ismejavaju, kažu:"... gde si video da golub leti ceo dan i to još šeš..." Nisam tada umeo da ga iskoristim i razmnožim, no jednog dana ga ne nadjem, izgleda da mi ga neko ukrao.

Posle, kad sam preselio ovd, nikako da napravim dobro jato. Lete
Andri Bihelu, Raji Tešiću, Živanu Stanković, Viti "Belom", Lazi, Sla-
vku, Stanku i drugima, a moji ni da mrdnu.

Napravim lep golubarnik i odem kod kuma Andre, te kupim desetak. Bude nešto bolje, ali ni to me u potpunosti ne zadovolji.

Tada je Andra imao Boza "Zelenka" - što mu je naj bolje leteo, te ga ja kupim, neznam kolko, ali velike pare dam. Uparim ga sa jednom ženkom, ne valja... sa drugom, trećom, četvrtom, ništa ne valja.

Jedno veče, ja sve to pobijem, a njega u ruke pa kod kuma: "Kume, evo ti "Zelenko" pa ga ti čuvaj, a meni nemoraš pare da vračaš, no samo... "da ga se ratosiljam".

Kada sam pošo kući, pita me Andra, šta ćemo za Zelenka, a ja onako u mraku protnem ruku kroz rupe u golubarnik i uvatim dva pileta: "Evo, ova dva za Zelenka".
Donesem ih. kući, oni progukanci... Arapkica i Mavjančić. Igrom slučaja oni se upare i ja to ostavim.

Naredne godine počnem da "teram" njihove mlade, a oni lete bolje no matori.

Tako se pokaže, da taj par daje naj bolje letače na celom Pašinom brdu.

To mi je bio najbolji par, od njih sam dobijao te moje "Devetake" - čuvene letače.
Kad čoveku podje, onda mu sve ide od ruke. Uz te golubove počnu da mi lete i neki drugi i to barabar sa njima. Tako se pokažu izvanrednim neki Živanovi Tekiri, pa i jedan par preko Pere "Zrke" golubova. Sve se to nekako ukomponovalo, da nisami znao koji bolje lete... "danas jedni, sutra drugi, nadleću se".
Tada su golubari iz celog Beograda dolazili kod mene, da gledaju kako lete, a švabska patrola prodje ulicom Gospodara Vučića, pa gleda šta smo se okupili.

Ljudi su mi nudili ogromne pare za goluba, a ja sam retko prodavao, no poklanjo prijateljima... Ernest ne izdrža, pa kroz smeh dobaci: "Nemoj kume...znao si ti da odereš ljude".

Pa dobro, nastavlja Mika...Mita "Babica" je bio naj bolji platiša, Bora "Doktor" naj lukaviji da "smakne" goluba ili barem jaja. Rale, naj upormji da dodje do jedne bakaraste Tekirice, popio je kofu vode i još bokal pride, te mu je dam da ne pukne...!

. Bilo je tu šale i humora, dugo je 6-7-8 pa i 9sati, dok ih čekamo, pa se šalimo i zabavljamo.
Slavku Miladmović, poklonim par mladih od Mavjana i Arapke, te i on napravi dobre golubove. Kasnije se nešto zavadimo, a on mi piše pismo, pa izmedju ostalog kaže:

"Ti si loš golubar, a imaš sreće više no pameti. Neznaš što ti sada lete golubovi, a nećeš znati i što ti ne lete, kad nebudu leteli"... jel tako beše Batot?"
Bora "Doktor" dodje, pa se vrti oko golubarmka, gleda gore, gleda dole, vidim oće nešto da gepi.

-Odo ja po vodu...kažem i uđjem u kuću, pa gledam kroz zavesu, a on trk u golubarnik i jaja u džep od novog kaputa.. Kad podje kući, a ja da se pozdravimo, pa ga potapšem po džepu... sva se jaja razbiju, a on mahinalno gurne ruku u džep, pa kad je izvuče, a ona sva od jaja, cedi se ..

Mita Babica, je tad bio inkasant za struju, nosio je kožnu torbicu oko vrata, ko poštari. Dodje do ograde, tu se nasloni i "zeva" u nebo.

Ne ulazi u dvorište, niti priča sa golubarima, no tako naslonjen na ogradu, satima gleda kako lete golubovi. Ode malo radi, pa evo ga opet...tako danima.

Kad odu golubari, eto ti njega, kuc... kuc... na vrata:
"Majstor Miko, jesi li slobodan na čas, teo bi da popričamo o tom i tom golubu". A ja sam onda bio arogantan: "Ma šta ima da pričamo, dodji sutra, pa ga gledaj, nije na prodaju".

To njega još više "zapali" pa me danima opseda, vadi pare iz one službene tašne i nudi.

- "Evo sve, uzmi sve, nema više..." i prevrće praznu torbu, da ja vidim.

Nemožeš, a da mu ne prodaš, a on oće samo letača i to naj boljeg, e to... mora debelo da platiš, prijatelju moj.

Tako je on kod mene... pa kod Andre...pa posle i kod Slavoljuba, kupovao sve "iz visa" golubove. Posle se pričalo da mu golubovi opasno lete, a čuo sam da je zbog pronevere i odležao u Zabelu.

.Raja Tešić, je kasnije od Andre kupio Mavjana, rodjenog brata mog Mavjana i napravio odlične golubove. Oba su davali, te crne mavjane sa belim očima...vitki, pa igraju ko zapeta puška.

Taj moj Mavjan je malo vuko krila, pa smo ga zvali "Misirac". Onda se verovalo, da su ti golubovi koji "vuku" krila još iž davnina doneti iz Mi-sira, pa su tako i zvani. On je često izvodio, nešto repatije golubove sa tako "obešenim" krilima, te zbog tih "Misiraca" i mene prozovu "Misirac".

Onda je bilo dosta tih - "Misiraca" i odlično su leteli.
Po nekoj evidenciji, koju su vodili ovi "učeniji" golubari ti "Misrci" su poreklom, jedna od naj starijih naših linija. Sećam se da je to išlo na golubove nekog starog Jove sa Slavlje, pa dalje na tog Amzu, pa jos dalje tamo 1800 -te godine, na nekog Stevu "Samardžiju", a on ih je opet dobio od tog gazde - Pele još tamo 1700 god. ili još pre... bilo je to kod mene sve ispisano tamo do iljadu šesto i neznam koje godine , sve tačno po imenu, iseko sam iz novina.

Bilo je pre rata dosta dobrih golubova, naročito kod Andre. Ustvari, Andra je samo komandovao i donosio pare, a Ernest je radio sa golubovima, jel takoBato?

 

ERNEST BIHEL ...priča o ANDRI BIHELU

Najmladji brat od braće Bihel, Ernest Bihel je bio "motorna snaga" golubarmka braće Bihel.
"Karlo je bio bolešljiv, te smo ga čuvali od posla. On je imao svoj golubarnik, više da se nebi mešao u moje i Andrme golubove. Ustvari, svi su golubovi bili Andrini, jer je on bio "glava" porodice.
On je radio i donosio pare, a mi ostali smo morali da slušamo i pomažemo.
Mnogo je voleo dobrog goluba, pa je silne pare dao na golubove. Bolje i to nego da ide po kafanama ili kocka.
Dok smo bili deca i živeli na uglu M.Gorkog i Šumatovačke, nadje on negde na Savi kućicu od šlepa, pa je kupin i doveze. Opravimo je, te tako napravimo prvi lep golubarnik.

Tada je dobre golubove imao Spasa Petrovi - zvani "Čvorak" i li "Tičar" kako oćeš, te je uzimao od njega. Posle je uzimao od Milana "Tišlera" pa od Mite "Užara", Milutina Markovića, Tasina... bok te pita gde sve nije bio da kupi i donese dobrog goluba, ali slabe vajde od tih golubova... varali ga.

Sede tako golubari i pričaju, tek će neko o nekom golubu, koji negde leti... "pamet da ti stane", a moj Bata odmah tamo i evo ga nosi golubove... ma i golubarnik, sve otkupi, samo da dodje do tog goluba. Posle golubarnik i golubove pokloni kočijaš, a tog goluba zbog kojeg je sve otkup, očupa i uči...kako bi ga proverio i ubacio u ekipu.

Hteo je da ima naj bolje, samo naj bolje. Prosek ga nije interesovao, jurio je samo za naj boljim letačima, a to je koštalo.

Kad smo napravili kuću i prešli ovd u Gospodara Vučića ulicu, Bata napravi veliki i lep golubarnik i prenese samo 2-3 para onih najboljih, ostalo pobije. Imao je on i tamo dobrih golubova, ali oko nas sve poznati golubari i trgovci, pa mu nisu dali glavu da dugne. Diraju ga... zavitlavaju... sve radnje rade, samo da im ne bude konkurencija. Plašili ga se.
Milan mu je stalno "uvaljivao" škatove, pod firmom da su od najboljih parova, tako i Spasa, pa Ilija Batić, ma i ostali.

Kad smo prešelili u novu kuću, ostali su neki Arapi i bakarasti Tekiri, te on skrpi lepo jato i počne da izaziva Milana. Spasa je već bio završio svoje, više nije terao golubove da lete no živeći od stare slave trgovao.

Vi ste već čuli tu priču o Madjarim - zarobljenicima, Beli i Šomodjiju.
Bi li su to dobri ljudi i odlični golubari. Kao "slobodnjaci" radili su po kućama, te se tako okuće i pri žene. Bela je bio ovde bliži nama, te je često dolazio kod nas. Radio je po kućama, a kod golubara dobije i po nekog goluba ili jaje, te tako brzo napravi lepo jato letača.
Bio se pri ženio kod neke raspuštenice, odmah poviše Milana "Tišlera" te je često radio kod Mi lanove sestre Jele.
Tada je Milan bio star za vojsku, pa je otišo kod rodbine u Krnjevo i tamo proveo svo vreme onog rata. Ovde je Jeli ostavio 3-4 pari golubova da se zanima, jer je volela golubove, a ostalo je preneo tamo u Krnjevo.
On je rodom iz Krnjeva, te je tamo na očevini sagradio golubarnik i jurio golubove. Glavni priplod mu je bio na tavanu kuće ili štale ne se-ćam se više, a bili smo tamo ja i Andra sa Milanom.
Jela je često davala Beli jaja od tih Milanovih golubova, te je ovaj to izvodio i lepe pare uzimao. Naj bolje je ostavljao sebi, te se pričalo da Bela ima odlične golubove.
Sam Bela je pričao, da je i u Budimpešti imao golubove, ali da su ovi naši mnogo bolji letači.

Kad je došlo oslobodjenje, Bela i Šomodji srede papire, spakuju golubove i krenu nazad u Madjarsku. Onda je carina bila na zemunskom pristaništu - Kapetanija, a za Madjarsku se odatle išlo brodom. Na carini Šomodji nekako prodje sa svojim golubovima, ali Belu zadrže i nedaju mu da nosi golubove.

Tako on ostavi sanduk sa 15-2o golubova i poruči da ga predaju Nešiću iz Zemuna. Nešić je držao golubove u ul. Tošin bunar preko puta aerodroma. Imao je samo Mavjane, a pričalo se da mu dobro lete jer se plaše aviona! On je inače bio dobar prijatelj sa nama...Slavkom, Jocom...

Kada mu donesu taj sanduk, on ne znajući šta će sa golubovima, pošalje ga Slavku Vasiljević. Posle par dana, eto ti Slavka sa nosačem, tera taj sanduk , pa će sa kapije: "Andro... evo, Bela ti pratio golubove, da se više ne mučiš...evo, na sanduk piše...za mog priatelja Andru!"

Ne odoli Bata, no uzme sanduk, žao mu golubova...danima ih vuku. Otvorimo sanduk, a unutra samo 2-3 ćubana, sve ostalo gacuri...gaćan...pismonoša! Vidimo mi da su ovi probrali Beline golubove, te podmetnuli gacure. Izvadi Bata tu žutu Bosku...nekog Mavjana...i nesećam se šta još bi, a ostalo istresemo iz sanduka, tu odma na ulicu.

Ta Belina boska, zvali smo je "Žuta boska"...izvodila je neverovatno dobre golubove. Bilo je to tamo 1920 - 22 godine, kad je letač bio retkost! I Mavjan je davao dobre golubove, ali ne ko boska.

Žuta boska je izvodila bozove, koji su znali da "prelete dan"!

Sa arapom je izvodila te zelene bozove i arape. Možda su bozovi bili nešto bolji letači, ali i jedni i drugi su davali manje više loše potomstvo. Ti bozov, ko taj boz Zelenk, za ono vreme nenadamašni letači davali su prosečne pa i loše mlade. To nismo umeli da objasnimo, te se Andra oladi za tu Bosku i počne više da polaže na arape od Grade Pisara iz Žičke ulice na Krstu.

Mi smo imali jednog Gradinog arapa i bio je odličan golub u svakom pogledu, te kad je Grade zbog bolesti odlučio da proda neke golubove, Bata ode i kupi 2 ili beše 3 para. To su markantni, lepi i plemeniti golubi te ih čovek zavoli. Leteli su baš kako treba, pa je Bata govorio: " Kad ovi ovako lete, kako li lete oni što je sebi ostavio?"

"Kasnije Grade predje sa službom u Vrnjačku banju, te ni ponudi da mu otkupimo sve golubove. Tako smo može se reći prešli na te arape Grade Pisara..."

"Pa, on je 2 ili 3 para odneo sa njim, tamo u banju. Posle čuemo de otišo u Soko banju, jer ga neka bolest mučila, nešto sa plućima. I tamo ode Andra i otrkupi i tih 5-6 arapa, tako da Grade ostane bez tih golubova. Posle je imao neki vašar, pričao nam Godjevac da je držao 5-6 pari u svim bojama osim arapa".

Batu mučilo to: "Kako li lete ti što sebi ostavio, kad ovi kod mene ovako lete..."

Nije samo tu on tako mislio, no uvatimo pile i ono leti sačuvaj bože, a Bata će: " Kake li golubove ima taj, kad mu ovo pile ovako leti..." To ga je teralo da juri za sve boljim golubima.

Gradini golubovi su to "Staro" porekljo još tamo iz vremena Careva, te se ovi zezali da imamo Carski golubovi. Ali stvarno bre Martin, bili mnogo plemeniti, negako pitomi, pa ponosni, ko da razume šta oćeš od njega. Oni kad polete ne izvode neke burgije, no vežu se i za vis- svi ko jedan, a gore "dube" u mrvu, te nema dali leti ili negde spava.

Imali su i dužinu, ali većinom ujednačeni, te su silazili grupno ili na male razlike u dužini.

Tada su svi počeli da dolaze i gledaju kako nam lete golubovi. Više nije bilo priče ili sumnje, no "kapa dole"..."ala mu lete golubovi, ovo još nisam video..."

Medjutim, to nije bilo sve. Kad smo te Gradetove arape presekli sa Bozovima od Žute boske, e tu je nastao lom!

Od nekih, takvih parova, mladi su leteli baš - "ceo božiji dan".

Tamo od 1932 g. pa sve do rata, nije nam bilo premca. Bude kod nekog - negde...po neki golub da leti - barabar sa našim, ali kod nas su ti letovi bili obična pojava.

Ko god, da je od nas tada uzeo 2-3 para golubova, sigurno je imao odlične golubove. Nismo mogli da naizvodimo koliko su se tražili ti golubovi.

Bilo je i drugih linija i odličnih letača, kao beli Mavjan, Arap- keseran, Tekir-bakaras, Naudica, Arap nogonja, Dorati...ali ovi Bozovi i masni Arapi - što ti pričam, to je bilo nešto novo za sve nas golubare, to su bili oni golubovi, što svaki golubar kad legne da spava- mašta, da...to su bili golubi iz mašte! (snimak razgovora sa kasete).

U daljim razgovorima, Ernest Bihel sa setom priča:

- Kod nas u dvorištu je bilo ko u parku. Kavezi sa lisicama, zečevi, morke, pauni, fazani... čak i jelena i košutu smo imali. Dole niže, dva golubarnika velika drvena ukrašena, sa tremovima, pa kavez sa kanarincima, štiglicama, cajzle...ma, čega sve nije bilo.

Okupi se po 20 - 30...50 golubara, puno dvorište i na ulici stoje i gledaju kako nam lete golubovi... to su bile komisije, a ne ovo sada 2 člana!

Kad ti neko priča, da je svojim očima gledao, da kod Andre golub poteran u 6 sati izjutra... silazi u 6 sati uveče, e ne možeš da odoliš da to sa svojim očima ne vidiš.

Ma nisu svi tu stajali ceo dan, ali mnogo njih je odstajalo ceo božiji dan. Nisu ni naši golubovi stalno tako leteli, no počnu sa 3 - 4 sati, pa penju... na 5-6 i tako sve veće vrućine, a oni sve duže lete.

Pitaj ove žive... eto Boru doktora, Zvonka Ladavca, Peru zrku, Daneta, Raju Tešića...pitaj ih kako su Bihelima leteli golubovi.

Eto, pitaj Miku...on je gledao Zelenka i to bezbroj puta da preleće dan...pa Arapka Zevačica...pa...

-Pa dobro Bato, ti si u pravu, ali ti pričaš samo ono što ti ide u prilog, a ne pričaš koliko Vam je golubova vraćeno, što ljudi nisu bili zadovoljni. Eto Zelenko najbolji letač što je ikad bio, a mladi mu nikaki!

-Jeste, ali nisu to televizori ili auto, pa da svi te marke budu isti... to je živa stvar. Nema dva brata da su isti, tako ti je i kod golubova, ja te slušam da kukaš na Zelenka, a ne pričaš kako su mu leteli unuci i pra unuci.

-Pa svi bre Bozovi po Beogradu, Obrenovcu, Karaburmi, Višnjici, Kragujevcu, Šapcu... sve su to potomstvo od tog BOZA ZELENKA, kojeg si ti vratio posle 2-3 godine i "spustio niz nogu" jer navodno nevalja. Dobro, možda si u pravu, ali kako objašnjavaš da si posle bio naj jači sa golubovima u celoj Srbiji... leteli ti ko nikom!

-Te priče, da su naši Arapi preko Milana Tišlera golubova, su gluposti koje su širili "Tišlerčići"...Slavko, Laza i Dragiša.

-Mi ništa nikada nismo krili niti se stideli, no sve javno, tako i za te naše arape se dobro zna da su preko Arapa Grade Pisara. To je on dobio od tog čika Jove sa Slavie i to poreklo ide tamo bog te pita dokle.

-Bio je tu i arap od stolara Djure Neimarca, isto letač kakvog retko ima, pa bilo je tu i "neznanih junaka" što je Bata donosio...kod nas se sve proveravalo - jurilo se da leti i zasluži penziju i ženidbu!

 

DRUGI RAZGOVOR sa Ernestom Bihel: ANDRINA PRIČA

-Jednom, dodje Andra i donese nekog Arapa dole iz Marinkove bare. Zamislio se i vidim... nešto ga muči.

-Pitam ga, jeli to naš arap, a on će:

"Ovo više nikada neću da radim. Neću da me dečije suze progone, jebem ti goluba... da me sutra tera maler..." I onda nam ispriča šta mu se desilo.

- Ispriča mu neki lovac- golubar, dole iz Marinkove bare, kako nekom dečaku lete golubovi, pamet da ti stane (po imenu Mile).

"Аli, što leti jedan Arap... dan mu kratak..." priča on Andri.

Ode Andra da vidi o čemu se radi, da nije neki naš golub. I tamo, Arap u paru sa Mavjankom... naizvodili 10 - 15 mladi. Vidi Bata da to nisu naši golubavi, pa počne priču sa tim dečkom, a ovaj mu ispriča bajke o tom arapu.

Udari Andri priča u glavu, pa oće arapa po svaku cenu, ne pita pošto... ali dečko ni da čuje.

Digo Andra cenu na 2.000 dinara...dečko neće. I tako on tu sa njim, kad naidje otac, pa kad čuje koliko Andra nudi...lupi šamar detetu, a Andri veli:" Daj pare prijatelju i nosi sve...sve šta oćeš, neka ti je alal"!

Uzme Andra Arapa i podje, a mali ide onako krvav za njim i leleče na sav glas:

-"Čiko nemoj molim te, vrati mi mog arapa...ubiću se ..."!

Prati ga tako i zaopomaže, a narod iz njiva gleda i čudom se čudi...

Danima je mog Batu pratio taj dečiji jauk za tim arapom. Mi mu kažemo, vrati ga, a on opet ne može...oće da ispita kako leti arap...pa posle...

Posle se promenio, nije više jurio za tudjim... jedino kad mu neko nudi..."dobrog goluba"...Ko zna, možda ga je i ta dećija kletva stigla...i Ernest zajeca za voljenim bratom, koga zlikovci ubiše.

- Goluba treba voleti, ali imati meru. Ja nikada nisam bio lud za golubovima, voleo sam ih, ali ne ko Andra. Bio je opterećen željom da ima naj boljeg, a to ne valja, jer i drugi to žele...

Posle rata, više nije bio onaj stari Andra. Apse, maltretiranja, robija...pa krenuše bolesti, a i godine ga stigle. Kad se vrati iz Zabele, tamo 1954-55 godine bio je teško bolestan, ali kad sproleća ogreje sunce, on izadje pa će: " Lep dan bato, imaš li šta da pustimo..."

Nažalost, sve što je vredelo već su odneli Prle i kompanija. Ono malo ružnih, sakatih, jalovih ili ćoravih, što su ostali pokupovaše Obrenovčani, Kragujevčani, Šapčani i ovi sa Karaburme.

One godine pred smrt, ode do braće...ovi studenti Koprivice, te gleda njine letače, a lepo im leteli. Ni tada ne miruje, no počne da se cenjka za nekog njinog goluba... oće opet da "počne" sa golubovima. Znaš onaj film..."Nada nikad ne umire" ili beše ...zadnja umire, ispravih ga ja.

 

ERNEST BIHEL : Sve su to priče                                      5.V.1966 godine

Sve su to priče, ima tu istine, ali sve je to iskrivljeno, jer  su golubari zavisni i nikoga ne priznaju no on i samo on. Naj bolje prolaze oni što oko sebe imaju kompaniju koja drži te iste golubove, e oni se drže i medju sobom hvale, a suparnike ogovaraju i sve naj gore.  Neki poklanjaju golubove tim drčnim „poznavaocima golubarstva“ samo da ih ne uzmu u mašinu! 

Prirodno je da čovek nikog (osim svog deteta) ne pušta ispred sebe, ali moraš da budeš barem malo realan i da ponešto priznaš kad vidiš svojim  očima da čoveku dobro lete golubovi  red je da to i priznaš. 

Naj više se ogovaraju komšije i to oni koji su bolji. Savetuju se naopako, ismevaju se kad donesu nekog dobrog goluba,  navode se na tanak led i sve tako, da nebi slučajno napredovali i bili bolji.

Tako je bilo i sa nama, samo se čekao povod pa da nas ismevaju i izmišljaju priče. Ako nam golubovi ne lete svi su tu da gledaju i da nas teše, a kad odu oni se ismevaju i po celom gradu pričaju. Kada nam opet, golubovi dobro lete, oni uvek negde žure ili nisu videli...znaš ono „neznam ja nisam gledao no samo navratio...“
E to je Batu ljutilo, te je na sve moguće načine hteo da dodje do naj boljih golubova. I imali smo od uvek odlične letače u odnosu na druge. Bata je kupovao, ali samo najbolje. Ko mlad, platio je ceh time da mu drugi govori kojeg  goluba da kupi, pa je prešo na svoj izbor – taj i taj ili nijedan drugi! Nije mu bilo važno poreklo i čiji je to golub, no kako leti. 

Onda se aber brzo širio, čim negde neki golub leti izuzetno, odma počnu priče po varoši te stignu i do nas.  Tada bata ode i gleda, gleda jednom- dva put pa i tri-četiri puta, da se uveri da je taj golub za njega, tek tada ga kupi i donese kući.

Odma ga očupa i upari te pušta da uči krov, a onda u vis da leti. E tu su mnogi otpadali. Ko zna kako je tamo teran, hranjen i sa kakim golubovima leteo. Kod nas ima dobru ranu, uparen i leti u dobrom jatu, te se od njega traži da silazi poslednji, da bude naj bolji, ako nije...ide na prodaju, a neki se i zakolje.


Pa kroz naš ćumez je toliko dobrih golubova prodefilovalo, da bi i slepac napravio nešto.  Ali to čoveku udje u krv i on uvek traži još bolje, sve misli tamo negde kod nekog ima još bolji letač.. Tako je Bata do kraja života tragao i donosio te „ neznane šampione“ da ih on proveri  i uporedi sa našima.  Svaki taj golub je bio priča za sebe i ja znam desetak  slučajeva, da se Bata zainatio pa kupovao sve golubove i ćumez, zbog  jednog goluba.
Da se razumemo, nije to bilo utoj  meri kako se priča, no povremeno, kad iskrsne. Bilo je da godinama ništa ne donese, a bilo je da po 5-6 goluba kupi  iste godine.   Konkurencija se uvek plašila da taj novi golub može biti „pravi „ i  zato su u startu to unošenje golubova ismevali. Nije to samo ovde kod nas no i kod drugih.

Svako unošenje novog  goluba pretstavlja  potencijalnu oopasnos za njih,  jer može baš on da ti preporodi  golubarnik, zato  to treba sprečiti da  se ne remete redosled kvaliteta, tačnije da ne napreduješ.
Kažem, kod nas je prodefilalo na stotine  izvanrednih letača, te nije čudo da su nam naj bolje leteli golubovi. Naravno da smo imali svoj priplod i to brojan, po 15 – 20 pari, ustvari naši su svi golubovi bili popareni i izvodili mlade, ali jedan broj je bio u posebnom kavezu i nisu puštani , no služil samo  za priplod.              
U vezi tih doneti golubova letača, koji se pokažu izuzetnim pa ih uparimo i izvedu mlade u većini slučajeva pareni sa čisto našim  usrodjenim golubovima, daju izuzetne letače. Prosto, kad ti se golubovi „usrode“ treba ih osvežiti  novim dobrim letačem.

Tako su se kod nas izveli neki „Fenomeni“ kao Boz Zelenko,  Masni Arap, Demiri,  Repati Mavjani... ma većina naj jači letača dobijeno je sparivanjem čistih naših „usrodjenih“ sa donetim letačima.  Eto i to je išlo u prilog Batinom  unošenju tudjih izuzetnih golubova.
Vremenom se kod nas koncentrisao taj letački kapacitet i to u velikom broju, te smo i prodavali golubove. 

Mnogo je golubara  patilo naše golubove i bili zadovoljni, te opet dodju da kupe.
Kod nas su golubovi birani i pareni „na nebu“ a ne u dvorištu. Mlade smo terali nemilice po svakom vremenu, da se izoštre i da fale oni koji će da fale. Bolje neka fali odmah, ko pile no da ga čuvam cele godine pa iduće ne sidje. To smo mogli, jer smo imali dosta dobrih golubova, te ne drhtiš da ga ne izgubiš.
E,  bilo je i velikih grešaka.  Spariš par i izvedu mlade koji neće da lete, ma sa krova  neće da poleti...i Bata ih pobije, a taj parukloni.  Desi se,  da se „provuče“ neko od tih  mladih i iduće godine leti bolje od svih,  a mi im roditelje pobili. Tako je bio par Mavjana, izvodili te repate „Lenji“-   smo ih zvali, to su posle bivali izuzetno pametni i dobri letači.

Bata ih nije voleo, jer su stvarno ko mladi bili bruka, te ih retko izvodio, a bili su za ukrštanje odlični,  da smire ove nervozne.                
Pa ti naši Bozovi su bili više linija, ali one naj važnije su po liniji Bakarlije Milana Tišlera i Belog Boza od tih Belinih golubova. Ne, taj Beli Boz nije bio Milanov i  nije uopšte ličio na Milanove, odakle on Beli nikada nismo doznali. Bata je govorio:

„Eto vidite da u gradu ima i boljih od mojih, samo ih treba pronaći“.  Taj Boz je bio odličan priplodnjak, a nismo ga terali,  jer je bio u godinama. Bilo je još Bozova, ali ovi su najviše množeni i njini potomci su po liku bili „Naši Bozovi“.
Ja sam naj više voleo Arape i to ove što su imali krv Gradetovi golubova.  Bili su to krvni- rodjeni letači. Bilo je da ne stignem da ga naučim i isteram ko mlado,  idućeg leta  se nauči i istera te leti barabar sa ovim isteranim. I tu je bilo puno dobrih linija, ali nisu svi isti. Budu dva brata ili dve sestre, jedan leti pa rastura, a drugi prosečan.

Ma golubarstvo ti je teška rabota, ima da se mučiš ceo život. Taman pomisliš e sad sam napravio parove, a ono ništa. Jedan isti par jedne godine izvede 10 mladh svi odlčni, iduće 5 ovakvih, a 5 džukele, a treće sve džukele...Bog te pita zašto i kako.
Jesmo,  samo jedno vreme Bata beležio svakog prodatog goluba, pa kad došo tamo do preko 300 on bacio svesku. Imali smo 3 sveske, za priplod, za letenje i ta za prodate, vremenom se zadržala samo ova gde smo pisali rezultate letenja.
Kako da ne, imali smo i Tekire, Mavjane, Darčine...bilo i špicastih, a izvedu se i poneki šareni, ali gro su bili Arapi, pa Bozovi i Tekiri i Mavjani. Bilo je to lepo vreme, sada sa ženom živimo u Arandjelovcu na njenom imanju . Možda bih i držao, ali tamo planine, šuma,  kopci bi ih sve pobili, a nešto me i ne vuče.
Čika Mikina supruga iznese kafu i kolače, te sedosmo za sto, a razgovor krenu drugim putem, jer je Ernest  tog dana poslom došao u Beograd.  Pao je dogovor, da idućeg proleća nastavimo ovaj izuzetno interesantan razgovor.

                                                                                                                                                           

ERNEST BIHEL:                                    Razgovor  u Julu 1972 g.

Mnogi misle da smo mi kupovali letače i puštali da se sami spare da bi lakše naučili kuću, te da ih onda teramo da lete. Bilo je i toga, ali mi smo imali svoj plan kako da sparimo jedan par, a tu nam je pomogla i jedna knjižica što je bata kupio od nekoga u Pančevu, a zvala se koliko me sećanje služi „ Schaffen qualitat akkretion“ od Dobžinsky.

Tu smo dobili pravce u koje treba da idemo, te smo se toga i držali sve do kraja.  Po nama,  prvo što treba da se uradi je da sakupiš naj bolje moguće letače ne u svom ćumezu, no uopšte u celom regionu. To mora da se ispita na nebu- da se tera i studira kako lete: krug, vis, silazaki...i sve kako se traži. Naj bolji se sparuju, ali tako da jedan drugog dopune sa osobinama kako bi zatreli mane. 

Tako se upari 2 ili više pari, a mi smo imali desetinu takih pari u priplod.  Dobiveni mladi se uče i teraju da lete, a najbolji se pare medju sebe u rodu i taj se rod medju nama zvao po ocu ili majci, koji je bio jači. Posle više tih sparivanja brat i sestra, ali izabrani naj bolji, mi smo  udarili u zid, jer neki nisu teli da lete kako se traži, a drugi su opet leteli ko djavo gore i falili.

Da nije bilo te knjižice, mi bi sve napustili, ali tamo je to i predvidjao, te mi po toj knjizi počnemo da parimo izmedju tih linija golubova i to one što slabo idu u vis i slabo lete sa onima što idu gore ko svrdlo, ali mnogo fale. Kad smo to sparivali, dobijali smo svakakve golubove.  Jedni lete po ceo božji dan i dobro silaze, drugi povuku na majku, a treći na oca.

Desi se da prve godine cela tura, svi odlični i lete i dolaze, a onda druge godine druga tura ništa nevaljaju, sve pobijemo, pa treće nevalja- svi fale odozgo... tako ti je to, ali zbog ono malo dobrih sve se to isplati, to je ta selekcija. Ni ti najbolji letači, ne mora da izvedu isti takvi, no moraš da „pipaš“ pariš ga sa tvrdom ženkom pa ako ne valja prepariš ga sa vrednom ženkom...i  tu probaš, malo ovamo, malo onamo, ali ne u rod.

  Bilo je da iste godine od tog para bude 2-3 izvanredna, a 2-3 obične lancage!  Ja mislim da kad te iz srodstva pariš liniju na liniju dobijaš mlade u proseku:  1 mešani roditelji,  1 na očevu sortu, 1 na majčinu krv. Najbolji je taj što izmeša oca i majku sa dobrim osobinama, a najgori je onaj što nasledi mešano oca i majku, ali  one loše osobine!
Mi smo tako napravili 2 linije Bozova i to: ovi Beli Bozovi, Zeleni Bozovi i Flekavi Bozovi, a druga linija su bili Kafeni Bozovi, Tamni bozovi, Ljubičasti i Bakarasti Bozovi... Medju njima su se javili i Šićerlijani i to sve više.
Tako smo i Arape dobili u 3-4 linije, Masni, Dorati, Ludaci...imali imena, ali se tačno znale linije koja sa kojom se meša. Pa jeste, Arapi su bili većinom naši od 3-4 kupljena izvanredna letača, a bilo tu tih Gradinih, Djure stolara...bilo ih, ali samo oni koji gore na nebu pokažu: „E, ovako golub letač treba da leti...!“
Arapi, Mavjani i Tekiri su bili lepši  po liku od Bozova, ali ni oni nisu bili neke marke ko kod nekih golubara, znaš ono: krupan, nogat, glavat, kljunat...Naši golubovi su bili niži na noge, kratak ali debeo vrat, isturene grudi,  manji kljun i glava, ali sve lepo upakovano tako da je bilo milina videti ih.

Na zemlji nisu delovali ko neki veliki letači, Bozovi naročito, jer su bili loptasti- operjani i misliš „deće ovo da leti ceo dan,,,“ ali kad poleti ide gore i leti do iznemoglosti, pa se govorilo; „Ne leti masa, no srce“.
Posle smo parili sve više te linije „blizu“ ne direktno brat sa sestru, no blizu u istoj liniji i dobili dosta „kalupirane“ golubove.
Tada smo sa garancijom mogli da ti prodamo goluba i da ga kući pariš sčim oćeš, dobro ne sa gacuri no neki prosečni letači i da mora da dobiješ odlični letači, a dalje zavisi od tebe. Bata Andra je govorio: „Ja ti prodajem goluba, a ne mogu i pamet...“
Evo neka ti Mika kaže,  kavi su bili naši golubovi pre rata, on je imao i po nekog od ovih naših,  a dobro su mu leteli, jedno vreme najbolje.


MIHAJLO TODOROVIĆ – „Mika Misirac“: Šta da pričam kad ti Ernest to naučno sve izveo.  Ja se nisam bavio sa tim „linijama“ na pario letače, pa ako se podudare onda dobro, te ostanu tako u paru, ako ne valja, rasparim te probam sa drugima i nije bilo loše.
Eto, taj Boz „Zelenko“ Andre Bihela, bio je naj jači letač što može da se izvede. Leteo je od jutra do mraka i to koliko puta. Taj golub nije znao da sleti bez 10-11...i više sati i to umetničkog leta. 

Ja sam tada tavorio sa prosečnim golubovima, te sam više vreme provodio kod njih no kod kuće, zato kupim od njih tog Boza „Zelenka“ i pošteno ga platim- velike pare dam.
Bio je kod mene 2-3 godine, paren sa 5-6 dobrih ženki i ništa! Mladi lete 2-3 sati...ma bilo i škartova da neće da polete.  Vidim ne ide, te ga odnesem i spustim „niz nogu“...“Evo ti ga kume, pa ga ti pari...“
Nije im bilo milo, ali ja nisam teo pare nazad, da ne bude ono: “Naizvodio mlade, pa ga sada vraća...ko ne valja“. 

Uveče, ma bio dobar mrak, ja  gurnem ruku u ćumez i gore na stajalicu kod ulaznih rupa, uvatim dva pileta, nisam ni video šta su. „Kume, evo ova dva za Boza...sad smo kvit“ i odem kući. Bila su to dva naj skuplja mlada ikad kupljena u Beogradu, jer sam Zelenka debelo platio, a sada uzeo njih u zamenu!    

Pustim ih u golubarnik i tek tu vidim da je jedno Mavjanče, a drugo Arapče. Kako bila jesen, ja ih nisam ni učio krova, a oni se slučajno upare i počnu da izvode mlade. Na proleće izleću njini mladi i ljuti ne drži ih krov, te brzo naučiše kuću i počeli da lete i to Bogami baš da lete!  Stiže ih drugi pa treći par mladi i napravi se jato, lete izvanredno.
Šta da ti kažem, Ti to znaš, to su bili ti „letači Mikini“... eto, slučajno sam po mraku uvatio u Andrinom ćumezu 2 pileta i oni su mi posle učinili naj lepše trenutke i radosti u životu.

Kad imaš takav par, posle ti sve ide od ruke. Posle sam te letače pario i sa drugim golubovima i to je isto bilo odlično.
Imali su kumovi odlične, ma naj bolje letače u državi.  Pa pola Srbije drži te golubove, a u Beogradu svaki drugi ćumez bazira na bar 2-3 njina goluba.
Pa samo ja sam prodao na stotine golubova preko njinih golubova. Taj Mavjančić je posle postao Mavjan „Misirac“ jer je vuko krila i bio reponja, a po njemu su mene prozvali „Misirac“. Arapkica je opet bila preko Bozova i Arapa i to naj jača Andrina linija što je vukla još od Bele Boza (Madjar Bela).
Pa oni su izvodili više boja, ali sve isti dobar kvalitet. 

Pa Mita Babica sa Karaburme je tu pored ograde presedeo...Podje na posao, a bio akviziter, pa kod mene od puštanja do silaska golubova, oće svakog koji zadnji sleti da kupi.  A, Bogami i kupovao je, sačeka da svi odu, pa krene: „Ovaj...onaj...onaj tamo...i onaj gore, koliko para  majstor Miko“.  Ja lupim cenu da ga oteram, a on vadi pare...i odnese golubove. Srećom bilo još drugih za teranje, te ja opet skrpim ekipu, lete još bolje...pa Mita sve iz početka.
Pa, ti mladi od Misirca i Arapke su znali da se podudare sa tudjima, da bude još bolje. Tako se jedan Mavjan upari sa Tekirkom od Živana Domaćinca i gore u korpi sviju gnezdo, e ti mladi „iz korpe“ mahom tekirići, leteli su naj bolje.  Bilo je i „Devetaka“ i „Ludaka“ i  „Pešai“  i  drugih, oću da kažem, da su se ti letači od Misirca i dalje pokazivali u pripklodu. Bila su to jata kakvih dugo neće biti, ja gledam tvoje i lete odlično, potsete me na moje, ali ono...ono se ne ponavlja.

Martinović Jovan Autor:, Pretsednik YU.I.

 

ŠTA SU MI REKLI O ANDRI BUIHELU,  NJEGOVI  SAVREMENICI:

               Andra Bihel, je tvorac naj jačih letačkih linija Bozova i Arapa, te treba znati da Bozovi i Arapi Mite Babice, Beluša, Peje...su  čisti Andrini golubovi.  Posle rata se za svakog Boza, Arapa pa i Mavjana,  da bi dobio na ceni, govorio „Bihelov“.   Njegovi savremenici su mi ispričali puno toga o njemu, pa Vam to i prenosim u nešto sažetijem obliku.
JOCA NAUMOVIĆ:  „Andru znam  još dok je živeo u „Kukuruzištu“ dole ispod Milana. To je dole na uglu Šumatovačke i Maksima Gorkog, sada je tu neki Servis, e od tog servisa pa niz Šumatovačku sve do  puta bila je velika njiva sa kukuruzom. Biheli su živeli  tu u kući,  a golubarnik mu je bio, ustvari kabina sa nekog broda ili šlepa. 
Ja sam bio jako mlad i družio sam se sa Lazom, Dragišom, Slavkom ... te sam često zalazio kod Milana, tu sam valjda prvi put video Andru.  On je dosta stariji i već je imao dobre Milanove linije, a i jurio je gde čuje da leti golub, pa ako se uveri ne pita za cenu, tako da se dosta ismevalo na njegov račun.
Sećam se, jednog dana Ja kod Milana, kad tamo Andra sedi i čeka Naudicu da sleti. Ta Milanova Naudica je bila izvanredan letač i Andra uspe da je kupi od Milana, te čeka da sidje i da je nosi.  Golub već tu nisko, samo što ne sleti, kad puče...a perje na sve strane...Kobac!  Kobac!   Dere se Andra, ali kasno, kobac odnese Naudicu.  Milan se podbočiio i gleda u nebo, pa nemože da izdrži te prasnu u smeh: „Pa bre Andro, baš ti se neda...danima  juriš tu Naudicu i sad kad je isplati, kobac ti je odnese...ne da ti se da dodješ do dobrog goluba“.  Andra ljutk,  gleda u daljinu u nadi da će se Naudica vratiti, pa kad se uveri da od toga nema ništa, tresnu šešir o zemlju i poče besno da ga gazi, uz masne psovke.
Kad je osnovano Golubarsko Društvo,  ono iz 1905 g.  pričalo se da je to Gospodsko  Društvo, te mnogi poznati golubari nisu tamo otišli

Tada je Andra sa još nekolicinom osnovao  Golubarsko Društvo „Golub“ na Čuburi i brzo su mu prišli većina tih poznatih  Čuburskih golubara. Posle se umešaju  Slavko Vasiljević, Žika Kapunac,  Ilija Batić, Milan... i još mnogi,  te predlože da se ta društva ujedine i osnuje se veliko Prvo Beogradsko Društvo Glubara(1910 g.) koje je okupilo golubare sa cele teritorije Beograda, pa i dalje- Pančevo, Zemun...

Tada je Andra  po priči, već bio zreo i poznat golubar.
Koliko ja znam, prve te „strašne letače“ Andra je  dobio, kada je na licitaciji otkupio  vraćeni sanduk sa desetak golubova Madjara Bele, kad je  ovaj išo kući za Madjarsku, pa mu  carinici ne dadu da nosi naše golubove. Bela je bio zarobljenik (I-vi Svetski rat) slobodnjak, te je radio po kućama i tako se pored Milanove sestre, zagolubari.  Ima tu raznih priča kako je dolazio do tih golubova, ali jedno je tačno, Bela je imao odlične letače.
Medju tim Belinim golubovima, Andra je  izabrao nekog belog Boza i Mavjana...a ostalo je, koliko sam ja čuo, razdelio.  Ta dva golzuba, pareni sa Andrinim, izvešće vrhunske letače, kao što je bio Boz „Zelenko“, Bela Boska, Mavjan „Reponja“ i t.d.
Tada je Andra već bio u novoj kući u ul. Gospodara Vučića, odma iznad Laze i Stanka.  Imao je veliki i lep  kavez, pravio ga Djura Neimarac- stolar, pa trem sa pletenom žicom i sve ono naj modernije. Levo su bila još dva manja kaveza,  jedan Karlov, a drugi Ernestov...iza,  gore je bio kavez za srnu i jelena, a prekoputa zatvorena lisica! Bili su tu još i kerovi, fazani, pauni,  ukrasni pilež i bog te pita čega sve nije bilo.
Iako ga Slavko i Ja nismo voleli, golubovi su mu stvano,  već tada izletali za ono vreme velika vremena. To, a i Andrina sposobnost za samo reklamom, učinile su da mu je dvorište uvek bilo puno golubara. Gledli su se golubovi, pričalo se, ali i jelo i pilo, tu Andra nije bio cicija, te su svi odlazili oduševljeni...pa se po Beogrdu, Zemunu, Pančevu...pričalo kako po ceo dan lete Bihelovi  Bozovi i Arapi.

Tamo 1932 ili 33 godine,  otkupi Andra sve golubove Grade Pisara iz Žičke ulice. Grada je imao izvanredne letače to staro poreklo preko Jove Markovića i ukrštani sa Djurinim Arapima.  Bili su to mnogo lepi i dobri Arapi, te će Andra sa njima da se proslavi.

Naročito su mu se isticali lepotom i letom ti njegovi  Arapi - „Demiri“ . O njima su se pričale bajke, a ja nisam imao vremena ni volje da sedim kod njega od jutra do mraka da ih kontrolišem.  Medjutim, na utakmicama Andra, ni izbliza nije poszizao te rezultate, pa se pričalo da ne ume da izabere ekipu.

Do rata Andra je bio za sigurno naj  cenjeniji golubar u Beogradu, a onda je bilo mnogo...mnogo  poznatih golubara, gde su pojedini letači znali u mrak da slete.  Bilo je to „Zlatno doba“- Beogradskih visokoletača, Čubura, Bulbuder, Palilula, Dorćol, Sava mala, Senjak, Voždovac, Dušanovac... Nedeljom su na  desetine jata poletala i hrlila u vis...imalo je šta da se gleda!  Bilo je već tada 5-6  društava, sa po sto i više članova,  a mnogi  vidjeni, bogati i poznati Beogradjani  su  držali golubove. 

Andra je tada već bio gazda, imao je veliku puškarsku radnju u Balkanskoj ulici i 7-8 radnika. Tu se prodavalo oružje, municija i popravljale uglavnom lovačke puške.  Tada se znalo, ako se negde  čuje za nekog goluba velikog letača, taj će sigurno  završiti kod Andre u golubarnik.  Andra je imao pare, a kako je želeo da ima naj bolje golubove,  nije podnosio da tamo negde neki  golub „opasno leti“ a nije njegov.

  Da se razumemo, on je obožavao  te dužinski  izrazite letače, ali ih nije držao u priplod no počupa krila, upari ga, nauči... i tera!  Taj je morao da se  godinama dokazuje kao naj bolji u jatu, da bi ga Andra povuko u priplod.
Ja sam često dolazio tu na Čuburu kod Laze, ali obilazio sam i druge, pa i Andru. On je bio dosadan, uvati te pa neda da odeš no da mu praviš društvo, a kad dodje drugi on kod njega.

 Imao je lepe i dobre golubove te su mnogi dolazili da kupe, ali veliki letači se nisu prodavali. Tada bi nudio „njegovo mlado“ a mene to nije interesovalo jer sam već imao svoje  golubove  i to vrsne letače.

Ta Andrina prepotencija je nama koji smo imali svoje dobre golubove smetala, te ga  može se slobodno reći, nismo voleli.  Uvek je bio raspoložen da se zavitlava na tudj račun pa je naj češće ismevao komšiju Lazu, Slavka i mene...valjda mu je naš ugled smetao“. 

PETAR MILJKOVIĆ -Zrka:  „Za vreme rata kada se broj golubara i golubova smanjio, kod Andre je  još teže  bilo kupiti goluba. Tada se nametnuo vrhunskim letačima Mika Misirac, te su „posmatrači“ uglavnom prešli kod njega i tamo gledali i kupovali golubove.

  Poslovi u radnji su pali jer se oružje nije moglo nositi, te su Andrini prihodi počeli da se tanje, zato iako poreklom Švaba nije voleo Hitlera i Nemce.  Majka i žena (Ruža) su bile Srpkinje, a i on se legitimisao ko Srbin, te ga Švabe nisu uključivale u te Folks Dojčere ili kako se već zvalo.

 Posle rata su ga hapsili te je,  reko bih „ni kriv ni dužan“, odležao 4-5 godina po zatvorima i teško se razboleo. Za to vreme ovi „Udbaši“ sa ulizicama su mu oplevili golubarnik, a ono malo što se nekako zadržalo, tamo krajem pedesetih,  pokupovali su Obrenovčani i Bogami napravili dobar posao.
Mika Misirac, Mita Babica, Obrenovčani,  Kragujevčani,  Šapčani  i  još mnogi...mnogi,  držali su Andrin soj Bozova, Arapa, Mavjana i Tekra. 

Vremenom se izdvojili, ti njegovi Bozovi  i nekao nametnuli,  a kako  ih je naj češće pario sa mavjanom, počeli su da se izvode Šećerlijani – odlični letači.  Andrin specijalitet su bili i „Flekavi Bozovi“.  Bilo ih je i kod drugih, ali njegovi su bili izuzetno lepo isprskani crnim perjem i odlično leteli.

  Od svih Andrinih golubova,  Bozovi su bili, po meni naj ružniji, nekako sitni i „zdekani“  često sa ružnim okom, ali većina je letela izvanredno.  Išli su brzo u vis i silazili tek kad im ponestane snage, te su češće od Arapa bili „nošeni“.  Dobro, bilo je i lepih Bozova kao „Zelenko“ i brat mu...pa bela Boska, bilo je još tih lepih bozova, ali većina nije zapadala za oko, čak, kada ga gledaš na zemlji reko bi, pa ovaj ne može da preleti 2 sata, a kada krene sa krova, ima da „osediš“ gledajući.

Posle rata, iako Biheli  više nisu  imali te golubove,  po gradu je svaki Boz bio „Bihelov Boz“ svaki Arap- „Bihelov Arap“, to se tražilo, pa su trgovci koristili i dobro zaradjivali.  To je vremenom  zamrlo, jer su  mnogi uvideli prevare, a  stvarno Bihelovi  golubovi , bili su kod Mite Babice, Bore Doktora...i mnogih starih golubara koji su to krili, jer je  svako hteo da ima „svoje golubove“ . 

ZVONKO LADOVAC: „ Ja sam mnogo mladji, ali sam pored brata rano počeo sa golubovima, te sam često išao kod Andre da gledam kako mu silaze golubovi. Naravno, nisam mogao u dvorište sve do 20-25 godina, no  sa  ulice, a i tu je bilo naroda, tako da se svašta moglo čuti, pa i naučiti. Da, da...tu kod Andre je bila neka vrsta „Golubarske škole“.

Tu su se razmenjivala iskustva, gledalo u nebo i pričalo kako i gde treba da leti „pravi“ letač,  „studirao“ rad krila i pravilan silazak. Tu se utvrdjivao ispravan „vis“  i dobar krug  jata...ma sve si tu mogao da čuješ i naučiš. Mnogi su ga mrzeli i „olajavali“ ali  njegove golubove svi su voleli, pa kada nemože da ga kupi, onda se išlo na vatanje mladih ili neki drugi marifetluk.

Poznat je bio Bora zvani „Doktor“, on je kod Andre i Mike držao „Banku“ a u zamahu priče mašući rukama udje u golubarnik i ukrade jaje pa u džep. Vremenom, ovi to saznaju, pa kad god Bora - da se pozdravi i krene kući, a ovi ga ko slučajno zakače po džepu, te polome ukradena jaja, naravno uz buran smeh.
Pa,  moji golubovi su 90 % čisti Andrini...Da, da... jesu od brata mi i počne Zvonko da nabraja „Iva, Agent, Bugarin...“  sve, sve je to preko Andrine „Zevačice“. Nisi čuo za Arapku Zevačicu, pa to je bio golub fenomen.  Ja sam je sa mojim očima gledao da leti od izjutra i pada u sam mrak!  Voleo je Andra i povuko u priplod, ali kad pusti  jato na krov i potera, a jato se već  gubi iz vida, on otvori golubarnik te pusti ostale, da ih gledamo i uživamo. 

A „Zevačica“ izleti na krov, stane i gleda u nebo,  pa počne da zeva, ko da se guši, ko da nemože do vazduha, a onda prne pa u vis, sama!  Ide u finim malim krugovima i za kratko stigne gore u vis svoje jato.   I tako, gledamo, vreme ide, a golubovi se osipaju i slaze, Zevačice nema. Tek pred mrak nadjemo je u mrvi  sa još nekim, a često i samu, kako „dubi“ i polako silazi. Često je u sam mrkli mrak padala na krov i tu  legne i tako ležeći istrese kljun i oči, pa ustane i par puta  se prozeva, te uleti u svoju pregradu.

Andra je još onda imao osvetljen golubarnik i celo dvorište, ko ovo Vi sada što radite.
Ma leteli su mu i ostali golubovi, ali „Zevačica“ je bila rodjeni letač, nije je držao krov, te je posle bila  u malom ćumezu u priplodu odakle nije izlazila. Ja sam lično kupio par mladih od  nje i to mi je posle bio glavni priplod i bili su odlični i danas imam tu liniju Arapa.
Moji Bozovi su preko Boza „Zelenka“, a posle rata uzmem od Ridje Bosku preko Andrine „Ćorave“ Boske, te tako osvežim tu staru krv.
Karalić, Ridja, Aca i Peja su se odmah po osnivanju društva , učlanili, a ja sam im bio posrednik.  Karalić je tada bio samac tu na Dušanovcu uz padini (igrao za Obilić), a gazda mu je bio neki Mile krilo Obilića,  imao je 5-6  dobrih letača, te Karalić neke uzme i odnese kući u Obrenovac. Posle se hvalio da mu neki belokljuni  Arap i Karudijanka izvode odlične mlade. 

Kako sam ja tada cenio,  samo moje i Andrine golubove, on se polako prešalta kod Andre, koji je baš tada bolestan otpušten sa robije (1956 godina).  Da bi dolazili u Beograd radi Društva i golubara, imali su motocikl sa prikolicom i kožne kape, što je onda bilo retko...te su po tome bili poznati.

Danima su opsedali bolesnog i osiromašenog Andru, kome su Prle i kompanija već pokupili  šta je vredelo,  te jednog po jednog otkupe i tih 4-5 preostalih starih čistih Andrinih.  Ja znam za Ćoravu Bosku, Arapa, Mavjana...bilo je tu još, ali ova tri su ostavila traga.  Ubrzo zatim, „Obrenovčani“ nam uzimaju „meru“  na takmičenju.  Njihovi  letači silaze na 10 i više sati, te se beograske komisije menjaju, dolazi se dan ranije, kako bi tamo noćili, a uz komisije stiže i brojna publika. Sve je to uzalud, obrenovčani odnose pobede i to kakve...ja sam gledao Krzala silazi na 10 ili 11 sati, ne sećam se više.

Oni nisu krili, kažu „to su ti beogradski Karalićevi golubovi sa Dušanovca i od Andre Bihela“.  I dok se naši golubari muče da naprave 3-4 sati proseka, Obrenovčani (Karalić, Ridja, Aca Hristić, Peja i Miga) sa lakoćom i otpisanim golubom prave prave 7 – 8 – 9 sati.

Tada je u  Prvom društvu došlo do svadja i raskola, pa su mnogi otišli i osnivali  svoja  društva. Tako su nastala I-IX Društva, pa se tako i rešimo tih obrenovačkih golubara, te u Prvom društvu zavlada mir, a pobede počne da redja dotada nepoznati  Raja Belac.

To ti sve pričam u kontekstu Andrinih golubova. ..a bilo ih je i na Karaburmi, Višnjici, Mirijevu...odatle su nošeni za Kragujevac, Šabac...  Imali su vis, dužinu i lep krug, te su ih ljudi prihvatali i razmnožavali. Danas je mnogima dosadno da se stalno ponavljaju isti golubari, traže neka druga imena, ima ih, ali Andra, Slavko i Laza...su sačuvali i preneli te stare golubove iza ovog rata, kada je malo bilo velikih i rasnih letača. Oni su odma posle rata osnovali Prvo društvo u Beogradu i nazvali ga po onom starom „Golub“ ali UDB-a nije dala da se registruje, čak su ih hapsili ko buržoaziju, navodno „oće da obore Narodnu vlast“.

Tek posle, tamo 1950 – 51 će ovi -„Radnička omladina“- Dane i Prle, da pokrenu i osnuju  I-vo Društvo tu na Čuburi. Ali svi oni su se,  već bili dobro snabdeli golubovima Aandre Bihela, te su jedva čekali da se na utakmicama dokažu, što im nije išlo od ruke, jer za uspeh osim dobrih golubova, treba:  red, rad i znanje, nažalost većina je mislila da i tu može „na juruiš“.
Mislim da se nismo na pravi način odužili Andri Bihelu, trebalo bi organizovati neko takmičenje pod njegovim imenom...ili nešto tako, da mladi vide da se ceni trud i rad u golubarstvu. Pa da ignorišemo sve što je učinio na selekciji i razmnožavanju dobrih sojeva, dovoljno je to što je po Beogradu pokupio većinu vrsnih letača i koncentrisao na jedno mesto, jer bi u protivnom sigurno bili izgubljeni. Ako danas pogledamo koliko je široko i daleko stigao Bihelov Boz, Bihelov Šećerlija i Araop...onda stvarno malo golubara može  takvim uspehom  da se pohvali.

BUDA BABIĆ: „ Ma kakav Andra... Mika!  Mika je imao golubove,  pamet da ti stane! Pred sam rat, a i za vreme rata, gde su leteli golubovi... kod Misirca, gde su po podne ostajali...kod Misirca.  Ide Švabska  „trojka“ – oni sa onim pločama na grudima, a kod Mike puno dvorište golubara, svi gledaju u nebo! Stanu Švabe,  uplaše se da nisu avion.

Pitaju šta je, a ovi što su znali švabski kažu im  da gledaju golubove kako lete... Švabe se krste, rat a toliko Srba ništa ne radi no gleda golubove. Posle su i onbi znali, pa kada prodju Gospodara Vučića ulicom, mahnu im i u šali priprete prstom.
Ja sam još kao dete imao kavešče i 7-8 golubova. Brat mi juri za štiglicama i kanarincima ja za golubovima, pa se otac  Laza razljuti i oće da pobije golubove.  Neznam kako, ali ja se popnem na golubarnik i odozgo na glavu, hoću da se ubijem!  Vidi to pok. mi majka Mara, pa izleti iz kuće i na oca viče, a krpom mi briše krv iz nosa i sa laktova... Laza se krsti i mrmlja: „Ovaj je lud... za golubima“!  I, bio je u pravu!            
Tu preko puta, Vladin deda Toša,  sedi na stepeniku i kašlje, a krenu tri letača...sećam se Mavjankice, letela  po ceo dan... Gore u Gospodara Vučića krenuo jato Vita Beli, a ovamo bliže meni moj drug  Jablan...Na sve strane kreću jata, dokle okom možeš da dosegneš,  ljuljaju se jata i vezuju u  5-6 ogromnih jata. E, tu se sada vidi pravi letač!  Onaj koji se tu probije  i prodje kroz to mega- jato,  te ode u pogubljenje, e to je „onaj pravi“.  Malo je golubova to moglo, eto čika Tošina Mavjanka  i Tekr...ali i svi- celo jato Mike Misirca!
Kakva je to bila ekipa, svi ko jedan, krenu gore i ne staju, prodju kroz veliko jato ko „burgija“ i vidiš ih iznad jure u vis u „pogubljenje“.

Posle se,  tamo oko 10 sati,  ospu ti „tegovi“ i ova jata tako prepolovljena odu u vis, te nastane neka vrsta tišine. Posle 12 sati, počinje da se vrednuje svaki silazak, jer su to onda bila velika vremena, a Mikini letači sleću zadnji na 8 – 9- 10 sati

E zato sam ja išao kod Mike da kupim prve „prave“ golubove, a on me  prevari i proda mi par darčinčića nevidjene „džukele“ ne znam gde ih je samo našao! Ja sam tada bio još dete i on mi uzme pare i prevari me.

Zato sam ja zazirao od tih čuvenih golubara i osim Jablana imao još 3-4 dtugara i to je sve.
Uhvatim belorepog arapa, ne znaš dali je lepši ili bolji letač. Odmah sam znao da je Andrin,  jer  su ga tražili, a i  ličio je na te njegove Arape.  Sakrijem ga  na tavanče i uparim , ne sećam se tačno, ali bila isto tako dobra ženka, te naizvodim 30-40 mladih, svi ko otac

  Došlo leto, kad na kapiju Andra i Ernest...oće da vide golubove.Ja se smrzo, pustim ih, a Andra pravo na žicu- uvatio se za trem, pa gleda  arape, ni da trepne: „Bato bre, pa ovo naši golubovi..!“  kaže Ernestu, a on klima glavom. 
Posle se pričalo, da „neki klinac ima mnogo lepe golubove, te mu Andra bio“.
Naravno meni je to godilo te sam se zatvorio i sve bazirao na te golubove. Pa nisam ja jedini, manje više svi su imali po nekog od tih golubova,  jer su to bili već „izabrani“ golubovi, te ih je trebalo samo pametno razmnožiti.

Tada se nisu stavljale alkice, te su se golubovi  legalno vatali, pa su pojedinci toliko dobro poznavali  golubove tih poznatih golubara, da čim ga vidi, zna čiji je.
Posle rata sam više puta menjao golubove, ali uvek  je tu bilo Andrine krvi. Tako sam imao Danetove, pa Bore Doktora- preko Radeta i neke moje stare.

Ti znaš, to su bili preko naj boljeg Mikinog Tekira „Peše“ što sam ga zgrabio sa ograde u prolazu.  Leteo opasno, pa ga Mika poseče da ga ne izgubi no letača „ne drži krov“ , pa tako sečen poleti i padne ispred mene na ogradu, te ga ja „mrdnem“- Bog ga poslao.
Bili su to dobri letači, ali nikako „da ga naučiš“!  Izvedem turu 20-30 mladih i sve učim...danima se „sunčaju“ na krovu, a onda... se dignu protegnu i  ko da je „pala bomba“... razlete se na sve strane. Retko koji  se vrati. Ne znam šta tu nije valjalo, a većinom su bili Andrini i Mikini. Ja sada mislim da su ti Borini bili dugo u tavanu, te da se to parilo samo,  a nisu puštani da lete i selekcionirani.

Iako sada pričamo o Andrinim golubovima, ja moram da završim moju priču do kraja.  Sasvim slučajno  tamo 1969 godine,  komšija uzme od Poljak Bogdana 4-5 mladih. Kada sam ih video,  prvo što sam pomislio bilo je,  da ovako lepi golubovi nemog biti još i dobri letači!  Komšija ih je vrlo brzo pusti o „da uče krov“ i oni su se razleteli, tačnije otišli u vis i izgubili. „Pa da, ko i moji... ne valja ovo mesto u rupi smo...“  to je bio zaključak, a  i opravdanje.

Medjutim,  trećeg dana vrati se  Mavjanče, četvrtog Tekirče, petog Arapić, a sedmog ili osmog vrati se i poslednje, Beašče! Nisam mogao da verujem, jer mi se tako nešto u mom dugom golubarskom životu nije dešavalo.
Tako odlučim da pratim te mlade i brzo se uverim da  su odlični letači. Leteli su 5 - 6- 7 sati,  a bilo je dana da Arapić i Bešče sidju i na 10 sati gledanog leta! Pored toga, bili su to zasigurno, naj lepši golubovi, koje sam ikada video!
Nije bilo lako, ali brzo sam presekao i otišo kod Bogdana, a tamo stari Lazin priplod! Sve lepši od lepšeg,  sve krupniji od krupnijeg.  Odmah sam znao da će moji budući golubovi biti ovakvi.  Bogdan je ove Laze Dimitrijevića golubove dobio džabe od Dragiše Filipovića, jer ih Laza nije mogao preneti u Sombor, gde je preselio.  Kada golubove dobiješ, a ne platiš, oni za tebe i nemaju  neku vrednost, te je tako bilo i kod Bogdana, pa sam  jednog  po  jednog,  relativno lako, izvukao  preostale  Lazine priplodnjake. Nažalost, bilo je to u zadnjem trenutku, te je ostalo svega 4-5 plodnih starih i desetak mladjih. 

Zahvaljujući tome, Vi danas možete kod mene i komšije videti  čist stari Lazin ili preciznije Tišlerov soj letača! Bog me je poslao, da u zadnjem momentu,  sačuvam te golubove od propadanja.
Sada, posle toliko godina, mogu slobodno da kažem: „Ma kakav Andra, Laza i Lazini golubovi su ono najbolje šta je Beograd ikada imao“!

KOPRIVICA BOŽIDAR : „ Ja i Dule smo rano zagolubarili, jer smo odrasli u takvom kraju...tu su Biheli, Raja Tešić, Vojče, čika Laza, Stanko,  Andra Ostojioć, Bora Targa, Čikica, Todor Čokalija...da ti ne nabrajam.  Dobro, svakako da je po meni nekada naj bolje golubove imao Andra Bihel, ali nama su  se naj više dopadali Vojčetovi (Martinović) golubovi.
Naj jači naš letač je bio uhvaćeni tekir „Plavac“ i preko njega je išla većina golubova, ali tu su Bihelov zeleni Mavjan, pa beloledja arapka, boz,Tekirka... odlični golubovi.
Vratiću se opet na Vojčetove golubove, jer su to izvanredni letači Arapi, Bozovi i Darčini, a nisu u vezi sa Bihelovim, već  od oca mu Djure i brata Jove.

Vojče je bio izuzetan golubar, umeo je da odabere i istrenira jato, te je bilo milina gledati ih kako jatno i lepo lete. On je bio drastičan, neka leti koliko hoće, ako mrdne iz jata, ode mu glava. U kavezu red, sve po 2(par) u pregradi i ne tuku se, plemenita krv.

Ti su nas golubovi oduševljavali u svakom pogledu i Vojče je to znao, ali teškom mukom smo dobili  tu Arapkicu kao zagedžavilu, da je ne ubije. Ona nam je izvodila odlične golubove, te smo sa tih par linija i Mavjanom „Bambus“...napravili naše golubove i sve rezultate, a bilo ih je. Mislim da smo dugo vremena bili odmah iza Peleta „Čokalije“ po broju  pehara za društvo, a bili smo prvi i za Beograd i Srbiju i to sa jednim rezultatom  koji je bio „bum“ za ono vreme!
Andru smo upoznali kada se vratio sa robije tamo pedesetih godina. Gledao je „Plavca“ kako iz dana u dan silazi na 8-9 sati i jedan dan, eto ga traži da vidi tog goluba navodno „liči mu na njegove“.  Posle smo se sprijateljili te je češće dolazio, a i mi išli kod njega. 

Tada je još imao 5-6 tih starih golubova, a nadao se da će opet da nakupi vrhunske beogradske letače.   Nekako u to vreme obilazili su ga Obrenovčani i kupovali golubove. Mi ih tada nismo znali, pa smo ih zapazili zbog motora sa prikolicom i onim kožnim kapama sa naočarima, ko u filmovima o švabama.  Oni su pokupili te zadnje Andrine golubove i napravili dobre golubove.  Eto, dovoljno ti je to da vidiš,  pa da ti bude jasno,  kakve je Andra Bihel imao golubove.

 

VOJISLAV MARTINOVIĆ - Vojče

Jedan od naj cenjenijih odgajivaća, odmah posle rata, ali samo kod dobrih poznavalaca golubova. Od Dušanovca pa preko Pašmog brda, sve do Crvenog Krsta, mnogi golubari su izuzetno cenili Vojčetove golubove. Tu su pre svih Kole Dejanović, Draga Kokotović, Mile Pelinkaš, Mirko Dražić, Božidar dr. Koprivica, Mita sa Dušanovca, Kadija, Krca, Kreza... i mnogi drugi.
Tih i povučen, nerado je pričao o golubovima. Sve što je imao da kaže govorio je, kad potera svoje jato - vrhunskih vrsokoletača.
Njegovi su golubovi leteli jatno, kružno, visoko i za ono vreme dugo. Golub nije smeo da prevrne, zavoza ili izadje iz jata, takav je odmah ubijan.

Bilo je milina, posmatrati ujednačeno i skladno jato, koje vredno grabi put neba. Svi poznavaoci njegovih golubova tvrde, da nigde nisu videli tako lep, propisan i ujednačen let jata, kao kod Vojčeta. Mnogi su provodili dane gledajući kako Vojčetu lete golubovi, pa danas tvrde, da niko nije imao bolje jato, ali Vojče je bio skroman i tih, te se nije hvalisao.
U više navrata sam sa Vojčetom vodio razgovore o njegovim golubovima, ali daleko nismo stizalii.

Tada više nije imao golubove, te ga je sećanje na njih dovodilo u neko setno raspoloženje. Uporno je izbegavao detalje, jer ga je to vraćalo u mladost i potsećalo na poginulog brata ...oca, koje je mnogo voleo i poštovao.
Zato sam odlučio da iznesem kratak monolog Drage Kokotovića, odličnog poznavaoca tih golubova i Vojćetovog dobrog druga.

- Kole i Pelinkaš su mu bili mnogo bliži od mene. Oni su držali samo te golubove, dok sam ja imao i po nešto moje.

Bio je težak da ti da goluba, pre će da ga ubije no pokloni. Koletu i Pelinkašu je davao uglavnom, sve ono što je imao. Nije prodavao golubove, a kako je teško poklanjao, ti su se golubovi malo raširili i to više zahvaljujući Miletu Pelinkašu, no Vojčetu

Mile je uzimao Vojčetove golubove, još dok je živeo u Kragujevcu, koliko ja znam imao najbolje golubove tamo. Prešao je u Beograd posle rata, tamo krajem pedesetih godina i odmah preučio neke letače donete iz Kragujevca, te smo mi iz komšiluka gledali jato, kako leti po 7-8 sati. To je onda bilo veliko vreme, te je Pelinkaš ubrzo postao jedan od najpoznatijih golubara u našem društvu- na Krstu.
Mile je jedne godine, terao 26 komada za utakmicu i imao rezultat koliko se sečam preko 5 sati, a onda nije bilo otpisivanja golubova, nego čekaš i sabiraš sve koji su poterani... sabereš vreme i podeliš sa brojem poteranih (26) golubova.
I Kole Dejanović je sa tim golubovima imao odlične rezultate. Vojče se nije takmičio, jer je živeo tiho i povučeno kod sestre i zeta - kojem su njegovi golubovi smetali.

Kao stolar napravio je lep, ali mali golubarnik, pa je kod njega u svakoj pregradi bilo po 2 goluba (par).

Jako blagorodni golubovi, nikada ih nisam video da se tuku oko pregrade, iako su živeli u teskobi. Njegov zet je bio "težak" ćovek i često je stvarao konfliktne situacije, te je Vojče vodio računa o broju golubova.
Možda je i to bio razlog više za drastičnu selekciju koju je sprovodio.

Bilo kako bilo, ali goluba kojeg je zbog nečeg namerio da ukloni, niko nije mogao da dobije, takav je završavao u kanti za smeče.

Pa, Vojčetovi golubovi su... to njihovo poreklo. Golubove je još tamo pre I-og Svetskog rata držao njegov otac, a posle on i brat mu Aca. Aca je poginuo, tačnije umro u zatvoru posle paljenja garaža u Ruzvel-tovoj ulici za vreme ovog rata. On je bio SKOJ-evac, te je učestvovao u mnogim diverzantskim akcijama. Posle te akcije, neznam kako, dopadne Nemcima u ruke i tako izgubi glavu. Posle toga Vojče se povukao u sebe i nikada Acu nije prežalio.

Pričalo se, da su im golubovi izvanredno leteli još na Neimaru, dok su živeli u La Martrnovoj ulici. Tada je i Andra Bihel od njih kupovao pojedine primerke.
Negde 1937 g. preseli sa Neimara u Pirotsku ulicu, a kasnije je prešo kod sestre i zeta, tu odmah kod braće Koprivica. Ja sam ga tada i upoznao, te o tim njegovim golubovima mogu da ti pričam.

Bili su to izuzetno lepi i rasni golubovi, te ih je bilo uživanje posmatrati ih.

Kao letači, mislim da su bili maksimum naše rase. Opet da ponovim, skladan izrazito jatan let u malim krugovima, sa postupnim penjanjem do pogubljenja. Često su radil - "jo-jo" kako smo mi to žvališ odnosno pogube se, pa celo jato popusti skoro do krova, a onda opet u pogubljenje i to više puta tako. Često je, po lepom danu, celo jato znalo da izleti po 7-8 sati, a priznaćete da je to onda bilo izuzetno dugo.
Ti Vojčetovi golubovi su poreklom bili ... 80% stari očevi, 15% od starih, Andre Bihela golutbova i 5% od jednog Kaplana - "Neznanog junaka".
Od Bihela je, odma posle rata uzeo par golubova, poreklom od njinih golubova (Djurine). Kasnije je Andra uzimao od Vojčeta, ali to je bilo već kasno, kada Andra više i nijeni bio golubar...
Kaplan je posebna priča.

Jedne zime zatekne Vojče pored golubarnika neko Kaplanče svo nikakvo, zakržljalo i izgladnelo, pa podje da ga baci u kantu za smeće. Ugleda ga sestrina ćerka, pa kad vidi šarenog goluba dete počne da plaće i zapomaže, neda Vojčetu da ga ubije. Da učini po volji detetu, Vojče ga ostavi, računajući da ga ukloni kad mala zaboravi. Medjutim dete svaki dan pita, gde je moj golub, te se kaplanče do leta izmitari i sredi, pa postane divan Kaplan.

Vojče je imao duz golubove i to duz Arape, Darćine, Tekire i po nekog Boza, te je Kaplan svojom belinom odudarao. Nauči se Kaplan ili Telebon, zavisi kako ko gleda - bio j više beo, i počne da leti barabar sa Vojčetovim golubovima.

Na jesen se upari sa jednom Vojčetovom Tekirkom, te naproleče izvedu mlade, koji su može se reći bili i bolji letači od čisto Vojčetovih. Kasnije mu je to bio jedan od naj boljih parova, a izvodili su Tekire, Arape, Darčine i po nekog Kulana.
Jedne sezone ne sidje Kaplan, te Vojče po nekoj svojoj teoriji upari Arapa sina Kaplanovog sa majkom Tekirkom. I to je bio odličan par, a izvodili su Arape, Tekire i Beaze. Tako je Vojče došao do Beaza, odličnih letača.
Vojčetovi golubovi su bili izuzetno pametni, te je lako učio mlade, a retko mu je falio golub. Odlični silazači, pa je godinama terao jedno isto jato. Neznam kako, ali eto on je pario u srodstvu, a nisu izgubili vitalnost i taj nagon za kućom.
Sećam se kada je Pelinkaš došao iz Kragujevca i doneo te Vojine golubove, koji su bili terani tamo po 4-5 godina, sve ih je preučio i terao ovde.

Jednom sedimo kod Mi leta, a Arap... rani mlado, pa poleti. Poleti i mlado sa njim i to prvi put. Svojim očima sam gledao, kako Arap sa tim mladim, odu u vis - skoro pogubljenje i zajedno izlete preko 4 sati i sidju na krov.

-To je kod tih golubova bio čest slučaj, da mlado poleti sa krova prvi put ...leti sa matorima, i sidje na krov, ko da je naučeno. Kažem ti neobično pametni i dobroćudni golubovi .
Kasnije, tamo 196o god. Vojče je imao neprilike sa komšilukom i zetom te mu je ovaj mnogo golubova pobio. Taman ih opet namnoži dodju lopovi i odnesu. Kada su mu zadnji put krali, on je sve preostale golubove prodao tamo Raji Tešiću, odnosno Kadiji.

-Naj čistije te golubove su imali Mile Pelinkaš, Kosta- Kole Dejanović i Mita sa Dušanovca, jer su držali samo te golubove. Drugi golubari su ih ukrštali, te se vremenom izgubio taj karakterističan soj.
Koliko znam, Mile i Mita više ne drže golubove, a Kole je dosta izmenio golubove, te bi dobro bilo da sa njim popričaš o Vojčetu. Šteta, šteta za golubarstvo, što neko nije sačuvao taj izvanredan soj naših letača. Tim Vojčetovim golubovima bi baš odgovarao današnji način držanja i treninga golubova. Mislim da bi tek sada došli do izraža

Dobro, imali su i oni nekih mana, čim se nisu zadržali čisti kod golubara. Mislim, da su tražili disciplinu, red i rad, čim ih zapustiš počnu da se "sile" i to se odrazi na disciplinu jata.

Ma bili su za mene, naj bolji Arapi, koje sam ikada gledao!

Bilo je to sećanje Drage Kokotoviča, poznatog odgajivača, ispričano jedne jesenje noći 1988 god. u kafani " Mali Djerdap" u Beogradu.
I sam je duboko patio što više ne drži golubove, a bio je zaljublje u te Vojčetove Arape. Kako je selidbom u višespratnicu, prestao sa golubarenjem, zadnji par Arapa je čuvao u kavezu na balkonu.
U leto naredne godine, gledajući moje Arape sa osmehom mi je rekao: "Vi Martinovići uvek nekako držite slične golubove...."

Priča: DRAGIŠA FILIPOVIĆ  -  brat  po tetki  Laze Dimitrijević-a  (1965 g.) autor: J. Martinović - Martin

Pa ja sam više puta pokušavao da držim golubove kod kuće, ali uvek se to  brzo i dramatično završavalo. U detinjstvu to su mi branili roditelji zgražavajući se na činjenici da im sin bude golubar.  Bili smo imućni – gospoda, te im ambicije nisu dozvoljavale da se sin druži sa golubarima, umesto da svira na klaviru i druži se sa plemenitom decom.

Kasnije škola, vojska pa ženidba. Taman kada sam mislio, e sada sam svoj gospodar, ispreči se žena sa onim „golubovi il ja“. Kasnije, kada nje više nije bilo, komšije ne daju, smetaju im golubovi... i stalno tako, tako i dan danas u 76 godini, evo držim Lazine u sobi, ne mogu nemam uslova da ih držim u golubarnik, a Laza još nije spremio da ih prenese kod njega tamo Preko.

Dopuna autora:  čika Lazin kompletan priplod  od 25 pari bio je u kući- sobi Dragišinoj u ul. Starine Novaka u Beogradu, jer je čika Laza preselio u Sombor).
Ali uz Lazu sam,  može se reći, ortački golubario celog svog života i poznavao  sve golubare i golubove beogradske, mnogo  više i bolje od Laze.

Možda baš zato, što mi se nikada nije ispunila želja,  da imam svoje golubove i golubarnik kod kuće, možda sam zbog toga do danas ostao ne izživljen i toliko zagrejan za golubovima. Sve bih dao da mogu u mom dvorištu da držim, moje golubove.
Što se tiče Vašeg pitanja, ja od starih golubara, mnoge sam lično znao.  Rodjen sam 1889 g. tu poviše „Vuka“ a već tamo 1903 – 1905 g. sa 15-16 godina, obilazio sam golubarnike i znao sve golubare od Kalemegdana do Cvetka i kako kome lete golubovi.
Naj više sam voleo da slušam čika Milutinove priče, on nikada nije lagao niti uveličavao, no samo ono što zna, a znao je mnogo toga iz starih vremena, tamo od 1816 g.  Govorio je da zlatno doba počinje od 1835 g. pa na ovamo.

Cenio je Spasu Dundjera, čiji će sinovi kasnije postate  poznate beogradfske gazde – Spasići  i zidati zadužbine, a otac im bio dundjer i poznati golubar.  Živeli su u Kalemegdansku ulicu, a posle prešli na Terazije. 

Spasa je opet najviše  cenio tog starog čiča Voju PAVLOVIĆ-a iz Kalemegdanske ulice, tamo gde sada  „Grčka Kraljica“- kafana.
„Pavlovići su bili naj veće gazde, počeli sa kože i pokupovali turske kuće i utrine od Kalemegdana pa izmedju Kalemegdanske (Knez Mihajlove) ulice i dole do ispod „Srpske Krune“, koju mu sin ili sinovac beše zido. Imali su velike kuće, mehane, kafane, hotele, radnje i šta sve nisu imali“.

Čika Voja Pavlović je još 1803 g. bio u Beogradu, a za stalno došo, po Spasinom kazivanju,  tamo 1836 g.  Sinovi su mu bili Slobodan i Ljuba -  al to mu nije bilo kršteno ime no ne sećam se tačno, al imam sve zapisano, dal beše Dragoslav... da, da Dragoslav – Ljuba Pavlović!
Svi su bili školovani, te kada su došli bacili su  se na poslove, te po Milutinovoj priči, on je posle jedino Ljubu vidjo,  može se reći družio se sa njim.

Ljuba je u mladosti uz oca zavoleo golubove, a imali su u dvorištu ukrasne, a u kavezu letače, koje je čika Voja  znao po poreklu još  pre Kosova!
Čika Vojina ćerka – najmladje dete, bila je lepotica Svetlana, te se Milutin u potaji bio zaljubio u nju no ona pucala na visoko.
„Čika Voja je držao golubove u njihovoj velikoj kući u današnjoj Knez Mihajlovoj broj 18“, to se dobro sećam iz Milutinovih priča.  Imao je Tekire plamene i leteli onda naj bolje u  celoj varoši, a on iako imućan  bio je narodni čovek i skroman, te ga zato golubari po dobru pamte i vole te nekako ušao u istoriju.

A ako to već pominjem, za njim su ostali zapisi o Istoriji naših golubova, to sve imao Djoka Djordjević, a sada treba da je kod Joce Naumovića- prvog posleratnog Pretsednika I-og Društva.
Ja sam kod Djoke čitao danima te njegove zapise, a  i  Milutin mu pričao, a ovaj sve to beležio, to su čitave knjige bile ispisane, zato obidji Jocu i traži da ti da, to je jako interesantno

  Milutin je bio živa istorija, a voleo je da priča i to samo istinu, dok je čiča Amza, voleo i da uveličava.
Tu ti je i Vojin kum Bora Petrović sa Arapima. I oni su bili bogataši, te Bora živeo ko  mali Car. Taj Bora je uveo prvo takmičenje po Beogradu, tamo još 1836 g. i dalje ovamo.  Ma onda se u Beogradu- varoši, živelo ko u Parizu ili Beču. Gledao sam  slike iz tog vremena, golubari ko gospoda, a  Bora je imao i slike svojih golubova. Voja je dao da mu se oslika golubarnik i naj bolji njegovi golubi, te to uramio i stavio na zid u salonu. 
-O goklubovima Ljube Pavlovića, pisaću u posebnom tekstu
-Razgovor će se nastaviti  -

Zapisi Dj. Djordjevića – KNJIGA  II Br. 77/ 1903 g.

Na osnovu blizu 70 Zapisa- ispovesti živih ljudi, čija ste imena pročitali kao ispovesti ili tačnije Priče, napravio sam  JEDAN, samo jedan jer ih ima mnogo više : ZAKLJUČAK u vezi istorije kretanja Srpskih golubova u proteklih 6 – 7 vekova
  • Polazna naselja, gradovi, mesta su  u većini slučajeva su : Prizren, Novi Pazar, Raška, Perast- Dubrovnik, Peć-Patrijaršija...
  • Odatle putevi vode: Dalmacija, Lika, Ostrva, Kragujevac, Požarevac, Niš,  Skoplje, Prilep...
  • Treći talas vodi: Dubrovnik, Beograd, Senta, Segedin, Pešta i Budim i Sent Andreja.

To su Istorijski putevi Seoba Srba i Srpskih golubova. Namerno sam izostavio Gradac - Ibarsku dolinu i Kraljicu Jelenu, jer je to druga priča i nije medju ovih 70 priča.
Od zapisa Gosn. Voje PAVLOVIĆ-a i Gosn. Petrović Borivoja, do  svih 70 mojih zapisa, taj put iz Stare Srbije ka severu i zapadu se odvija od kraja 14 veka ubrzano i u velikim grupama. Zato sam zapisao „Tamo gde su stizali izbegli Srbi sa njima su donošeni i Stari srpski golubovvi – Arhangeli sa ćubom – Božije  tice.
Od 1830 g. do danas, Srbi se vraćaju u oslobodjenu Srbiju, a naročito posle 1868 g. i sa njima se vraćaju naj čistije linije Starih Srpskih Arhandjela. Kao što sam pisao u br. 68/1901 g.  za većinu vraćenih golubova zapise je dao Gosn. Pavlović Voja, dok  je Gosn. Bora Petrović, više pratio preživele sorte u samoj Srbiji pod Turcima.
Bilo kako bilo, danas ovi naši pitomi i gajeni ćubati letači su mešavina tih sačuvanih Srpskih golubova ovde u Beogradskom pašaluku i Južnoj Srbiji sa Metohijom Pećke patrijaršije i Kosovom sa vraćenim golubovima, koje su seobom Srbi odneli i sada ih doneli u slobodnu Srbiju ito Srbi iz Dalmacije, Like, Austrije, Ugarske i Vojvodstva. U svim tim mešanjima od 1830 – 1900 g.  naj više su se prihvatili našem ukusu  i vremenu ovi golubovi:

  • Linija „DEMIRA“ – čisto Srpska linija, doneta od Raške i okoline u Beograd.
  • Linija „ŠARAC“ iz Beograda i okoline.  Zvana je i „Sime Fišeklije“ linija ili „Kupusarev“ golub.
  • Linija „PELINI“ golubovi ili (Pelagija Samardzić), od Beograda i okoline (sela pod Avalom, Smederevo, Kragujevac i Niš)
  • Svi ostali su donošeni (postoje zapisi)  od Šapca, Sente, Segedina, Pešte i Vojvodszva.

-Nastaviće se –

Prepis br. 71 iz KNJIGE II – Djordje Djordjević – kasacioni sudija iz Beograda

Razgovor sa Gosn. Petrom  Vujičićem  iz Sent-Andreje u Madzarskoj  od Jula 1903 g.

      Moja porodica je doselila u SentAndreju još pre 200 godina, pre toga smo živeli u Segedinu, a tu smo doselili iz Sente. U Sentu su moji došli iz Beograda, a opet njihovi iz Požerevca.  Po predanju u Požerevac su stigli iz Prizrena, a u Prizren  su opet njini preci stigli  iz Crne Gore i to sa mora, te pretpostavljam da je to bio Kotor. No da se vratim našim golubima, koje smo imali od kada pamte moji naj stariji.  Po porodičnom predanju, golubove su prvo puštani u tavan, pa se onda useljavala kuća, to je tako neko  staro  verovanje vezano za budućnost, sreću i zdravlje.

Zatiranje golubova je bio veliku greh, jer se plašilo da će se „kuća zatreti“ a eto toliko seoba, a naša kuća se nije zatrela, no moglo bi se reći da se sve više množila i bogatila, pa se religiski i to može gledati kroz ovo staro narodno verovanje.  Meni  su pričali, da se nisu nosili svi golubovi sa tavana, no uhvate se 2-3 para, one koje su unapred izabrali, te se stave u korpu i zatvore.

Uz put se hrane i poje u toj korpi, a da...krila im se poseku da ne odlete. Ja sam u krvi golubar i volim te naše golubove, te brinem o njima i puštam ih da lete, jer kako i sami kažete, moraju biti slobodni i vinuti se u nebo, što višljhe i što duže da borave gore“medju Bogove“.
Naši golubovi su od uvek bili šareni sa lepom uzanom ćubom, drugi su imali druge boje, ali uvek taj tip ćubastog letača,  koji se razlikuje od drugih rasa letača. 

Bila su vremena, kada smo ih morali držati zatvorene i hraniti i pojiti, ali mnogo češće su slobodni te izlaze i ulaze u tavan po svojoj želji. Kad se neki  mladji više zainteresuju i počnu da ih teraju da lete istera se jato, koje zna da ode visoko da ih jedva vidiš i tu da lete dugo, dugo vremena

  Ima nas koji golubarimo i tada se sagradi golubarnik u dvorištu, gde se drže odabrani letači, a oni sa tavana se kontrolišu zatvaranjem kapka, kako ne bi smetali letačima.  Ima dosta Madjara, koji drže ove naše ukrštene sa njihovima, kao posebnu Segedinsku rasu letača sa ćubom. Pa ipak, sve u svemu Srbi uglavnom drže svoje golubove slobodne po tavanima. Hrane ih kada hrane pilež, a često idu i na žitišta te se sami hrane.

  Vole da poleću i idu jatno u velike visine, naročito kada su lepi letnji dani, milina je gledati ih.  Desi se da medju njih dodju tudji golubovi druge sorte, ali odmah se uoče i mogu se skloniti.  Dešava se da ih vlasnik ne razlikuje, jer ga to i ne interesuje, te dodje do ukrštanja rasa, ali naši su toliko jaka i  stara krv, te se sve to tudje kroz 2-3 kolena izgubi. Što ideš bliže Beogradu, sve ih više ima, te u nekim mestima  na svakoj kući golubovi...  ma tamo nije problem hrana.
Mnogi me sa nevericom pitaju, pa kako to da se ti Vaši golubi toliko vekova održe?  Ja im u šali kažem, da su se i oni održali kao i mi Srbi. Selimo se, borimo se, umiremo, radjamo se, ali uvek nas ima dovoljno da preživimo i prebrodimo sve krize i nedaće. Tako je i sa našim golubovima, jer mi nemamo rase konja, krava... no golubova, ako razmislite samo će Vam se reći zašto i kako.

 
Evo na ovu izložbu sam izložio 5 pari mojih golubova i to svaki par u drugoj boji, jer ovde više gledaju na tip i boje.   Upisani su kao Ilirski-Srpski golub.  Ima izloženih i Ilirski-Dalmatinski golub, Ilirska Gimpla,  Ilirski dvobojni  i t.d... Redovno iznosim  golubove na ove Velike izložbe i mnoge su mi otkupili golubari iz Nemačke, Austrije...  

  • Nastavuće se  -

II- deo razgovora sa Gosn.  DRAGIŠOM  FILIPOVIĆ   iz  1968 godine

           Pa dobro, kažeš  Bata (Laza Dimitrijević) te uputio na mene da ti pričam o našim  golubovima, što su zavrešili kod Poljak Bogdana,  tamo na Čukaričkom  brdu.
Ja sam tebi Martine pričo pre neku godinu o tim golubovima i tu nema šta da dodam. To što je ostalo od svih naših golubova je tih 20 – 30 pari, ili tačnije  na kraju 18 pari, jer su se neki ugušili, a 4-5 sam poklonio.

Ja sada ne znam šta je od toga Bogdan sačuvao, jer sam čuo da je većinu isprodavao, a bili su to stari golubovi, te neznam šta je ostalo.
Sve u svemu, to su  naj bolji Milanovi golubovi, poreklom direktno  od Milana Tišlera, a 10 – 20  posto,  su i ukrštani i to sa uvaćenim i teranim letačima,  koji su morali da budu jači letači od naših,  da bi ušli u priplod na probu.

  Tako smo, to moram da naglasim, gledali danima kako lete golubovi  Vite Belog iz Goaspodara Vučića ulice i zapazili izuzetnu letačicu Mavjanku, koju je kao mlado uhvatio nekom tamo od „Majdana“  .  E nju smo uzeli i parili sa našim i dobili te naše Beaze, jer je ona izvodila većinom Beaze i ponekog Mavjana, a to je letelo Bože sačuvaj koliko!
Ti Milanovi su probirani desetak godina, da bi na kraju većinu imali preko Milanovog Albaša i Darčinke.

  Da se razumemo, Milan je imao odlične letače još tamo 1875 g.  pa do rata, te je uspeo da ih sačuva i po oslobodjenju vrati iz Krnjeva ovde na Čuburu.  Posle rata nije bilo boljih letača od Milanovih, te ko je god imo para i hteo dobre letače morao je kod Milana na „Pazar“.

Kad je preselio iz stare kuće, ovde odma iznad Kafane „Stara Srbija“ i kada je počeo da tera jato da mu lete,  većina nas mladjih smo ga „špijunirali“ iz kukuruzišta  i  tada smo videli da te priče starih golubara, kako su leteli naši astari golubovi, nisu bile bajke no istina.
Odma po oslobodjenju, Bata i Ja smo držali Spase Petrovića poreklo i nešto naših što smo izmedju sebe preprodavali sa  drugovima.

Do tih Spasinih smo teško došli kupujući od njega jaja!  Da...da, kupovali smo Mi, a i drugi jajca!  Golub je tada bio toliko skup, da je većina mladih držala lepezane, gaćane, anofere...pa i gacure, jer letača nisu mogli da kupe, a Bogami ni da uhvate, jer niko nije mlade učio da lete no čuvao za priplod!
Od trijestinu jaja što smo pokupovali za 2-3 godine, izveli smo i sačuvali 4-5 goluba. Jurili smo neki „vašar“ a ove čuvali ko „oči u glavi“.

Vremenom se i oni namnožiše te počnemo sa učenjem i teranjem, te nas to još više zagolubari.  Tada se pričalo da su Spasini naj bolji, od Milanove sestre Jele, što joj Milan ostavio kad  je otišo za Krnjevo. Spasi su tada naj bolje leteli golubovi, pričalo se da u Beogradu  nigde tako lepo i dugo ne lete.
Kad se Milan vratio i doneo te njegove, ispočetka nismo smeli ni da pomislimo na njih, ali posle 3-4 godine stvari se izmenile, mi se zaposlili te primamo plate, a i cene Milanovih nešto niže, te mi sve bliže njegovom dvorištu.
Tad smo se družili sa Slavkom Vasiljević i Vitom Belim, bilo je i drugih, ali njih dva su nam bili naj bliži u svakom pogledu.  Prvi  je kod Milana otišo i kupio goluba Andra Bihel.  Nije sve što je doneo bilo baš dobro, Milan mu je „činio cenu“ ali mu i poturao i uhvaćene, te  se ispočetka Andra mučio sa tim Milanovim, a mi postali oprezniji.
Stalno druženje, priče golubarske, izazivanje,  omalovažavanje, vredjanje...sve je to sastavni  deo golubarstva, a Lazu i Slavka su posebno omalovažavali , zadevali, pa i vredjali...tako su Lazu zbog njegove gradje i hoda prozvali Pače, a golubove „Pačići“. Slavka su opet zvali „Mali“ zbog njegovog rasta, a pojedinci su i mene peckali „Gluva kučka“, valjda zbog mog obilaska golubara.

Tako su se Laza i Slavko zbližili i izdvojili iz  golubarskog društva, te danima dogovarali i kovali plan kako da stvore golubove bolje od njih.  Donet je zaključak: „Mora se kupiti dobar Milanov golub...“!  Naravno svi ti prvi i jeftini golubovi nisu bili oni iz snova, te se išlo dalje i dalje...i dalje, kupovalo se i kupovalo, te su ih golubari porozvali: „ Akcionarsko Društvo za otkup Milanovih  golubova“.   Bili kako bilo, ali kod njih su počeli  i da lete golubovi i to odlično, pa su se odnosi  još više zaoštravali, naročito ovde sa Androm i tamo kod Slavka sa Zdenkom Voslar .  
„ Leto, vrućina crep „igra“ krenu komšije jata i ona gore do negde pa u „plafon“  a onda poteraju,  ovde Laza a na Bulbuderu Slavko i njini probiju i odu u vis, komšije da polude“!
Sve je to išlo Milanu u prilog, te jedan po jedan, svi su završavali kod Milana. Andra je kupovao Naudijane i Bakarlije, a  Laza i Slavko, uglavnom  Darčine i Tekire. Da se razumemo, bilo je tu još 50-60 može biti i više mladih golubara, koji su išli kod Milana, kupovali, vatali ili pratili kretanje tih golubova.
Koliko god Milan bio zatvoren, kada je poreklo njegovih golubova u pitanju, vreme je učinilo svoje, te su Bata i Slavko nekako došli do saznanja,, da su naj jači Milanovi letači po liniji Batićevog BARKA !  Kasnije će se ispostaviti da je to tačno.  Naime, tada je Milan imao Alboša, koji je bio odličan, ma naj bolji letač i izvodio odlične mlade, a vukao je poreklo baš od tog Barka Ilije Batića.  Milanov Albaš je bio, za ondašnja merila ružan, onako šaren, kljunat i nogat , prsat...“ko ćuran“  govorilo se.

  Danima su Bata i Slavko pratili letove tog Alboša, a i njegovog potomstva i zaključili: „To je ono pravo“.
Naravno, i mene su uključili kao solventnog, te se i ja složim, da je Alboš naj jači letač i priplodnjak u celom Beogradu, a može bit i dalje! Bio je to stvarno čudan golub, što ga više gledaš i studiraš, sve te više osvaja, nemožeš da zaspiš, stalno ti on pred očima, a mašta radi...Nama je on bio lep, ma naj lepši...
Ode Laza da se pogadja, a Milan će: „ Alboš...ma kakvi, nije za prodaju...de da ga prodam pa da zaključam ćumez...da se slikam...ma kakvi ne dolazi u obzir“. Bata ćuti, a zna da je kod Milana sve na prodaju ili kako kaže,  sve ima svoju cenu. I posle 5-6 odlazaka, Milan navodno da ga „skine sa vrata“ oće da proda Alboša, onom ko za njega da 1.500 dinara (tada cena 2 konja i kočije)!  Tu je razgovor, pa i svako obaranje cene završeno, jer je navodno Milan ljut što „mora“ da proda svog naj boljeg  goluba.
Sastanak... Laza, Slavko i Ja.  Dnevni red: „Kako skupiti 1.500 dinara“. Danima smo razmatrali tu temu i kako bliže parama, to je i strah, da će nas neko preduhitriti i kupiti Alboša, rastao, te ja bacim na sto moju uštedjevinu od 1.000 din.  Bata i Slavko se pogladaju, te i oni vade svoj „špar“ po 500 dinara i trk kod Milana!
Dogovor je bio, da prve godine Alboš bude kod Slavka na parenje, a potom kod Bate navodno 2 godinu, a iza toga je moj. Naravno Alboš je ostao do kraja života kod Bate u tavanu.
Koliko ja znam, svi golubovi Slavka Vasiljevića - „ŠARCI“ su od tog Albošaili „Kaplana“, kako su ga neki zvali, samo  je ženke menjao.
Skoro svi Lazini golubovi su preko tog Alboša, ili „Kaplana“ kako su ga neki zvali,  a bilo je da su ga zvali i Barak i Mavjan...a on je bio, beo golub sa velikom mavjan flekom preko ledja do vrata, preko krila do same ivice i ledjima do repa.  Bio bi bliže beloglavom-belorepom-špic Mavjanu sa dubokim zalaskom bele boje u mavjan boju.

Ta „bela ivica ramena“ se kod većine  špicastih potomaka (mavjani, karudijani, krzali, pa i čapari) održavala, te smo mi lako prepoznavali našeg goluba kod lopova i vaćaroša. A, da imao je i pečat „mur“ na vrh glave, te se i to ponavljalo kod njegovih potomaka, valjda i danas ti naši Karudijani, Krzali i Mavjani imaju gore na glavi taj pečat u boji tela.
Mi smo ga isprva parili sa Milanovim ženkama i bili su to lepi, krupni i pametni vrhunski letači, te smo se mi totalno zatvorili u strahu da nam golubove i njega ne pokradu.  Družili smo se samo sa Slavkom i Vitom, a Vitu ti golubovi uopšte nisu zanimal.

On je imao odlične letače od povatanih golubova, te ga priplod nije intersovao. Mnogo kasnije, kada više nije imao vremena da vata golubove, davali smo mu „na probu“  mlade, a on je bio genijalan terač, umeo je da snimi i proceni u dlaku svakog  goluba, pa su njegova jata od 8-10 golubova letela „svi ko jedan“ a njegovo mišljenje nam je mnogo koristilo!
Kod Milana su ostali,  kasnije poznati Alboševi sinovi  špic Tekiri. Tada je po mnogima imao najboljhe golubove, leteli su jatno po 7-8-9 pa i više sati, a pojedini su silazili u mrak...da...da, nije to priča Ja sam gledao! Tada su mu Djokica Vujadinović i braća Aćimović (Jaćimović) sve otkupili i podelili. 

Tada su na Čuburi, Krstu, Bulbuderu...a i diljem Beograda letela jata vrhunskih letača, kakvih garantujem danas nema. Ne zaboravi, da sam ja celi život obilazio i gledao  jata o kojima se pričalo i dobro znam šta Ti sada kažem, tada tamo od  1932 g. pa do rata, ovi naši  Beogradski letači su iz godine u godinu leteli sve bolje. 

Jedne godine su se takmičili Andra, Stanko šnajder i Laza, čiji će golub naj duže da leti. Poteraju jata i samo je interesantan onaj koji zadnji ispravno sleti- on je pobednik i odnosi nagradu.  Sećam se ( ja sam bio „kordinator“), da su ostala 3 goluba. Uh... moram da obrišem znoj sa čela,  vidim ih ko sada, njih tri u bubici, ma kakvi u mrvici...dube gore u jednu tačku...milina gledati, a sva tri se znaju, jer im nije prvi put da zajedno „idu na večeru“ iako nisu od jednog gazde.

Prvi je pred mrak pao Andrin Boz Zelenko, odma za njim Stankov Krzal, a onda u  sam mrak odozgo polako u sitnim krugovima sleti Lazin Arap „Troglavi“!  Bila je to velika Batina pobeda, i to pobediti  Andrinog i Stankovog goluba!... a oni su tada bili naj popularniji.  Batin „Troglavi“ je prozvan „Carski golub“ a stariji, stručni golubari su ga prozvali „Demir“ jer je bio  na oko pravi Demiri!  Kasnije će Andra dati puna kola štavljene kože za Troglavog, te će njegovio potomstvo nazvati „Demiri“. Bili su to prelepi arapi, ali i vrhunski letači.
Tada je Milan bio bez golubova, ostario, oronuo, često se opijao tu „Kod Dače“ a ubrzo je i preminuo. Za njim su ostali vrhunski golubovi, priče i sećanja...eto možda je Milan i Istoriju napiao.
Kod Milana su „Demiri“ bili duz tekiri, a Bata je imao i te Tekire.

Jednu Tekirku Demirku je pario i sa Albošem i dobuijao odlične golubove, te smo i mi Tekire zvali Demiri.
Koliko znam, Slavko je te godine Alboša pario sa 2  belorepe darčinke, a jaja podmetao.  Bata ga je prvo pario sa  Milanovom Darčinkom, pa sa Tekirkom „Demirkom“ i posle sa Čaparkom letačicom...svi ti naši golubovi su od tih linija.

Dobro tu su Beazi preko Vitine Mavjanke i Arapi preko Tekira duz „Demira“ i  Arapkice letačice, e... mislim da je ona došla ko pile, ličila je na Andrine „masne“ arape, ali nezna se može bit da je i od Djordja, Jove ili Vijčeta Martinovića sa Neimara, oni su imali te Arape poreklom od čika Jove Markovića. U...ta Arapkica je letela, da je Andri pena išla na usta! „To je moj golub, to je moj golub! De Lazi takvi Arapi...“
Da se razumemo,  ja ti pričam o letovima golubova kad „zakače“ nisu oni stalno tako leteli, no dodje im, pogodi se dan i oni ga izlete pamet da ti stane!  Sutra padnu na 2-3 sati ili neće ni da polete, a ima dan kad poteraš jato, ono ode u vis, a ti otvoriš ćumez i pustiš golubove da se šetaju...i neki sam poleti, stigne jato i kasnije poslednji sleti.
Ma bilo je i kod drugih strašnih letača, Dorćolci, Savamalci, Voždovčani, Dušanovčani, Mokrolužani, Cvetkovci...i t.d...  i tamo je bilo golubara i vrsnih letača, samo čuješ tamo i tamo, kod tog i tog...jato sletelo pred mrak!  Tako je Andra jurio i otkupljivao „čuvene letače“ i očupa ga, pa kad mu krila niknu i osuše se, a on ga oplete sa svojim i veruj, ni jedan se ne vrati kod bivšeg gazde, tu je Andra biio maher.

Tada su takmičarski rezultati za Društvo bili mali u proseku 3-4 sati prosek pobedničkog jata!  A u pripremama su leteli 2-3 puta bolje!  To je recimo Andru Bihela dovodilo do ludila, priprema jato, puno dvorište publike, po 3-4 goluba mu pada u mrak, a u Nedelju jedva napravi 2-3 sati prosek. Koliko se sećam tamo pred rat 1938 ili 39 g. pobedio je Bata sa isto malim rezultatom nešto ispod 4 sati prosek jata, a leteli mu golubovi pamet da ti stane, zato je on uvek kada ga pitaš kako ti lete golubovi, odgovarao: „Pa lete 2-3-4 sati najviše...“ jer je taj prosek imao na utakmici.

Tako smo imali Tekira „Devetaka“ pa  Beaza „Desetaka“...a te nadimke su dobili jer su ta vremena izleteli.  Eto, Troglavi je na takmičenju sa Androm i Stankom izleteo preko 12 sati, a to je gledalo naj manj 50-60 golubara.
U vezi  Istorijata  nekih starih golubova, e tu sam slab, jer me to nije intersovalo. Po pričama, a i čitao sam, da su neke linije postale ukrštanjem domaćih ćubana-letača sa donetim  nekim Srpskim isto ćubastim letačima iz Preka tamo još 1816 g.

Otud su paralelno sa doseljavanjem Srba donošeni i njihovi „kućni golubovi“ kako su bili isti ko i ovi naši golubari su ih naročito posle onog rata, prihvatili.  Te seobe, tačnije vraćanje  pojedinaca i donošenje golubova se odvija u peruodu od 1816 pa do 1876g.  Medjutim i kasnije su doselili neki poznatiji Srbi, a medju njima je bilo i golubara koji su doneli golubove i hvalili se.  Kad je posle onog rata Vojvodina ušla u Srbiju, mnogi naši golubari su išli tamo kod rodbina i pričali da tamo ima ovi naši golubova, ali da su im oni tvrdili da su ti golubovi oduvek tu sa njima.

  Ne znam šta da ti kažem, osim da je Djoka sudija imao čitave knjige te istorije, a i Brana je nešto pisao po novinama. Meni je Milutin često pričao o Pavlovića golubovima te sam ti to već reko. Pričalo se o nekim Trobojanima, a i kod nas su se često izvodili „trobojani“ i to:  crno-belo-crveno, crno-boz-belo, kafe boz-darčin-arap,  špic arap sa velike darčin fleke i t.d.

Golubarima se to dopadalo kao neobično te su bili na ceni, a često su dolazili i kupovali baš te,  ovi zemunci i pančevci „Švabe“.
Po mom mišljenju u našim golubovima ima 4-5 linije, pa iako su na oko isti, nisu po krvi isti. Tako „šarci“ kao Karudijani, Čapari, Kaplani, Krzali, Barci, beloglavi Mavjani...idu pouzdano i brzo u vis, lete dugo, kružno, mirno i lepo, ali znaju da „zalude“ i da ne sidju.  Nasuprot njima, Arapi duz,  lete sporije za vis, imaju malo oštriji let i malo veći krug, lete dugo i retko, vrlo retko fale.  Bozovi- zeleni i flekavi Bozovi,  lete isto kao i „šarci“ ali imaju još veću dužinu leta i još više fale. 

Darčini i Bakarlijani su „šarenog“ kvaliteta, pa ih ima bližih „šarcima“ ili  bližih „arapima“. E, sada tu ima i posebnih linija Mavjana, ima izvanrednih letača i silazača, ali više ima oni lenji i slabi na vis. Linije  Šeševa su retke, ali većinom cenjeni letači i odlični za priplod...eto to ti je neko moje gledanje na Istotrijat naših golubova.
Ja i sada, vidim golubove u dvorištu i ulazim...ali sada su golubovi po meni mnogo ružni. Nemaju izgled, sitni su i više liče na ove uličare no na stare naše ćubane. Naši golubovi su imali biserno bele oči, „ringle“ okvire i pravilne, naj češće „kocka“ ćube.

Glava krupna i markantna, kljun malo duži i deblji, figura krupna, ali vitka, nekako monumentalna,  ma bili lepotani, a gledaj ovo sada, ko gacuru da ulepiš ćubu.
Ja mislim da su makaze doprinele da se pojavi ta mana „nesilaska“ golubova.  Još onda su počeli golubari:  Izvede se pile od poznatih roditelja...seci mu krila i u priplod.

 Ili, nauči se pile i ide za vis „ko metak“ – seci mu krilo i u priplod, opet, nauči se mlado i leti 7-8 sati- seci krilo i u priplpd...sve  to ne valja, jer taj golub nije letački ispitan do kraja, pa se posle jave mane, a naj češća mana je baš ono zašto si ga i „posekao“ – ne sidje!
Koliko ja znam, sada najviše i naj bolje naše golubove drži Buda. On je u zadni momenat izvukao Bogdanu te naše linije, koliko vidim treba da su „čisti“ da Bogdan to nije ukrštao.  Dosta liče na one što sam dao Boganu (Poljak) i vidim da ih Buda (Babić) lepo čuva i bira priplod, a i hvali se da mu dugo lete. Bilo ih  je,  davao Bogdan i kod Krce Bakrača, Rere, Vece...njegov šef iz GSP-a  je odneo možda naj bolje Beaze.

Znaš kako, Bogdan ih nije platio no džabe dobio, a što je džabe ne vrednuje se, pa ih delio šakom i kapom. Pričaju ovi  Žarkovčani da je i ukrštao i to svašta pa i sa tiplerima Ace Bihelovića (Lovatovi i Fuksovi). Nadam se, da će sada Buda to da iščisti i sredi te vrati čistu Milanovu krv, on je golubar od pre rata i dobro zna te naše stare golubove, ma da je on oduvek  više voleo Bihelove i Mikine golubove, jel tako Budo?!
Laza i Ja smo dugo „prelamali“ koje linije da ostavima, pa i koje parove, jer je tada  kod Bate bilo na tavanu i golubarniku  blizu 200 golubova.  I Odluka je pala:

  • Linija Milanovog „Demira“  duz Tekira Devetaka, ostavljeni su Arap „Šaran“, Arap „Dvojka“ i Arap „Labud“, kao i njihovi izuzetni potomci Mavjan „Jedinica“ i Tekir duz „Jedanajestica“.
  • Linija  Karudijana, dva para Karudijana                          
  • Linija Darčina- Krzala,   par Darčina i 2 para Krzala
  • Linija Šaraca, dva para špic Mavjana
  •  Linija Beaza , četiri para beaza

Svi golubovi su preko Milanovog Alboša (sa nabrojanim ženkama),  Milanovog duz Tekira „Demira“ i Milanovih Darčinki. Tu je kod Arapa jedna Arapka letač i kod Beaza Vitina Mavjanka letačica. To je bila „srž“ Lazinog (Dimitrijević)  golubarnika.
Ti naši Karudiani, Krzali i beloglavi Mavjani  su bili krupni, glavati sa savršenom kocka ćubom, kad ih ljudi vide trenutno se zaljibe, zato  su jedno vreme naročito pred rat a i posle rata, baš oni traženi. Leteli su naj bolje, dugo, mirno i visoko, ali znali su da preleću svoje fizičke mogućnosti, te bi iznemogli padali daleko od kuće.  Često su bili žrtve vetrova i letnjih oluja.

  Bili su naj jači letači koje znam, ali teško su stizali do dana za takmičenje, jer bi već u 3-4 letu znali da ostanu gore ceo dan, te zalude i nema ih. To se naročito pokazalo,  kada su počele da niču visoke zgrade i da noću bateriskom lampom vataju zanoćile golubove, većinom su bili baš ti golubovi. Tu su Arapi i Tekjiri pa i Beazi bili jači, bolje su kontrolisali snagu i fizičku pripremljenost, te su mnogo bolje silazili,  ali i nešto kraće leteli. 

Ja mislim, da su to posledice višegodišnjeg parenja u blizom krvnom srodstvu tih Milana poreklo, te su u priplod ostavljani najbolji letači i sve tako, te se nije pazilo na druge potrebne osobine, no samo „što duži let i što brže u vis“.
Ti i Buda ste zatekli kod Bogdana sva tri Arapa, Mavjana, Tekira, Špic Mavjana, Krzalku, Darčinku, Beaze „Šaljapina“ i „Krvavog“ , beloglavog Mavjana, Karudianku,... takvi su bili  svi naši golubovi.
Dobro je pisati o poznatim starim golubovima i golubarima, da se mladi uče i da znaju da golubarstvo nije vatanje tudjih golubova, nego razmnožavanje dobrih i poznatih  linija.

Niko nije napravio  kvalitetan soj od povatanih golubova, mogu oni dobro da lete  pa i da se ukrste, ali kada naj više očekuješ, dodje do pada kvaliteta i opet sve iznova.  Naj brži i naj jeftiniji način da dodješ do dobrih letača je da izvršiš pravi odabir odgajivača i golubova te ih kupiš. Ako si sve dobro „prostudirao“ i izvršio pravi izbor, ostaje ti da ih razmnožiš, naučiš i teraš. 

Uz kvalitetne letače i golubar mnogo nauči. Mi smo tek pored Alboševog potomstva videli i naučili kako treba jato i golub da lete.  Tada smo videli,  kako se jato veže i istim ritmom u  krugovima juri u vis, a  takoreći,  ne izlazi iz dvorišta, pa gore ih svaki čas nadješ kako jato blesne...kada silaze, opet fin mek kružni let, umorni, ali ne iznemogli .

  Posle smo to tražili i kod drugih, ali retko gde i retko kada smo to i našli, pa su nas proglasili za „filozofe“ da tražimo nemoguće, medjutim vremenom se kvalitet širio pa i gledanje golubara na kvalitet leta izoštrilo. Počelo je sve strožije i pedantnije da se gleda let takmičarskih jata, a to je dovelo do oštrije selekcije i napretka golubarstva.

                                                        Iz  knjige  Istorija Srpskog visokoletača  II   autora: J . Martinović,

 

U Poseti  Joški PONKAJS  u Proleće 1956 g.  Čubura  – „Golubarska padina“  kuća izmedju Cerske i Sezonove ulice u Beogradu.

Ponkajsi su stanovali i držali golubove u Sezonovoj ulici, poviše Jovančeta, na takozvanoj „Golubarskoj padini“  poznatog beogradskog naselja Čubura.  Od  braća Ponkajs, glavni je bio Joška i on se za sve pitao, pa sam sa njim i vodio ovaj razgovor.

„Pa, svidjaju ti se... jesu,  lepi su, jedni od naj lepših arapa, ali nemoj da te to zavara, ovo su  odlični letači...ja nisam video biolje, nije što su moji...eto pitaj koga oćeš, to su rodjeni letači, pa tek onda lepi golubovi“.

Tako smo počeli razgovor ispred golubarnika u čijem se tremu šepurilo  dvadesetak prelepih arapa.  Srenje veličine, niži na noge sa kraćim i nabijenim vratom, prsati i nabijeni ostavljali su snažan utisak.  Glava im je bila nešto naj lepše što sam video, izdužena, ali ne uzana sa pravilnom kocka ćubom. Delovala je harmonično i skladno da se nije imalo šta oduzeti ili dodati.

Kljun srednje dužine crn i debeo završava u velikim i jakim,  belo napuderisanim nozdrvama. Oči biserno bele i konopljaste uokvirene bledo-žutim nabranim ringlama , koje široko obavijaju oči. Sve u svemu tih 7-8 starijih mužjaka,  delovali su kao  Šampioni neke izložbe golubova, što ne znači da su ostali bili za dlaku ružniji  ili ne ubedljiviji.

„Ja sam još pre rata tražio da nadjem lepše arape od mojih, ali nisam našao...bilo je puno lepih i dobrih golubova, ali za mene ovo su bili najbolji... Ja i brat smo uvek držali tu 30-40 golubova,  i imali jato za teranje od desetinu koje starijih i mladih letača.

U zadnje vreme slabo puštamo da lete,  jer imam druga posla, ali tu 4-5 leta i odvojiće se ekipa ovih mladjih i garantujem da će bolje da lete od ovih komšijskih, ma malo koji golub će da ih nadleti“.

„ Pre rata, bili su tu naj jači sa Arapima, ovi bre...Andra Bihel,  Djura – stolar sa Neimara (La Martinova ulica) i Grade- pisar, gore iz Žičke ulice. Bilo i drugi, ali ovi su imali svoje i jake letače Arape te su po njima i bili poznati. 

Posle rata, tu se ubacio onaj Mile gore sa brda Pelinkaš sa Djure stolara arapima i ovde dole ovaj sa Arapima Bore „Doktora“, a to su bili Andrino poreklo, ili još tačnije, Andrino i Gradino,  jer po meni Andra je mnogo dobio na kvalitetu, kad je otkupio ove Gradine Arape. Bora ih je na ovaj ili onaj način sakupio od Mike Misirca i Andre, no on nije bio terač, te se to samo parilo u tavanu, ali krv je krv i to su odlični golubovi, tamo daleko poreklo,  ko ovi moji,  od čika Jove Markovića od Slavie“.

„Pa dobro, moji Arapi su direkt od porekla tog starog golubara Jove Markovića, ali tu ima više krvi ,  jer sam ih ja doterivao po mom. Bi je tu jedan uvaćeni Arap, uvatio sam ga ko pile, naučio i terao i leteo je, ali bukvakno „po ceo dan“ te sam zavoleo tu boju- Arape. 

On je izvodio odlične golubove, ali ne ko on,  sve dok nisam uzeo  od Djure Neimarca arapkicu i upario ih. To je bio strašan par, davao je izvanredne mlade, lepi i letači prvoklasni, ali nije mi se dalo i neko mi ukrade tu arapkicu... ustvari nestane mi ceo par, taj Arap i ta Arapka, ali posle par meseci, Arap mi dodje sav usukan, a arapka nikada.
Pred rat mi se ukaže prilika te dobijem 2 para arapa od porekla Jove Markovića i ti se golubovi odlično uklope ili može se reći, ovi moji se odlično uklope sa njima.  Ti stari arapi su bili „temeljni“ letači, jer nisu falili iz leta, pa sam ja uvek imao terače, a držao sam malo golubova u odnosu na Andru, Lazu, Milana...            

 I Djura Neimarac (sa sinovima Aca i Voja) mi se baš zato svidjo, odnosno njegovi golubovi, jer je držao malo, 20-30 golubova, a uvek je mogao  da potera jato, ma mogao je da ti potera svakog svog goluba i one matore iz priploda i svi su leteli ko pod konac.  Sa tim čika Jove, dobio sam svoje golubove, ali još lepše i bolje no to njegovo poreklo, jer su moji po lepoti nadvladali“.

„ Pitaš za mane, pa ima gde nema mane, nije to sve završeno, uvek može još bolje i još duže. Ovi golubovi su malo teži za učenje kuće, jer su mnogo ljuti i ne drži ih krov, te polete pre no što su snimili okolinu.  Eto, to im je jedina mana, ali kad nauče krov,  više ih nemožeš izgubiti. Bilo je da prodam goluba, a on mi se posle 4-5 godine vrati, čim dobije krila poleće i u vis, a onda pravac  kući.

Dobre osobine po mome su,  lepo izgledaju- ukras u dvorištu,   zdravi su, idu brzo i jatno u vis, drže lep krug tako da se lepo prate, crni- uočljivi i uvek tu u centar i to uvek moje jato, ne idu sa drugima. Silaze po svim vremenima i to lepo iz visa. Uvek sleću na isto mesto, tamo gde su ko mladi prvi put sleteli,  tu na mom krovu.  

Ma dolazili su tu golubari i Andra i Mika i  Grade...da gledaju da nisu preko njinih i kako lete i svi su mi čestitali. Ko voli Arape, danas bolje od ovih ne može da nadje...“
„Milan Tišler je imao nekada dobre golubove, ali ja te nisam voleo. Tu je sve boje bilo...imao i Arape, tako ko u radnju da udješ, pa sve ima. Andra je imao pre rata,  po meni naj jače letače u državi, ali nije umeo da se iskaže jer je držao veliki broj golubova, 4-5 golubarnika i po 200 golubova... kao, nije sve njegovo,  no Karlovi i Ernestovi, a on komnanduje. 

Ovi drugi okolo su uglavnom, njegovi ili Milanovi Sateliti, jer su većinom držali te golubove.  Izuzetak su bili Živan,  Vita , Grada , Zrka i Djura...može bit još po neki, a ostali su kupovali, dobijali, krali ili vatali te Milanove, Spasine, Andrine, Užareve, Korpareve ,Batićeve i tandara-mandara...pravili svoje. Laza... kažeš, ma bilo je samo ovde na Čuburi –Pašinom brdu i Krstu sigurno 100-200 i više golubara, de sada da ti ja kažem ko je kakve imao, ja sam se većinom družio i pratio ove „ Araplije“.  Ko je pored Arapa držao i druge boje,  pa još i šarene, e tu ja nisam zalazio.

Voleo sam sortirane golubove u 1-2 boje, a ne „Vašar“. Uz Arape idu Darčini pa i Bozovi i to malo 2-3 komada, koliko da doteraš boje, kljun i sjaj perja. Bozovi pareni sa Arapima, daju bolji sjaj i kvalitet boje Arapima. Darčini isto tako, ali i boju kljuna ublaže, te bude svetlija i lepša, a okviri- ringle dobiju življu i zdraviju boju.

Naravno, to je više za izgled, ali ta parenja ne smeju da kvare kvalitet leta, jer je bilo da Bozovi i Darčini pokvare let i silazak Arapima od ovog porekla, te se onda mora brzo sve da vrati na čiste stare Arape.

Ja sam sparivao od matorog Arapa brata i sestru i to naj bolje letače i te mlade posle izbirao na nebu gore i pario sa čika Jove Markovića poreklo. 

Ti čika Jovini, što sam dobio su bili pareni dugo izmedju sebe i to više kolena i ništa im nije falilo, a kad sam ih ukrstio sa ovim mojim, to je ispalo da ne veruješ koliko dobro su neki leteli. Pa arap „Ludak“ ujutru kad ih pustim u dvorište iz pregrade se krene u vis i sam leti ceo Božiji dan u sam mrak sleti i nećeš mi verovati, iz visa uleće u pregradu iz koje je poleteo!

Danas jedino ovde kod mene i kod  Djurinog sina Voje imaš te stare Arape, a ovi ostali su izmešani i većinom od porekla ovih naših. I ja ću morati da gledam da smanjujem na 2-3 para, jer sam star i poboljevam, te nema svrhe da ih mučim i držim zatvorene. To su letači i traže da se teraju da lete, a ne zatvoreni.
Eto, priči nema kraja, pa ako ti se dopalo, navrati opet, ali se najavi,  jer ne volim da mi se dolazi onako...nepioznati, mogu svašta da pomislim“.

Teško je izaći iz Ponkajsovog dvorišta, a ne poželeti da poneseš nekog od tih nezaboravnih- prelepih Arapa...toliko su lepi, da nemožeš da poveruješ da mogu tako dobro da lete.
Danas kada  čitam ovaj tekst,  ja znam da  su ti golubovi stvarno tako dobro leteli, ali  nažalost njih više nema, a tako bih ih rado držao. 

 

SLAVKO MILADINOVIĆ , razgovor u Bifeu „Mali Djerdap“   22.XII.1969 g.

Posle rata, tamo 1946 g. nikom nije bilo do golubova, stalno su bile racije, radne akcije...porušeno, mnogo mladih izginulo na Sremskom frontu.  Tražili smo posao, da bi dobijali „sledovanje“ te nam nije bilo do golubova. Golubarili su starci, penzioneri i deca.
Tamo od 1948 g.  sretnemo se, popričamo gde  si, šta radiš, ko je preživeo rat, a onda uzgred o golubovima.  Čujem, da su neki već  počeli da prave golubarnike i prikupljaju golubove.

Od starih golubara dosta njih ostalo: Andra, Slavko „Mali“, Laza „Pače“, Pera „Zrka“,  Mika „Misirac“, Jaša Ponkajs, Milorad, Dane, Gale Petković, Vojče, Ja...ma nabrojao bih do sto.  Joca Naumović došao iz zarobljeništva, pa kako je ostao bez golubova, razleteo se kod Slavka, Laze, Andre...i sakuplja prve parove. Znam da mu je Slavko od srca dao 2 para tekira.

Pojavili se „Klinci“...nema zabave, pa jure za golubovima, to im jedina zabava. A onda smo upoznali „dodjoše“ – UDB-aše: Zlatić Prle, Slović Mišo, Mizula i još 7-8 njih.  Tu su ti „Jipovi“,  pištolji, uniforme...ma sa njima nema šale.  Oko njih se okupile  pristalice „revolucije“  i ulizice, te ih podučavaju gde ima dobrih golubova, ko je „državni neprijatelj“ , kome treba oduzeti golubove...ma kuću, more i život! Tu su uz njih Dane, Gosić, Bora „doktor“...
U takvoj situaciji samo moli Boga da ti ne zakucaju na vrata, a i ako dodju, ma pusti golubove, glavu čuvaj...čas  te pojede mrak.
Naravno, prvo su zakucali kod Andre Bihela, zatvorili ga, a golubove odneli i podelili. Koliko su to bile budale, da su ljudi  vatali  matore Andrine golubove, jer su ih ovi učili da ih teraju da lete!
Srećom, tada se Andri nekako vrati Ćorava Boska, Mavjan Repati, Arap mali i Arap Masni...i mislim još 3-4 koje će kasnije odneti Ridja i Miga u Obrenovac.
Posle su prešli u „posetu“ bolesnom Miki Misircu (slomio nogu) i po savetu Gosića i kompanije, odneli sve što je nešto značilo...redom kupili su sve šta su hteli, a ono što uzmeš džabe i ne vrednuješ, pa je gro tih vrsnih golubova završilo po sistemu „kud koji“, što je za golubarstvo u tom momentu bilo dobro. Naime,  mnogi su došli do vrsnih priplodnjaka, a da to nisu ni znali.

Da se ovo nije dogodilo, ti bi golubovi tavorili kod ovih poznatih golubara. Ovako su postali temelj mnogih golubarnika, a naročito ovih mladih, te se vatanje i trgovina golubovima smanila.
Da bi povratili ugled, tamo 1948/49 g. Slavko,  Laza, Andra (izašao privremeno sa robije), Mika, Joca, Rade iz Krunske...bilo ih desetak, u kafani  „Kod Dače“  odluče da obnove predratno I- Beogradsko Golubarsko Društvo. Pošalju Dragišu Fikipovića,  da se  kod UDB-e raspita,  našta mu ovi kažu da sve napišu i podnesu molbu, te da je svi potpišu. 

Ovi urade sve kako im rekli i predaju tamo u miliciju.
Prodje 4-5 dana, kad... Džipovi, „Marice“ milicija...sve ih poapse i optuže kao : „Reakcija oće udruženje da ruši narodnu vlast...“  dobro ih izdevetali, a Bogami Andra i ne sećam se ko još odležaše 3-4 meseci na ispitivanju.
Onda, ovi što su im se smejali, na čelu sa Prletom i  Danetom u Zimu 1950 g. u  kafanui „Čubura“ dogovore,  da na Proleće osnuju  Novo I-vo Beogradsko Društvo Golubara, na čelu sa „Radničkom omladinom i poštenom inteligencijom“. Tako i bude, Prle obezbedi salu KUD „Božidar Adžija“ te se jednog lepog proletnog dana okupi stotinak omladinaca i uz govoranciju napraviše zapisnik i zahtev SUP-u za osnivanje društva...aplauzi, živeli! Smrt Fašizmu Sloboda Narodu...i tako se osnova društvo.
Od svih nas, jedino su pozvali Jocu Naumovića, jer je navodno bio podoban s obzirom da je rat proveo u nemačkom zarobljeništvu.
Joci su za vreme rata drugovi i komšije razneli sve golubove, jer nije imao ko da ih hrani i brine, te je počinjao iz početka. Kažem, razjurio se od Slavka pa do Laze, a usput svrati i kod mene, te tako nakupi 20-30  dobrih golubova, a sada ga ovi izaberu za prvog pretsednika I-og društva, jer je on jedini bio pravi golubar. 

Jedini je znao kako se vodi društvo, takmičenja, pravilnici...ali nije imao nikakvog autoriteta kod  ovih što su bili „vlast“, te su bile stalne svadje, a takmičenja – prevare. 

Komisije su birane „da mu daju nulu“ a ne da gledaju golubove, pa su takmičari, kao odgovor izmišljali razne podvale, od puštanja golubova  „iz torbe“ pa do toga,  da ja ko takmičar pustim tvoje golubove da odu u vis pa kod tebe, a u zakazano vreme ti pustiš moje „takmičarsko jato“ da se vine u vis i  sidje kod mene pred komisiju! No, to nije uspevalo, a i drugi marifetluci, te je sve to bila obična lakrdija. 

Tako su ti „silni junaci revolucije“ u golubarskom društvu jedan po jedan gubili ugled i nestajali, a na scenu stupaju  anonimni.
Onda se pojavio Raja...Raja Belac ! Njegovom jatu letača nije trebala pomoć ni lukavstvo. Kretali su svi ko jedan i u lepim krugovima ostavljali komšijska jata, te vatali vis i to onaj vis gde niko nema prigovora.
Pravio je za ono vreme strašne rezultate i čiste ko suza.  Imao je letove od 4-5-6-7-8 sati i to prosek jata!
A obrenovčani, priča koju mnogi u Beogradu nisu mogli da progutaju.  Njihovi golubovi, potomci  Miletovih sa Dušanovca i Andre Bihela, tako izmešani, leteli su pa „rasturali“. Osim velikih proseka jata posebno su im bili neverovatni pojedinačni letovi od 10 i više sati. Sumnje, špijuniranja, omalovažavanja...opet svadje i obrenovčani se povlače iz društva, a imali su izvanredne golubove (Ridja, Peja, Aca, Miga, Guce...)
Tada je Takmičarski pravilnik bio u povoju, pa nije uslovljavao  vis i način leta.  Prve ispravke su uslovile obavezan vis, ali ne i vreme kada  se mora postići, pa je uvedeno „pola-pola“ što znači da naprimer od 4 sata leta dva sata moraju imati pun vis. 

Sve  je to ostavljalo komisijama mnogo mogućnosti za manipulacije, te su u sezoni „teranja“ društva bila  mesta za žučne rasprave i svadje. Vremenom Pravilnik se doterivao i pisao na osnovu svih tih iskustava i svadja, a od golubova je traženo da lete onako kako su govorili Andra, Slavko, Laza i drugi stari poznati golubari.
Oštar, ali ispravan pravilnik, mnogima nije odgovarao, te su svadje i ne slaganja doveli do osipanja društva i pravljenja novih.
Prvi su otišli Bulbuderci sa Zdenkom Voslar na čelo i uz   Slavkovu pomoć formirali II- Društvo. Za njima Dodu ovi gore sa brda u III a Dragi Drnda osnuje voždovačko IV- Društvo.
Kada Jocu nisu izabrali, po neznam koji put,  za pretsednika društva, on se naljuti i sa Boškom  Marković-„Zub“-om,  osnuju V-to  zemunsko društvo. E, ali i tu se zavade, pa se izdvoje Nine, Ceta i Mocika i naprave VI-to društvo.
Kada su  uvredjeni otišli obrenovčani sa Sretom Karalić i Hristićem osnivaju VII- društvo, a Čaruga i Kapetan osnivaju žarkovačko VIII-društvo.  Odmah zatim i obrenovčani se posvadjaju te Ridja osnuje IX-to društvo...dalje se sve odvijalo ko „po koncu“ te su nicala društva širom Srbije,
Sreta Karalić je prerastao obrenovac, pa se vrati u I-vo društvo i tu, mislim 60-te godine, kod „Sokolca“ osniva Savez Beograda.
Golubovi su postali „tražena roba“ a naročito su dolazili kupci iz unutrašnjosti, te se ovaj beogradski golub širio po srbiji. Nosili su ga i studenti iz Niša, Kragujevca, Kraljeva... Bilo je tu kod mene studenata iz Novog Sada i Subotice, te su svake godine nosili po kutiju golubova, nije moglo da se naizvodi koliko se tražilo! 

Tada se Slavko „Mali“- Vasiljević, a mene su zvali „Dugački“ Slavko,  e da Slavko Vasiljević je tada bio tražen jer su njegovi „šarci“- beloglavi Mavjani leteli naj bolje, kada to kažem, mislim na VIS. Tada je „vis“  kod mnogih bio problem, a  Slavkovi Mavjani su išli u vis ko „burgije“...medjutim i oni su imali manu da se „zalude“  i padaju gde ne treba, te su  mnogo falili. 
Na Dorćolu bilo puno dobrih golubara: Gale, Stolar, Kapetan...držali su dosta neugledne golubove, sitniji sa manjim glavama i niski na noge, ali jako lep let i krug. Nisu leteli dugo tu 4-5 pa i 6 sati, ali izuzetnio pametni i vredni.
Već tada se pojavljuju novi- mladi golubari, sa nekim svojim golubovima, te se polako  zaboravljalo na Andru, Slavka, Lazu...
Ovde na brdu pored mojih golubiova lete još mnoga jaka jata, a meni će se izuzetno dopasti golubovi pristiglog  „kragujevčanina“ Mileta Pelinkaša. Bili su to mahom Arapi izuzetne lepote i odlični letači, ima ih još po neki kod  Drage Kokotovića i Ljubiše Kreze... To su ustvari Vojčetovi golubovi, jer su on i Mile godinama bili drugovi.

Gledao sam Miletovo jato od 16 komada, za utakmicu postiže prosek preko  5 sati...priznaćeš da to nije lako, a puno nas ih je gledalo, leteli su „školski“.
Ma, priči nikada kraja, a ja moram kući...sledeći put, obećavam, pričaću ti isključivo o mojim golubovima.

 

Razgovor sa SLAVKOM MILADINOVIĆ 1970 g.
Autor: J.Martinović - Martin

Gale Petković, Mika Misirac, Ernest Bihel, Vojče Martinović, Andra Ostojić, Dane, Gosić, Bora „Doktor“ i Ja...a bilo  ih je još dvajestinu, bili smo ta „mladja garda“. To je normalno, jer smo bili dosta mladji od ovih, što su se  pre I-og Svetskog rata zagolubarili.  Mi smo počeli posle tog rata i to, što nismo znali te stare predratne golubare,  grdno nam se svetilo.

Mnogo smo lutali i pravili neke svoje golubove,  a zavisili smo od ovih starijih i njihovih golubova, te linije, Milan – Spasa – Andra – Slavko...
Ja sam kao mlad, tamo 1926 g.  doselio tu na Crveni Krst i već imnao neke golubove donete sa Dorćola. Imao sam 23 g.  i hteo sam da budem slavan, a i da vatam tudje, tu je padalo mnogo tudjih i dobrih golubova. Uhvatio sam dosta dobrih golubova, mnogi su silazili umorni iz visa i padali na dimnjak velike zgrade, naročito posle letnjih provala oblaka, pa ih tu uvati i mrak. Ali ja nikako da napravim neke svoje golubove, neku jaku svoju liniju,  no uvek mi  u jatu lete neki nepoznati letači, pa moram da lažem.
Ustvari, ja sam imao odlične moje letrače od od jednog špicaastog Mavjana, leteli su po 7 i 8 sati, ali ne možeš da vataš i da ti lete , kada stalno  prškaš i imaš puno dvorište puštenih golubova.
Kada  sam počeo da radim i oženio se, golubovi su otišli u drugi plan, jer je trebalo izdržavati porodicu  i kuću. Onda su tu bili čuveni  Spasa  „Tičar“, Milan „Tišler“, Mita „Užar“ iz Niške ulice, Jova i Branko Jaćimović, Grade „Pisar“, Nikola „Pisar“, Tasin - onaj dole kod Djerma, Živan „Domaćinac“, Rada, Mikan- tašner...bilo puno njih.  Druga grupa su bili ti mladji, Slavko, Andra, Laza, Joška Ponkajs, Iva , Micko, Raja Tešić, Boško, Čokalija, Vita Beli, Toša...da ne nabrajam dalje jer ću zasigurno mnoge da zaboravim.  O većini se već uveliko pričalo da im golubovi idu za vis i odlično letre.

Veliko rivalstvo je bilo tamo 1932 -33 g. kada su se i takmičili Andra, Slavko i Laza. Već tada, oni su imali SVOJE golubove i lako su se raspoznavali, ali na takmičenjima nekako nisu umeli ili nisu imali sreće, te su retko odnosili pobede.
Oni su već tada prodavali golubove i to dobre priplodne golubove, od kojih su  leteli mladi. Išao sam kod njih, ne samo ja, tamo je uvek bilo golubara, naročito kod Andre.  Gledamo golubove, razmenimo iskustva, prenesemo novosti, a pomalo i ogovaramo.  Tako se ja zaljubim u Andrine (Bihelove) golubove, jer su stvarno pojedini leteli i po ceo dan.

 Zapadne mi za oko par mladih Mavjana te ih kupim, a onda otidnem kod Slavka (Vasiljević) i kupim par mavjančića preko Milanovog Kaplana (Albaša).  Ukrstim te dve linije i počnem da izvodim neverovatne letače i tako sam skrenuo pažnju na sebe i ušao u krug golubara kod kojih se dolazilo da se  kupe golubovi. Ma neznaš da li su brže išli u vis ili leteli lepše i duže. U Avgustu, pripeče „Zvezda“ a i Košava dune, pa kažu, ajde sad neka odu u vis

  Ja pustim  po 3-4 mladih i oni se vežu, pa u vis, ni vetar ni sunce im ne mogu ništa...dobro, bilo je i kada odu gore, pa neki i ne sidju, ali ginuli su junački !
Pred rat sam imao jato Mavjani i Bozovi, leteli  mi po 6 – 7 pa i više sati, ali celo vreme u visu, jedva vidiš kad jato blesne. Ti Bozovi su mi bili preko uvaćenog zelenog Boza- flekavog.  Bio je dobar letač i sa mavjankom letačicom davao odlične letače.
Jedne zime, tamo 1937-38 g. dodju lopovi i pola mi odnesu, ali  probrali sve naj bolje, ko da su znali, a i znali su, naj verovatnije ih je neko poslao, te me unakaze. Odneli mi ceo priplod i sve naj jače letače, te me unazade, da nisam mogo da se povratim. 

Sve u nadi, da ću opet da nabodem dobar par, počnem da ih parim sve što su ostali, ali slabo ide, te ti ja opet počnem sa vatanjem tudjih. Znaš kako, kad imaš dobre golzubove i postaneš poznat, posle ti teško da ideš kod drugih i kupuješ  njini golubovi...pa se sve nadaš da ćeš uhvatiti neko njino mlado. Bilo je to pred sam rat, a tada su naj bolje leteli dole u potok kod Mike Misirca.
Nedeljom, gledamo mi sa brda, a dole poleću jata...Andrino, Lazino, Mickovo, Stanka-šnajdera, Vite Belog, Raje Tešića...pa ovamo gore ka Obiliću, Danetovi, Perini, Mikini, Živanovi, Ponkajsi, Stevini, Borini, Mikanovi...Ovde kreću jata Slavka fudbalera, Žikicini,  Gradetovotg sinovcai...i još nemogu sad sve da ti nabrojim. Formiraju se velika jata po 50- 60 letača i sporo se vuku za vis...ljulja se rulja idu levo desno, malo gore malo dole, u takvim prilikama loši vode glavnu reč. E tada pusti svoje Mika Misirac 7-10 komada, a oni se vežu, pa u vertikalu izmedju jata...izmedju svi golubova odu dok trepneš u vis.   Do 10 sati (krenuti u 6,00 sati) pola golubova popada, te ostanu manja jata koja jedno za drugim odu u pogubljenje. 

Možda su baš tih godina i naj bolje leteli ovi naši golubovi. Silazili su većina oko podne do jedan sat, a oni što ostanu leteli su do 3-4-5...iza podne, te kad i oni popadaju, išlo se kod Mike, Andre, Laze, Slavka...ili za koga se čuje da još poneki ima gore de leti, te se sedne i uz piće i meze fale golubi i čekaju letači da slete. Bogami naj više golubara sedi kod Andre, ali naj više letača se čeka kod Mike Misirca !
Tako udjosmo u rat i kapitulaciju, mnogi izginuli, a i neki otišli u šumu, ali ovde Čubura, Krst, Pašino brdo, Cvetko, Bulbuder... lete jata. Dobro, bilo je mnogo manje golubova i golubara, ali se nekako gledanjem u nebo lakše zaboravi taj rat i beda.
I tada, tamo 1942-43-44...sve do ulaska Partizana, naj bolje su leteli Mikini golubovi, milina da ih gledaš, pravi rasni visokoletači, prema njima smo pisali  nov- jači takmičarski pravilnik. I ja sam se bio oporavio, te sam imao jato da poteram, a i neki su znali da slete na 7-8 sati leta, no to nije bilo ni blizu Mikinim, te ja levo-desno i kod Mike.

Čekam da bude sam, ali to nikako da dočekam, stalno puna avlija, te odem uveče kad su mu radnici bili na isplatu, te čim oni na kapiju, a ja na vrata. Bili smo vršnjaci i znali smo se dugo, te kad mu se izjadam, a on će samo: „Ma ništa ne brini, samo ih pripazi da ti ne uteknu...ti voliš  Mavjane,  e pa da vuidiš ove mavjane...“ i  ode u ćumez, te otud donese dve smotane novine iz kojih se samo malo od repa  vidi. „Ovo ti poklanjam, prijateljima ne prodajem, no poklanjam. Samo, kad gore uvatite neko mlado nalik ovima, a ti mi javi...“
Neću sada da ti pričam sve pojedinosti i kako sam se osećao, mnogo sam voleo te njegove golubove, te kući na brzinu sprovedem svetlo u ćumez i odvijem novine. 

Dva crna mavjančeta bisernih očiju, vitki utegnuti, uspravili se na prste...milina gledati ih, ovi moji dodju ko šetači (penzioneri)  medju trkače.
E sad, kad nešto voliš i paziš, a ono baš se tad sve naopako desi, te ti se  meni posle 20-30 dana otvori trem i oba izlete i odu. Posle 4-5 dana ženkica se  vrati, a mužjačića uvate gore poviše Cvetka, slučajno čujem od Rada Bulje, te ja trk gore, častim, te ga vratim.

Bili su direktno od najboljeg (matorog) Mikinog para Mavjana- misrca i Arapke (oba Andrina). Izvodili su izvanredne i kompletne golubove letače i priplodnjake. Po njihovim potomcima sam i postaio poznat kao golubar, tada su mi izvanredno leteli golubovi. Da, leteli su kao i kod Mike i bili su lepi ko slike, no baksuz mi neda mira i uleto 1948 g. obećam  Galetu Petkoviću  Mavjana na parenje, a on izleti kroz rupu u trem i nestane!

 Nikad ga više nisam video, a i kako bi kad je bio čuven golub.
Mavjanka mi ostane jer  je znala kuću i jedno vreme sama poletala i izletala se po 8-9 sati, te je posečem oba krila i ostane kao glavna...majka celom mom priplodu, što i nisam krio.  Bila je čudo od goluba!
Miki valjda krivo bilo što mi tako lete golubovi, te počne da me ismeva i priča: „Ma on nezna ništa o golubovima. Kad mu lete,  nezna što lete, a kad neće,  nezna što neće...sažalim se na njega i poklonim mu Mavjana i Mavjanku, da vidui šta su golubi...“ I tako se mi zavadimo. On je  tada bio u centru pažnje, sve se vrtelo oko njega, nemožeš da mu pridješ...mrzeli ga, a  ulizivali se da mu uzmz goluba. Posle saznam da su me kod njega opanjkali Gosić i Kosta Maćeša, da mu ispadnu veliki prijatelji, te da ih časti sa po neko pile!
Nego, da predjem na moje golubove, te pred rat i posle rata, sve je to lepo letelo i bilo sredjeno. Bila je ta linija matore crne Mavjanke i tu su se izvodili Mavjani, Bozovi, Tekiri i Šićirlie. Odlični golubovi, ali teško uče krov. Mnogo su bili nemirni,  odmah poleću i u vis te posle ne ume da nadje svoj krov, dosta sam ih pogubio u učenju, te sam ih većinom ostavljo u priplod, te pario sa  Vojčetovim i smirivo ih

Kada ga naučiš, više nemožeš da ga izgubiš, osim kobac da ga odnese. Idu brzo za vis, a posle rata vis je bio kod mnogih problem, te su kupovali kod mene, kao da poboljšaju vis.  Imali su i dužinu leta 7-8 sati i to ispravnog leta, kružan visok let, ali u vek su tu, mže bit da ih ne vidiš 10-15 minuta, a onda blesne jato u pogubljenju.  Bilo je pojedinaca, koji su znali da sastave jutro- veče, ali takvi su se čuvali za priplod i retko puštali da lete.
Posle rata, kada se smirilo i osnovano društvo, Vojče Martinović, Gale Petković i ja smo se družili i po malo izolovali, jer su golubari zavidni, a mi smo držali golubove više za našu dušu. Gale je malo bio i drčan, pa je stalno hteo da se pokaže, a Vojče i ja smo znali kakve golubove imamo, te to nismo nikome pričali plašili smo se da nam ne pokradu.

Kada su počele alke da se stavljaju, uvate mi pile, teraju ga, pa dodju i onda gledaju od čega bi moglo da bude, da kupe takve. Naj češća mušterija bio je Mita „Babica“ sa Karaburme. Kupovao je godinama kod Mike, pa ga Mika otera i on predje kod mene.

Ne možeš da ga oteraš, bolje zna mioje golubove od mene, pa ne možeš da mu podvališ. Gleda golubove kako lete, sedi i gleda celo vreme, a kad slete vata goluba i pita pošto, kad kažeš cenu, on se ne pogadja no vadi pare i plaća.

No nisu svi golubi na prodaju, bar kod mene, te se često zavadimo i ja mu kažem da više ne dolazi, da nemam golubove za prodaju, a on opet dodje.
Pedesetih godina su mi odlično leteli, svi su jurili za tim crnim mavjanima, a bilo je i bozova, tekra, arap...koji su znali i duže da ostanu od nijh no ja se nisam hvalio.

Naročito su imali lep i dug let, kad se ta Mikina linija ukrsti sa Vojčetovim, ko da se osveže, pa lete bolje i duže no otac i majka.
Posle su mi 2-3 puta obili golubarnik i odneli glavne golubove, tako da sam se mrcvario i pokušavao da stanem na noge, ali nisam mogao da uklopim takve letače, ko što su bili ti stari. Starost i ne zaintersovanost su učinili svoje, te sada imam dvadesetak, a veruj mi ne znam od kojih su, sami se sparuju, držim zatvorene...ranim i pojim, a samo leti otvorim trem da izadju.

Često navrati Mića Djordjević, on je nekada imao te moje golubove, ali sada i on popustio, pričamo o svemu, a naj manje o golubovima. Bili su tu Mile Pelinkaš i Draga Kokotović, držali Vojčetove, pa navrate i ugovorimo kad ćemo zajedno da pustimo, ko neka vrsta takmičenja i Miletu Pelinkašu su naj bolje leteli ti Vojini Arapi. To su bili staro poreklo od Vojčetovog oca Djoke stolara sa Neimara. I Andra Bihel je išo tamo da kupi letača, jer su kod Djordja bili arapi što zakače ceo dan, a Andra je takve obožavao.
Eto, to je delić mog golubarstva, koji sam ti ispričao, a kad bi ušli u detalje, e onda bi nam trebalo mnogo vremena.  Ja nikada nisam krio ni lagao čiji je koji golub kod mene,  te se poreklo moji golubova dobro znalo i u komšiluku.

Najviše sam cenio golubove Mike Misirca i Vojčetove, bili su to svi ko jedan, a oni su bili vrhunski  terači i poznavaoci golubova. Kada bi ti sada imao te golubove i spremao ih ovako kako sad radiš, pa preletali bi dan.

Mi smo terali poparene golubove, skineš ženku sa jaja i u vis da leti i ona leti i to dobro lreti, ili u leto počnu sa mitarenjem i fali mu 4-5 pera u krilu, a on leti i bori se ko da su mu cela krila.
Ajde da se razlazimo, priči nikad kraja.  Koliko je bilo golubova, počnu da lete po ceo dan, a ti mu ubio ili prodao roditelje...e vidiš, takvi smo mi golubari, a neki znaju da sačekaju.

 

U Beogradu, 14.05.1970 g

Citati iz razgovora sa PANTIĆ SLOBOdANOM - DANETOM

U leto 1969. god. posle dugog nagovaranja, Dane je prihvatio da pregleda prikupljeni materijal i da svoj doprinos - Istoriji našeg goluba.
U poznim godinama ophrvan bolešću, nalazio je vremena da primi golubare, pa često i do bifea "Mali Djerdap" da skokne.

Njegovo organizaciono iskustvo je bilo od ogromnog značaja u prevazilaženju odredjenih kriza u I-om Beogradskom udruženju odgajivača golubova.
On i Prle Zlatić su sproveli u delo ideju o ponovnom osnivanju I-og beogradskog udruženja 1951 god. Odigrao je ogromnu ulogu u postavljanju društva na zdrave osnove, te svojim samopregornim radom bio primer drugima. Ma da je često, od nekih, optuživan da je sa Prletom i Gosićem - "harao" po golubarnicima poznatih golubara "reakcionara"!

Listajući dokumentaciju koju sam mu dao, kaže mi:

-Ideja je dobra, ma da ne nova. U viša navrata je pisana ta "Istorija", ali uvek se zbog nečeg stalo. Plašim sa da će i sa tobom biti tako.

- Težak je to posao, materijal rasturen, mnogi su več pomrli, a i zaboravilo se. Bilo je dosta prikupljenog istorijskog materijala još od pre rata, ali smenom generacije to se rasturilo. I rni komunisti smo krivi, hteli smo da sve počne od nas, a nije tako.

-Moraš da angažuješ Jocu Naumovića, on je bio jedan od prvih, poratnih predsednika našeg društva, mislim da je kod njega naj veći deo tog starog materijala. On je to čuvao, jer smo mi to smatrali buržoaskom literaturom, plašio se da i to ne uništimo.
Ja sam voleo to da čitam i bilo je tu mnogo dobrih stvari. Nešto sam donosio kući pa treba da pogledam šta je Sestra sačuvala dok sam bio "na prevaspitavanju".

Pretura po ormaru i vadi "golubarsku dokumentaciju" požutele sveske, papire, novinske isečke, zapisnike...

"Evo, ovo sam htao da ti pokažem, to su interesantni podatci, a kod Joce treba da je ostalo.

Jedna od najstarijih linija naših golubova, a to su oni koje će posle Mi lan "Tišler" da sačuva i razmnoži, vuče poreklo još iz XVII veka. Tačno se zna kako su prenošeni sa kolsna na koleno, evo vidi:
- Godine 1626 neki beogradski aga je ubio i li opljačkao nekog našeg golubara i uzeo mu sve golubove.
- Godine 1687 posle smrti tog age, dva srpska golubara pokradu te golubove.Da... biili su to ćubani i letači. Isti ovi naši golubovi.
- Godine 1673 rodjen je taj stari "Užar" koji je sačuvao te golubove i preneo dalje našim golubarima u amanet.
- Godine 1753 umron je taj stari "Užar" i ostavio golubove... opet ovim našim golubarima
- Godine 1737 ili 1738 rodjen je Milutin... taj gazda Milutin što se priča ti "Milutinci"...
- Godine 1784 rodjen je Stava, koji je nasledio te golubove, verovatno od tog Milutina, naznm tačno.
- Godine 1848... Stevine golubove je preuzeo unuk mu Tasa "Amza", koji je tada imao dvadesetak godina.

Od "Amze" su uzimali mnogi golubove, ali, najviše uspaha je imao čika Jova Marković... sa arapima. Barjaktarević i Milan "Tišler" sa "šarenim" golubovima. Bilo ja i drugih, ali ovi su ta direktna "veza" sa tim starim golubovima.
Koliko je taćno ovo što je kod mene ja neznam, ali vidi kod drugih, naj pre kod Joce Naumovića, pa uporadi. Ali to je sve isti materijal samo umnožavan tamo pre rata... Evo i ovo je interesantno za istoriju:
- Brana Todorović- profesor (1853-1931)
- Mirko Njemec (1828-1912)
- Kolaković- trgovac (1856-1934)
- Djordje Dordjević- kasacioni sudi ja (1846-1922)
- Tanasko Samardžić - "Amza" treba da je ( 1820-19o5)
- Milan Stanisavljević- tišler (1857-1938)
To su neprovereni podatci, koje sam ja od nekoga dobio, kada sam pisao govor za neku svečanost, zato to proveri ako možaš.
Ima tu još poznatih linija tih starih golubova, koje dosežu u istoriju sve do dolaska Stevana Lazarevića u Beograd. Tada su mnogi Srbi izbegli otud sa Kosova u Beograd i sa sobom donosili i golubove. Zato su ovi naši zadevali Turke, da su naši golubovi "carski"... što oni u neku ruku i jesu.
Ti naši stari golubovi su bili izuzetno lepo obojeni.

Bilo ja raznih dezena i boja, pamet da ti stane. Ja sam imao recimo duz arap belobrad ... ili beo golub sa crnim kri lima...Posebno su bili lepi "Trobojani" i to kad su kombinovane boje ... kafen boz i arap u špiceve. Telo mu bude kafen boz... krila arap, a špicevi beli. Posle se to dosta izmešalo, pa su se pojavili - "flekavi" bozovi ... flekavi naudijani i darčini...

U I-vom Svetskom ratu, mnogo tih lepih primeraka je raznešeno i uništeno, te se posle rata startovalo sa malim brojem golubova. Javljale su se opet te boje, ali mnogo redje. Počela su "teranja" i takmičenja, pa se mnogo više pažnje posvećivalo letu ... na uštrb lepoti. Taj trend se zadržao sve do danas, te su ti izuzetno lepi primerci nestali, a golubovi se nekako više ujednačili.

Zahvaljujući Milanu "Tišleru" sačuvan je taj stari soj beogradskih letača. Osim njega bilo je možda još stotinak golubara, koji su uspeli da sačuvaju po 1-2 para, te je početni materijal bio dosta mali.

Ako idemo dalja, pa fokusiramo odredjene današnje linije, dolazimo
do par vrhunskih golubova.

-Na prvom mestu je, svakako..."Milanov Kaplan" kojeg su kupili Laza i Slavko.

To ja bio izuzetno kvalitetan priplodni golub. Od njega je Mi lan i zveo pedesetak vrhunskih letača i priplodnjaka, pre nego što ga ja prodao. Tako su bila poznata njegova dva sina, špicasti šarenokrili tekiri, koje je Milan zadržao sebi. Oni su takodje izveli na desetine priplodnjaka, te je još kod Milana ta Kaplanova linija bila poznata i popularna. Ostavio je on potomke i Nišlijama...

Od tih golubova napraviće svoja golubove: braća Jaćimovići, Djokica Vujadmović- reprezentativac iz Čilea, Nikola Halupka, Stanko -šnajder i mnogi drugi poznati golubari po Beogradu.
Kaplana je Mi lan nosio sa sobom i u Niš, te je i tamo ostalo njegovo potomstvo.
Slavko Vasiljević i Laza Dimitrijević su Kaplana parili uglavnom sa "Tišlerovim" golubicama, te su dobijali isto tako kvalitetno potomstvo, koje je moglo da se ukršta.

Oni su takodje umnožili ovu liniju i "rasuli" je po Beogradu i Srbiji. Zato mislim da nema značajnijeg goluba u našam golubarstvu od tog Milanovog "Kaplana".
Danas je lako raspoznativo poreklo Kaplana. To su svi ti tako zvani "šarci" pa karudijani, krzali i šarenokrili tekiri.

Bi li su to izuzetno lepi i markantni golubovi... vrhunski letači. Vislije kakvih nema, sa kružnim i mirnim letom, a kada silaze "markiraju" u mrvici i onda postupno u malim krugovima silaze u centar. Imali su fin i "mekan" let i često su jedrili, naročito kada umorni silaze iz visa, pa je bilo milina gledati ih. Pojedini pnmerci su leteli izuzetno dugo, po 6-lo sati, a to je onda bilo rekordno vreme.
Pareni generacijama u srodstvu izgubili su vitalnost, pa je došlo do velikih gubitaka "iz leta" ... ne sidju. Zato su ih golubari kasnije ukrštali, te je taj karakteristični kalup i let dosta iskvaren.

-Nekako u isto vrema, bio je popularan i "Užarev-Krzal".

Golub koii je onda latao lo i vise sati. Iza njega ja ostala čitava serija Krzala i to letača "fenomena" za ono vreme. Kasnije su se te dva linije izmešale, te su se Krzali utopili u Kaplanovu liniju.

-Sledeći je... "Arap Grade pisara".

Bio ja to poreklom Demirov soj, te su se ti golubovi zvali "Demri". Bi lisu to krupni i jaki Tekiri, ali su često izvodili i te Arap- tekire. To su ustvari Arapi, ali na suncu se kroz arap boju nazirao tekir. Krupni i glavati sa jakiim nozdrvama i belim očima, delovali su moćno. Bili su nekako masivni, ali nedugački, pa su na zemlji delovali trapavo. Noge su im bile debele," ko kod orla"... pa kad hodaju gegaju se. Kada ih gledaš na zemlji, pomisliš... "ovo nemože da leti" ali, kad polete... pamet da ti stane.

Grada je bio pisar, te je lako dolazio do golubova. Neznam kako, ali kod njega je bila ta "Demirova" linija i to baš ti tekirasti Arapi. Ta boja tekirastih arapa je bila toliko svojstvena i jaka, da se samo kod tih golubova u tom "krljušastom" obliku javljala, te je po meni to bio takav, originalan soj golubova.

Najbliža opisna reć je baš - "kr1jušast" ... jer je potsećala na krljušt kod riba i to baš kod "Dunavskog šarana".

Letel su izuzetno dugo i visoko sa tim karakterističnim letom punim snage, ali tu u centar. Mogao si da ih gledaš u - "bure od kišnice" ... a da ne izadju iz obima bureta. Bili su dosta snažniji od kaplanovog porekla, te su bolje silazili iz visa. Većina ih je znala da leti skromno, a onda odjednom počnu da "cepaju" neverovatne dužine, te su bili za ljude jačih živaca.

Kada je Andra Bihel otkupio golubove Grade pisara, počeli su da mu lete golubovi... to svi znamo. . Bili su to, za ono vreme neverovatni letovi, jer su pojedini primerci silazili popodne, pa i u zaranke.
I tada počne potraga za poraklom tih letača, te se utvrdi da su to Demirovi potomci i to baš ti "krljušasti" Arapi.
Od tih Gradinih Arapa, kod Bihala se namnožilo na stotine golubova, pa ja ubrzo svaki Arap bio - "Bihelov Arap".


Andra ih je pario u svim varijantama, pa se kasnije taj tekirasti dezen izgubio i dobijeni su - ziftano crni tako zvani "masni" Arapi.
Bez obzira na boju, ta linija Arapa ja razmnožena i "rasturena" po Beogradu, te čini drugu naj jaču liniju naših golubova... zvanu "Demiri".

Kada smo već kod Andre, moramo da pomenemo i njegove Bozove. U Beogradu je oduvek bilo Bozova i to u naj različitijim varijetetima od belog Boza do kafe- Boza. Poseban soj su bili takotvam "flekavi" Bo zovi, koji vuku još od tih Bozova "Trobojana".

-Naj bolje letače u boji Boza, Andra ja dobio od Beline "Žute" Boske.

Po mnogima, to je bila Milanova Boska, sto je moguće...jer je Milan imao takve Boske preko Naudica ... ali nisu tako letele.

Imao je on i "kafene" Naudice, koje je Andra uzimao još u "kukuruzištu" ... ali nisu pokazivale taj kvalitet.

Po drugiima pak, ta Boska ja preko Bozova Karla Pošpihla, koji je imao takve Bozove. Bilo kako bilo, ona je sa Andrinim Arapima izvodila fenomenalne letače. Istiini za volju, ti letači su često bili loš pri plodni materijal. Tako su mnogi kupljeni, a kasnije otstranjeni iz priploda.

Mnogo godina kasnije, pojaviće se njihovi potomci ti "zeleni i beli" Bozovi, opet vrsni letači. To "šaranje" u kvalitetu iz generacija u generaciju i danas je prisutno kod tih Andrinih Bozova.

Ali, vrhunski letovi Andrinih Bozova ... toliko su "zapalili" golubare, da su ih namnožili na stotine, pa i hiljade komada i razneli po celoj Srbiji.

-Eto danas ti golubovi preleću 12 sati. Dao sam nekom livcu Voji u Smedrevo par arapa, direktno od tih Bihelovih. To sam posle robije dobio od Mike Misirca. Terao sam ih i za mene nema boljih... eto čujem od Bude da ta dva arapa kod Voje preleću dan. Daju mu seljaci po kravu za svakog!

-E, sada imamo Mikin soj...Crni Mavjani. To je potomstvo Bihelovog para - Mavjan i Arapka. Mika je taj par uzeo od Andre ko mlade i sami se upare... izvodili su sve same "jubilarce"!

Ti potomci tog para su vremenom na više mesta izvodili -" Crne Mavjane".

-Belo-oki sa pepeljivim podrepkom, vitki i utegnuti... često su zvani "Kobre".

-Bilo ih je i u varijetetu boje "Šećerlije".

Posebno se taj soj u svim bojama i varijetetima od Boza do Šećerlije i

Mavjana..."prosuo" po Karaburmi i Višnjici ( Babičin soj).

Martin:

Dobro, Dane... ali malo se poznaje anatomija, ishrana... uslovi držanja i uzgoja. Svi mi traže TABLICE... daj mi napravi tablicu parenja... daj mi napiši tablicu priprema i ishrane...

Niko neće da popričamo o uslovima uzgoja ili anatomiji goluba.

Nikog ne interesuje HOMOZIGOTNI priplodni golubovi ili HETEROZIGOTNI letači...da sami prave šeme parenja.

Ja sam preveo i sa Baraćem izvukao na geštetner stotine "Biltena"... sve te Engleske - Tiplerske knjige. Teško i retko ko to čita... pojedinci nas ismevaju.

Ne treba smest sa uma, da "linija" ili "soj"... osim izgleda, nosi u nasledje i anatomiju.

Recimo... kvalitet perja je važan faktor jer to perje, odnosno paperja se puni vazduhom na velikim visinama, pa golub lakše jedri u zoni redjeg vazduha. Tu su i vazdušni mehurovi, šuplje kosti i niz drugih detalja, koji nisu kod svih golubova isti.

Osim selekcijom stečenog nagona da leti visoko, on je odabiranjem za to stekao i predispozicije (fizičke) jer su ostavljani u zapat oni primarci koji su leteli višije od ostalih.
Tim visokim latom on se izlaže opasnostima da ga lakše stigne i ulovi najbrža ptica na svetu Sivi soko.

Tu su i jaka vazdušne struje, pa razredjen vazduh siromašan kisaonikom i t.d. Sve to ukazuje na njegovo udaljavanje od prirodnih instikata samo-održanja, jer je visok let nekoristan, a time i ne prirodan za živa bića.U visinama nema hrane ni vode, te sa racionalne tačke gledišta, a priroda je racionalna, gore nema šta da traži.

Tu se umešao čovek, koji ja poverovao da će mu golub iz nebeskih visina doneti poruke bogova, te ja u početku nesvesno odabirao i razmnožavao baš one koji su leteli naj višlje. Tako je vekovima odabiran i kao "sveta ptica" čuvan i razmnožavan baš onaj koji leti naj višlje, te se stvorila rasa Visokoletača. Kasnije će je koristiti za zabavu, a danas je to prvorazredni sport i hobi.

Zahvaljujući svom visokom letu, visoko letač ja uspešno prebrodio i vreme sokolarenja. Kada su golubovi korisčeni za obuku sokolova, viso-koletaci su bili nepodesni za to, jar su svojim brzim penjanjam u visine odvlačili sokola u nepovrat.
Kolko su duboko usadjani nagoni za visokim i kružnim letom ovoj našoj rasi ukazuje i činjenica da su i pored ratova i razaranja opstali sve do danas.

Naj bolji primer su poslednja dva rata, kada su u Beograd golubovi bili desetkovani. Obnavljanje priplodnog fonda je išlo vaoma brzo.Tako od 1918 god. do 192o god. stvoreni su svi preduslovi, te će već 1924god. Beograd imati isti broj golubova kao pre rata, a već 1926 god. prevazi ć i taj broj.

I ukrštanja sa drugim rasama ukazuju na jaku, skoro dominantnu osobinu visokog i kružnog leta. Tako ukrštanje našeg goluba sa nekim ukrasnim neutralnim rasama (lapazani, saltinete) daje već u prvoj generaciji dominantne visokoletačke osobina. Isto je i prilikom ukrštanja sa pismonošama, tiplerima i rolerima. Sve to ukazuje na selekcijom genetski formiranu osobinu. Hiljadugodišnji odabir je ovu osobinu stabilizovao, pa je ona u odnosu na druge, mladja rase - dominantna.
Isti zaključak se nameće i prilikom ukrštanja sa domaćim podivljalim - uličnim golubovima. Da su njihovi pretci naši vi soko letači potvrdjuje i ogled gosn. Djordjevića, a i mnogih drugih odgajivača.

Ako našeg čistog -visokoletača ukrstite sa "uličarem" dobičate već u prvoj genaraciji solidne visokoletača, često sa ćubicom na glavi. Naravno već u narednom kolen, vraćeni na visokolatače daće potomstvo gde će se veoma mali broj, po sitnim detaljima razlikovati od čistih visokoletača.

Ja... poboljšanje kvaliteta, vidim samo u selekciji i primani iskustava genetičara, nikako ukrštanja sa drugim rasama. Poboljšanje uslova odgoja, takodje će poboljšati učinak rase. Bolja ishrana, čisti osunčani i prostrani golubarnici, preventiva i stručan trening će omogućiti da na površinu isplivaju naj bolji. Ja ne vidim, da su se naši golubovi bitno izmenil, u odnose na one pre rata, ali uzgoj i nova dostignuća u ishrani i treningu su doprineli, da mnogo viša primeraka, danas leti kao nekada pojadinci, mislim oni najbolji.

Dane :

-Posle ovog (Il-og Svet.) rata, pojavili su se mnogi mladi golubari. Tu je i veliki broj pridošlica iz unutrašnjosti, koji su dobili posao i stan u Beogradu, te krenuli sa starim hobijem. Tako su kasnije postali popularni: Prle Zlatić, Miša Slović, Mizula Pavlović i dr...

- Od predratnih golubara i dalje su aktivni: Braća Bihel, Slavko Vasiljević, Laza Dimitrijević, Perica Kavaljer, Mane "Šepa", Stanković, Slavoljub Miladinović, Boža Mašić, Pera Miljković... Ja i Rale Petrović, Zvonko Ladovac, Bata Radosavljević, Vita Pantić, Gosič, Mika "Misirac", Raja Tešić, Joca Naumović, Vita "Beli", Dragi "Drnda", Bora Kerevan, Ponkajsi, Bogdanović Petar- "Peruca", Bora Targa, Juhas, Jaša Matijas, Andra Ostojić, Buda Babić, Jablan, Raja "Belac" ....ma bilo nas stotinak, sam tu na Čuburi.
Već 1948-49 god. u dva tri navrata, posle kafanskih razgovora krenulo se u aktiviranje, Beogradskog golubarskog društva.Prvi inicijatori su bili politički nepodobni, te je SUP odbio registraciju.

Krajem 195o god. na moju i Prletovu inicijativu održana je osnivačka sednica (skupština) u D.K. "Božidar Adžija" odakle je podnet zahtev nadležnom organu za registraciju I-og Beogradskog udruženja odga-jivača golubova. Tu su formirana tela, koja će doneti statut i ostala normativna akta. Ma imali smo posla preko glave, ali bio je to zanos... izgradnja i obnova!
Udruženje je registrovano 12.06.1951 god. te se taj datum smatra danom osnivanja udruženja.
Potpisnici zahteva za registraciju društva, odnosno osnivači su bili: Pantić Slobodan- "Dane", Prvoslav Zlatić- "Prle", Jablan Slobodan, Cvetkovič Radovan, Babić Buda, Petrović Rale, Ostojić Andra, Miljkovič Petar- "Zrka", Matijas Juhas i Živković Žarko.

Iz tog društva, će u narednih ... 10-15 godina iznići sva ostala društva, Savez Beograda, Savez Srbije.
Takmičenja su otpočela već naredne godine, naravno uz "dečije bolesti" te je takmičenje reorganizovano na novim osnovama.

" Medju poznatijim takmičarima bili su Raja- "Belac", Mihajlović Mi lorad, Bogdanović Petar, Mile Pelinkaš, Dimitrijević Blagoje, Brkovi ć Dragutin, MartinovićVojislav, Petković Gale, Brača Koprvice i svakako, izvanredni obrenovčan... Aca Hristić, Miga, Riđja ,Peja i Guce.... Izvinjavam se drugim uspešnim takmičarima, koje sam u nedostatku materijala izostavio.
U ono vreme pobednici su imali relativno male proseke leta jata. Razlog je neiskustvo u pripremi letača i izboru jata.

Drugi razlog je "zatvorenost" odgajivača, te su golubovi bili u dubokom srodstvu. Tek kasnije će se otkriti, da naj bolje lete "melezi" dobijeni ukrštanjem dve linije dobrih golubova. Tako će kod Raje- "Belca" najbolje leteti go lubovi od dva uhvaćena goluba. Kod obrenovčana će takodje odlično leteti ukršteni Bilielovi, Gosićevi i Karalićevi...

I kod mene će moji golubovi doći do punog izraza, tek kada ih ukrstim sa Mikinim. Zato će kasnije mnogi golubari "otvoriti" svojo golubarnike, te će početi razmena golubova, a time i mnogo bolji rezultati.
Onda je bilo puno golubara van udruženja, koji su hvatali tudje golubove i nisu ih vraćali. Neki su živeli od toga. Zato je društvo stavilo akcenat na vraćanje uhvaćenih golubova, te je trebalo dosta vremena da se izleči ta neugodna "bolest".


Medjutim, ja sam uočio, da kod tih "vaćaroša"... kako smo ih zvali, naši golubovi, ukršteni izvode bolje letače no kod nas sa našim.. Tako recimo kod jednog od njih Andrin Arap u paru sa Slavkovom Mavjankom ... izvodi izuzetne letače i izuzetno pametne golubove.

Sećam se kod Slavka tu dole, jedan moj arapić-uvaćen ... u paru sa nekom tekirkom, Velje veterinar, isto uvaćena, a tada smo počeli sa alkicama. E... taj par je kod tog Slavka izvodio odlične letače, pa se pročulo i ofiralo.

Nekako u isto vreme odemo i ja i Velja te uzmemo te naše golubove u nadi da ćemo i mi dobiti takve, a može bit i bolje letače. Posle 3 -4 godine sretnemo se na nekoj svečanosti ... te ću ja da mu se jadam, da taj arapić kod mene sa par ženki izvodi loše mlade, te da ako hoće da mu ga dam. Šteta je velim, on sa tvojom tekiricom izvodi izvanredne letače.

Velja se smeje... Pa ja sam ubio tu tekiricu, jer je kod mene izvodila tako glupave mlade, da većinu nisam naučio, a i tih par što sam naučio, par letova i nema ih, te je ja ubijem.

Vi to danas zovete "hibridi zaci ja" i znate za to iz genetike, a eto mi smo to naučili od "Vaćarosa".
Da ne budem pogrešno shvaćen, ja nisam za "unošenje" golubova, jer to vodi u "vašar". Ja smatram da svaki ozbiljan golubar treba da ima svoje 2-3 linije, odnosno 2-3 početna para, te da vrši ukrštanja izmedji tih limja.

Parenje u "debelom" krvnom srodstvu ne može dugo da traje, dolazi do isticanja negativnih osobina te ti golubovi nisu dobri takmičari, ali mogu da budu dobar priplodni materijal.

Svi "zatvireni" golubarnici, koji nisu ukrštali, nisu mogli da postignu takmičarske uspehe. Medjutim njihovi golubovi kod drugih odgajivača pametno ukrštani, izvodili su odlične letače ... to je neko moja zapažanje.
Vidi Slavka je uzeo Kaplana i Krzalku, od Milana i to pario, iako su oni već bili u "debelom" srodstvu. On je dalje...evo već 50 godina, to potomstvo pario u naj užem srodstvu i čudi se što mu golubovi "ne silaze". To su odlični golubovi, ali po meni traže "osveženje" odnosno ukrštanje.
Raja "Belac" je uhvatio dva goluba, koji su odlično leteli i slučajno se upare. Od tog para je izvodio fenomene, kada to kažem mislim na njihove rezultate, koje su zvanićno postizali. To ja letelo kad god ih potera da leta, a nisu mogli da fale. Terao je jato po 6 - 7 godina i postizao naj ispravni je rezultate u I-vom udruženju.
Ili primer Bore "Doktora" i brata mu Huge. Oni su imali potomstvo najboljih letača... tu sa brda. Bora je "kupio" samo najbolje od Andre i Mike, a ništa nije napravio. Pario je te ista golubove medju sobom i dobi jao izuzetno "glupave" golubove. Kada ja počao da ih deli, svi koji su uzimali te golubove i ukrštali, dobijali su odlične letače.

...Nego Dane, da se vratimo na istorijat i to tvoje vreme...

- Golubar stvo ja tamo od 1955 god. naglo krenulo uzlaznom linijom, uglavnom zahvaljujući takmičenju.
Onda se "stalo" jer nije bilo inovacija ... počelo je "sve u krug".

E... sada dolaze inovacija, koja si ti sa zemuncima "uvezo" i eto
isti golubovi, isti golubari, a mnogo bolji rezultati.

Opet će se stići do zanita i stati, te će trebati neaki novi ljudi
i neke nove "cake" da bi se išlo dalja... Ma nauka, nauka sve rešava..
Pojedinci izuzetno obdareni, vuku društvo napred.

Što se ti će istorije našeg goluba, tu je malo uradjeno. Sve razvijene zemlje su daleko isprad nas, iako su njine rase mnogo mladje od ove naše. Potreban je novac da bi se sabrali i prezentirali svr istorijski dokazi o prisustvu ovog našag goluba još u vreme Rimljana, na ovim prostorima.
Oni danas priznaju Ilirskog goluba i pišu da su ga još stari Iliri odgajali. Sada treba uhvatiti tu nit sa Ilirskim golubom, snimiti sav dokazni materijal i to publikovati na stranim jezicima. Priznajem da ja to obiman posao i skup poduhvat, te to nemože da izvede pojedinac nago Savez.

Šta rade savezi osim takmičenja i alkica? Gde su pare od članarine i alkica ? Pa pomnoži broj društava sa prosečnim brojem članova, pa to sa prosečnim brojem mladih i cenom alkice... videćeš da su tu silni milioni. Ja sam to nekada radio i znam koliko se tu para vrti.

0 našaiam golubu dosada su pisali samo "stranci". Čitam ove knjige o golubarstvu, što su ih pisali "prečani" koji nemaju veze sa našim letačima, jer ih ne odgajaju. Kažu da su ova naše golubove u Beograd doneli Turci. Pa dobro, ajde neka je tako, ali onda mi recite što ih nema i u drugim krajevima i zemljama gde su bi li Turci?
A oprt, pitam se... koja bre istorija, kad se ovde svakih 10 - 15 godina pali i ratuje...sve izgore, pa opet iznova.


Autorizovao doradom: J. Martinović - Martin

ZAPISNIK ISTORIJSKE KOMISIJE - Linije Srpskog visokoletača

Desetak godina kasnije, na moje insistiranje čika Joca Naumović će mi dati na uvid: "Stablo linije Dernira"

Stablo su izveli i dokumentovali: prof. Brana Todorović, sudija Djoka Djordjević i Mirko Njemec

REKONSTRUISANO NA OSNOVU BELEŠKE

-1256 god. Na dvoru kralja Uroša I i žene mu Jelene Anžujske, gajeni su golubovi.

Isti... "Božji Arhangeli "- gajem su i u Manastiru Gradac kod Raške i u Školi za omladinu u Brnjacima na Ibru.

Zapisi arhiepiskopa Danila, crteži i intarzije, kao i Žitije Jelenmo.

- 1346 god. Isti golubovi se pominju i u Pećkoj Patrijaršiji.

-1427 god. Udova Stefana Lazaravića, odlazeći iz Beograda u Dubrovnik, izmedju ostalog pommju se i ovi golubovi (Narodna biblioteka).

-1683-99 god. Prilikom velike seoba Srba pod Čarnojevićem u Austriju i Ugarsku, pominju sa i "Srpski golubovi" koje su nosili pojedinci, a i crkva (Narodna biblioteka).
-1739 god. Po Demirovoj priči, on je otkupio golubove Ilije "Kovača" koji je pobagao u Austriju. Ilija je doselio u Beograd od Novog Pazara i otuda doneo te svoje golubove.

-1787 god. Gazda Pelagija, otkupio Damirove Arape i Tekire i prozvao ih "Demirima" (Zapisi kod Amze).
-1806 god. Nasledjuje ih Steva "Samardžija" od gazda Pele (Zapisi kod Samardžića).

-1848 god. Dobi ja ih Tanasko Samardžić od dede mu Steve (Zapisi Samardžića)
-187o god. Kupuja ih Jova Marković od Tanaska Samardžića. (Zapis Samardžića).

- 1910 god. Dobi ja ih Grade Pisar od čika Jove Markovića (Zapis prof. Brane).
- 193o god..Kupuje ih Andra Bihel od Grada Pisare (Zapis prof. Brane).
Po mišljenju prof. Brane Tođorovića, to su golubovi, koje prvo susrećemo na dvoru kralja Uroša i u tesnoj su vezi sa golubovima iz-Pećke Patrijaršija

Isti golubovi su uzgajani po gradovima, utvrdjenjima i crkvama na teritoriji od Kosova do Raške.

Dokumentacija Pećke Patrijaršije S.C. Žitije Jelenino, i manastir Gradac.

Janković Aleksa iz Temišvara (1806 - 1869) zapisi i dokumentacija dostavljena preko djen. M. Jankovića profesoru B. Todorović: Izmedju ostalog nudi:
... Ilirski tip dvobojnih i trobojnih letača će se širiti od Zete ka Dubrovniku, a zahvaljujući Novom Brdu, kasnije će stići i u centralnu Srbiju. Mrko obojani ( p.a. kafeni Bozovi) i slične nijanse, viša će se odgajati u Istočnoj Srbiji i pored desne obala Dunava, sve do Beograda.
...Šareni golubovi ( p.a. Krzal- Karudijan- Čapar) karakteristični su za kasniji period i Beogradski pašaluk, gde se uzgajaju i beli golubovi.
Ove podale su dosta proizvoljna, jer je raznolikost boja i dezena karakteristična za starog Ilirskog "Svetog goluba".

Sa pismenim praćenjem porekla odredjanih linija počelo sb relativno kasn, te dublje analize tek pratstoje.
Osnovno je, prema zapažanju prof. Todorovića, da je kontinuitet rase održan u izvornom obliku. Dokaz tome su jedinstven visok i kružan let, ćuba na glavi, gradja i izuzetna lepeza boja i dezena, kakvih kod
drugih rasa nema.

On se i danas uzgaja na skoro istom prostoru kao pre 3.800 godina.
Od Ilira su ostal : Vlasi , Kucovlasi i Cincari u čistom obliku, Albanci izmešani sa Turcima a veći deo je asimilovan sa Južno slovenskim plemenima.
Osim Ilirskog goluba, ostali su: Ilirski ovčar (Šarplamnac), Ilirski lovni pas (Dalmatinac), Ilirski lovni pas (Balkanski goniči), bivoli, magarci, kosovsko- bosansk brdski konji, goveče Buša, cugovska ovc ... i za nas naj važnije ILIRSKI GOLUB.

prof. Milan Budimir piše prof. Brani:

Nigde u svetu nema ove rase golubava. Iako ih ima, oni
su doneti iz Srbije ili našeg primorja... U mnogim evropskim zemljama se odgajaju kao ukrasni golubovi, zahvaljujući izuzetnoj obojenosti perja.

U Vojvodini i južnoj Madjarskoj su doneti seobom Srba. Uzgajani u malom broju uglavnom po tavahima, postali su "lokalni sojevi" Srpskih ćubastih letača. Tamo gde su puštani da lete, bili su izloženi ukrštanju sa drugim rasama, te se nešto više razlikuju.
U stranoj literaturi se naglašava, da je Ilirski golub, jadna od najstarijih rasa na svatu, te da su ih uzgajali još stari Iliri...

-Slovenački poznavaoc ova rasa, Mi lan Grmek piš, da ja Ilirski golub veoma stara rasa, koju su odgajali još stari Iliri. Ime su joj dali stari Rimljani, te sa može reći da je još od tada poznata u svetu.

Po njemu, još Iliri su nastojali da sjajne boje na vratu i grudima produže do krila, u čemu su i uspali.

-Nemac - Zurth, obradjujući naj poznatije stare rasa u svetu, piše o Ilirskom golubu, kao naj starijoj rasi u Evropi, koju su nažalost Evropljani upoznali relativno kasno. On tvrdi da su sve Maloazijske stare rase kao Damaski, Sirijski...i t.d. isti golubovi samo pšto su prevalili kraći put od Vavilona.
-Austrijana - Prutz piše, da je Ilirski golub stigao u Austriju iz Dalmacije i Kotora 1824 god. a odatle i u Nemaćku. Zato mu je dato ime Dalmatinski golub, što je kasnije ispravljano.
-Tegetmajer piša 1868 god. da su prvi Ilirski golubovi doneti u Englesku 1839 god. i to iz Belgije, ali da su mnogo pre, doneti iz centralnog Balkana kao "Arhangells".
-Evropski ljubitelji golubova su preko naših primorskih gradova došli u prvi kontakt sa ovim golubom, jer je Srbija bil, deo turske imperije pod imenom Srbistan.
- Ser Džon Evans odnosi 2 para srebrnih mavjana na poklon svom prijatelju strasnom odgajivaču Ilirskog goluba iz Liverpula.

-U katalog svatskih rasa prvi ga upisuje Bungartz 1.885 god. pod imenom Ilirski golub (Columbia Illyrica).
- Austrijanci i Nemc, ga registruju pod imenom Dalmatinski golub ili Dalmatinska gimpla, odakle su prvi primerci doneti.
- U Egleskoj je do danas zadržan stari Srpsk crkveni nazivnaziv za ovog goluba "Arhangel" pa je Ser Evans, bio mišljenja, da su prvi primerci ovog goluba stigli u Englesku još u ranom srednjem veku. On ide dalje, pa tvrdi da je prva veza uspostavljena još u Krstaškim ratovima i Normanskim osvajanjima. Sledeća veza je bila u vreme kralja IJroša i Jelene Anžujske, kada je kao što je zapisano, ova rado poklanjala ove prelepe ptice svojim gostima.
-Ser Evans je sugerirao gosn. Djordjeviću, da je verovatno bi lo više sojeva ovih golubova u srednjevekovnoj Srbiji, te da su jedni zvani "Angeli" ili Božji Andjeli, a drugi ... lepšeg izgledai - "Arhangeli"... odnosno - Nad Andjeli.

-Naj verovatnije ja da su Arhangele odgajali vladari i feudalci, a Angele narod i crkva.
Svi ovi nazivi asociraju na izvanrednu boju perja, izgled i držanje, koje karakteriše ovog goluba, a koje su naročito iskoristili engleski i nemaćki odgajivači.

-Englez - Goodale, piše 1936 god. ... "da se Ilirski golub, odnosno Arhange, odgaja uglavnom kao ukrasni golub, ma da je njagova konstitucija tela i krila tipična za golubove visokoletače, što nije čudno, jar je u prošlosti on to i bio. I danas, tvrdi on ... po gradovima i selima južne Dalmacije, Crna Gora i Srbije može se naći i u slobodnom uzgoju, te rado leti u polja radi prikupljanja hrane.

-Prof. Brana Todorović piše u listu "Težak": "Kada sam nedavno posetio manastir Gradac kod Rašk, gde se izmedju ostalih nalazi i sarkofag sa moštima kraljice Jelena, zadivile su me freske sa islikanim ovim našim golubovima

-Na luku, nedaleko od sarkofaga, islikan ja niz prelepih golubova. Činjenica da su naslikani samo golubovi ukazuje, da im ja data glavna uloga. Manastir Gradac ja zadužbin kraljice Jelene (Anžujske) te je njena velika ljubav prema našim starim golubovima eto i tu zabeležena. -Ta je freska po svemu sudeći, uradjena po njenoj želji.
-On ide dalja, pa razvija teoriju, da su naši srednjavekovni vldari bili tesno vezani za golubove "Arhangele" iz verskih ubedjenja.

-Na većnii fresaka, ktitori su slikani u sceni privodjenja Bogu na pre-stolje. Tu su nabrojeni krilati anđjali i arhandjeli, koji kao da pre-
nos Bogu sva dobra dela pokojnika, te da je on zaslužio i nebesko carstvo.
-Ako sa zna, da su tada vladari bili ..."od boga posla" da vladaju narodom, te da će Bogu posmrtno odgovarati, onda je jasna ta uloga andjela i arhangela.
Tu sa iskazuje ta prastara uloga "Goluba - božijeg glasnika" ili "Goluba -svete ptice" ... koja nam donosi poruke Bogova!

-Na nebu su to andjeli, odnosno krilata božija bića. Ovde na zemlji njinu ulogu su imali - "sveti golubovi" ... kod nas zvani "Arhangali".
- Zato varujam, da su im vlastela i crkva, priznavali tu zemaljsku ulogu božjih Arhangela... zato su ih voleli i uzgajali sa strahopoštovanjem. Netreba zaboraviti verovanje u narodu, da ako zatraš golubove i dom
će ti se zatreti.

Kada smo već kod prof. Brane Todorovića, iskorističu priliku da izne-em i njegovu opservaciju u vazi opstanka naših "čistih" golubova i pored viševakovnog ropstva pod Turcima

- On piše, da su Srpski golubovi posle poraza na Kosovu polju, sukcesivno sa seobom Srba prenošeni iz centralna Srbija na sevar i zapad.
Tu ja ogromnu ulogu odigrao Beograd. U toku seoba, većina Srba je prošla kroz Beograd, te je mnogo njih tu i ostalo. Pred Turskim osvajanjima bežalo se dalje u Vojvodinu odnosno Ugarsku

Prof. Todorovlć ide hronološki:

 

-Ttek 1521 god. Turci osvojiše Beograd, te mnogo Srba izbeže u Ugarsku. No Turci nisu mogli mirno da žive, jer ih hrišćani stalno uznamiravahu.

U tih 166 god. turskog ropstva, malo ja bilo mirnih dana, da sa turski koreni uhvate

Već 1687 god. Turci beže iz Beograda, da bi sa l690god. vratili.

Ne prodje ni 3o god. a Srbi i Austrijanci ih opet isteraše iz Beograda.

Nakon 2o godina, tačnija 1738 god. opet udjoše Turci u grad.

Tu vladahu 5o godina, jer ih Srbi i Austrijanci izgnaša 1788 god. a ovi ljući no ikad, upadoše u Beogradski paša luk i zauzeše Beograd već 1791 god.

Bila ja to zadnja turska pobeda, jer Srbija se ... "umiriti nedade". Samo 15 godina kasnije u Beograd će ući srpski ustanici i držati ga sve do 1813 god. Zakratko će se turska sila obnoviti, ali već II-gi Srpski ustanak donosi trajnu pobadu Srba.
-Kao što se vidi, malo ja dana beogradski Turčin ima, da bi mirno uzgajao "Kaurskegolubove".
-Ovde treba naglasiti da ja već od 1716 god. beogradska raja imala niz povlastica i samostalnost.
-Istini za volju i taj Evgenije Savojski, kojega Srbi u Beogradu do-čekaše i darivaše, kao oslobodioca 1717 god. neće mnoga dobra doneti, jer će tražiti obnovu i disciplinu, a naši to nikako ne ljubljahu.
- Takav Beograd, u kojem sa viša vojevaše no u miru turska kava ispijaše, pružao ja utočište jadnom sloju gradjanstva, bez koga ne mogahu ni Turci Austrijanci, bili su to sitne zanatlije, trgovci i zemljodelci. Istina, beše tu i amala, kočijaša, sluga i bog te pita čega sve... a bez čega, grad i velika vojska ne mogahu!

-Taj šareni sloj behu Srbi, te oni behu onaj Beograd, što ne uteče ni pred Turcima ni pred Austrijancima. Zahvaljujući njima Beograd je stalno bio Srpski grad, te je to i ostao

Oni su bili konstanta, te je razumljivo da se uz njih,

-Vojske dodju i odu, a raja ostaje, jer treba i jednima i drugima.

- Grad ne čini vojska i djenerali, no raja, oni ga obnavljaju i grade...daju mu život i dušu, dok ga ovi ruše i ubijaju.

Ta će se raja polako, ali sigurno, ekonomski i kulturno stabilizovati, te kada se ona bude digla na ustanak, osvajaču povratka više neće biti-

Zahvaljujući toj srpskoj raji, sačuvaće se većina srpslih dobara. Tako će i srpski golub, ostati onakav kakav je bio. On će iz slobodnog Beograda krenuti nazad po Srbiji.

-Mnogi ga zovu "Beogradski visokoletač" što on i jeste, ali on je samim tim i Srpski visokoletač, kao i oni niški, pećkl, kragujevački kruševački... i t.d. sve su to naši Srpski golubovi.

Analizirajući pojedine stare linije naših golubova, prof.Tdorović piše, da period od l00 pa i više godina istonjski gledano može biti i beznačajan. Za kontinuitet naše rase mnogo su pogubniji bili ratovi i pustošenja, no vremenske distance.
Ako se zna da pravi ljubitelji golubova to postaju od malih nogu, te da da ih uzgajaju do kraja života, onda slobodno možemo uzeti period od 5o godina, kao jednu golubarsku generaciju.
Tako gledano, period od l00 godina, pratstavlja 2 generacije, a priznajete, da sa u dva generacije ne može mnogo toga izmeniti u jednom istom soju golubova.

U periodu od 5o godina, u jadnom golubarniku, gde se ozbiljno odgaja jedna linija golubova, mogu se izmeniti od 3-5 priplodnih generacija, jer je život goluba od lo-l5 godina.
Sve to govori, da ukoliko se kontinuitet jedne loze ne prekine drastično (uništenjem te loza) vremenska distanca nije mnogo od utičaja na neku bitnu izmanu u toj lozi.
Drugi negativan faktor je nestručan rad sa golubovima, tu pre svega mislim na ukrštanja sa drugim rasama. Medjutim nije mi poznato, da se mogu izvršiti tako obimna ukrštanja, koja ,bi stihijski dovela do nestanka jedne rasa. Jedino, pojava nove rase sa daleko kvalitetnijim traženim učinkom, može dovesti do namarnog prelaska na odgoj, a
na štetu stare. Takvim udarima naš golub nije bio izložen.
Naprotiv, zbog izolovanosti mnogi sojevi našeg goluba su istali ortodoksni do danas.

Dva osnovna obeležja su mu pomogla da opstane, prvo obaležje ja ćuba na glavi. To ga je odvajalo kako od običnih, domaćih (podivljalih) golubova, tako i od drugih "donetih" rasa.
Skoro sva evropska rase letača su bez ćuba na glavi.. Tu treba izuzeti madjarske (Segedinska) rase, koje su nastala ukrštanjem sa donetim "Prečanskim" golubovima, a znamo da su sve ćubate prečanske rase nastala od donetih srpskih golubova (Seoba Srba).

Ćuba na glavi je recesivna nasledna osobina, te svako ukrštanja sa bazćubim rasama daje potomka baz ćube. Znači, ćuba je bila bitno obaležje naše rasa golubova

Drugo oba lažjs je bogatstvo boja perja. Ni jedna rasa golubova u svatu nama takvu lepezu boja perja. U našim golubovima imamo sve boje i nijanse Bozova, Darčina, Arapa, Naudijana, Tekira, Mavjana... Posebna karakteristika su šareni dezeni... od Beaza sa flekom do recimo duz goluba sa šarenim repom.

Na genetskom planu, on je bio i ostao visokoletač. Kod njega je bio i ostao prevashodan visok kružni let. .
Sve to ide u prilog tvrdnji prof. Todoroviča, da ja rasa uspešno održala kontinuitet i zadržala svoj fenotip i genotip, evo već 3-4 mileniuma. Naravno, pod današnjim uslovima odgoja i odabira, on postiže daleko veći letački učinak, ali i trpi zbog suluduih ambicija i ukrštanja sa tvorevinama poput tiplera..
Posebno poglavlja su "Mutacija".
Za jednu rasu, koja postoji viša hiljada godina u ne promenjenom, ili tačnije, malo izmenjenom obliku, normalna pojava su mutacije.
Po mom mišljenju, svi ekstremi, kako u fenotipu, tako i u genotipu našeg goluba su proizvod genetskih mutacija.
Tako treba tumačiti "gaćice" na nogama, "opuštena" krila, veći broj pera u repu i t.d.
U genetske mutacija svakako spada "obrtanja" i druge pojave u letu i po našanju naših golubova (prof. gen. M. Spremo).
Ukoliko se "mutanti" forsiraju u priplodnom uzgoju, ova osobina se brzo mogu proširiti na veći broj jedinici.
Tako je pre l00 i više godina, uočeno da primerci koji se u toku leta prevrću unazad, imaj po pravilu mirniji i lepši let. To je uočeno, jer prevrtač se pre obrtanja "umiri" kako bi uhvatio zamah za obrt. Isto tako posle izvedene spirale unazad, golub se umiri i uspostavi ravnotežu, te su to trenutci izvanredno lepog ritma
rada krila...što se nekada meraklijski cenilo.
Takodje je uočeno, da prevrtač, pre izvodjenja spirale "stane" u mesto i promatra odredjenu tačku na zemlji. To se vezuje sa seksualnim nagonom i "prepoznavanjem" ženke odnosno partnera suprotnog pola na zemlji.
Znači, prevrtanje je produkt seksualnog nagona, koji se kod mutiralih primeraka na taj način manifestuje.

Odabiranjem ovako mutiralih primeraka, kroz dugi vremenski period, dobiće de rasa prevrtača. Danas se to postiže suprotnim postupkom... ukrštanjem sa prevrtačima.

Početkom ovog veka, prvi su odgajivači takmičari uočili, da prevrtači remete let jata, te je ova osobina uglavnom iskorenjena,


Iako je engleski odgajivač Tiplera Mr. Slede pisao svom prijatelju gosn. Joci Naumović, da ukrštanjem nekih naših golubova sa Tiplerima dobija pojedine pnmerke, koji okreću "točak".

Uz pismo je poslao i časopis u kojem je fotografija našeg ćubastog duz-Tekira, ispod koje piše " Orijentalni roler ".
Posle odgovora koji je poslao gosn. Naumović, Englez je navodno nabavio par pravih "Orijentalmh rolera" (bez čube) i ukrstio sa Tiplerima. Medju dobijenim pnmercima I i II generacije, nije bilo nijednog, koji se ma kako prevrtao.
Tako su zaključili, da kod ukrštanja engleskih Tiplera i Srpskih visoko letača (Vasiljevića golub), može doći do mutacija, koje se mamfestuju prevrtanjem unazad - točak. Broj takvih primeraka je izuzetno mali, ali pojava je uočena.

Imajući u vidu da je rasa Engleskih Tiplera, relativno mlada rasa i da je nastala ukrštanjem raznih visokoletačkih rasa, moguće je da tu treba tražiti dodirne tačke i uzrok ovih mutacija. Uz to, treba naglasiti sklonost naše rase ka ovoj mutaciji i njenu homozigotnost, te je moguće da heterozigotni pnmerci ispoljava ju neke recesivne osobine.

 

-TEKSTOVI iz pozdravnih govora na SKUPŠTINAMA I-og Beogradskog Udružrnja Odgajivača Golubova YU.I. Beograd

Pretsednik: arh. Jovan Martinović - Martin

I.

Većina starih odgajivača se slaže, da je selekcija u pravcu dugog visokog i kružnog leta, obavljana zadnjih stotinak godina, bila jednostrana. Najbolji mladi letači su ostavljani u priplod, bez višegodišnjeg uvida u njihove letačke mogućnosti. Pareni su međjusobno uglavnom ti vredni mladi, te je došlo do potenciranja nagona za visokim letom na uštrb instikta samoodržanja. Tako su dobijem golubovi, koji odlično leta, ali ne dočekaju dan takmičenja.

Veliki gubitci naših letača su danas problem broj jedan. Sa lakoćom ćete dobiti golubove koji odlično lete, ali već krajem sezone letački boks može biti prazan. Većina takvih golubova "preleće" svoje fizičke mogućnosti, te povratak kući postaje problem:

Zapostavljanjem instikta samoodržanja, dobili smo visokoletače "mašine" - koje vučene nagonom za što višljim i sto dužim letom, bivaju žrtve svoje nekompletne genetske gradje.

Instikt samoodržanja je prirodan instikt, koji pomaže živim bićima da opstanu. Prirodnom selekcijom i borbom za opstanak, preživeli su samo naj sposobniji. Ta životna borba počinje od trenutka kada mlado kljunom razbija koru jaja i slabašnim telom traga za majčinim kljunom

Instikti ga uče šta valja, a šta ne, oni ga teraju u paničan beg pred grabljivicom, ali i kako da pronadje vodu, hranu, gnezdo. Mlad golub, nešto malo nauči od roditelja, ali 95% njegovog životnog ponašanja je usadjeno u njemu... dugom prirodnom selekcijom.

Nagon za visokim i kružnim letom, je mnogo mladji. Formiran je ve-štačkom selekcijom, koju je sprovodio ćovek. Ceni se, da je čovek u želji da se vine u visine, idealizovao božanske moći. Stvorivši mitove o svemogućim bogovima, imao je potrebu da stupi u kontakt sa njima. Tako se rodila ideja, da mu golub u tome može pomoći.
Prema arheološkim otkrićima, ta veza ćoveka i goluba datira još iz vremena 4.000 god. pre Hrista. Od tada počinje smišljen odabir primeraka koji lete višlje, da bi se došlo do onih, koji će svojim visokim letom "dodirnuti" nebo i uspostaviti kontakt čoveka sa bogovima.

Kada kažem "smišljen" pozivam se na činjenicu, da su primerci koji lete najvišlje smatrani "svetim pticama" i zatvaram u hramove i svetilišta, gde su se medjusobno ukrštali i davali potomstvo sa tim osobinama. To potomstvo je dobijeno odabirom, te se u njemu već začinje gen - za visokim letom.

_______________________________________________________

II.


Dali je i u nama hiljadugodišnja veza sa "svetim golubom" začela neki

poseban gen, koji nas razlikuje od ostalih ljudi.

Da li ste se zapitali, zašto baš Vi ludujete za golubovima.

Šta je to kod Vas, što vas goni da satima i danima gledate put neba, čekajući da se Vaši ljubimci pojave?

Genetičari će Vam reći da je to verovatno usadjeno u Vama, jednostavno u Vašim genima je čipovan taj kod.

Filozofi kažu: " To je iskonska potreba čoveka, da se vine put neba... to je radoznalost, ali i nešto više... takmičarski duh i potreba da se dokažemo kao predvodnici- komandanti".

Ako spojimo samo ta dva mišljenja, nameće se odgovor: " U nama je kodiran gen Vavilonskih sveštenika, koji su bili mudri, radoznali, sujeverni, ali i vodje svojih naroda..."

Koliko je golubara lutalo neracionalno kroz život, samo da bi bili pored golubova.
Koliko utrošenog vremena, novca i živaca, da bi se doživeo trenutak iskonskog zadovoljstva, da bi se sačekao povratak "nebeskih jahača" čiji smo komandanti...bogovi.

____________________________________________________________

III.

Srpski golubari imaju razloga da se ponose sa svojim visokoletačima. Oni danas raspolažu sa milionskim fondom, možda najboljih visokoletača na svetu.

To je karakteristična rasa, koja nema sebi ravne u svetu. To je jedna od tri naj starije rasa na svetu.
Ona je u stalnom kontinuitetu izgradjivana još od Kule Vavilonske.A otuda su je doneli Iliri i Srbi... njoj su se divili Rimljani, Grci, Vizantijci, Turci, Ugari, Austrijanci, Nemci...

Opstala je do danas, zahvaljujući toj više milenijuma gradjanoj vezi
čoveka i "nebeske" ptice.
Ona ja u nama i mi smo u njoj. Prolazile su i prolaziće genracje,
a ta Sveta veza biće još jača.

____________________________________________________________

IV.

"Čudan su svet ti golubari. Galame, viču... svadjaju se, a kada im zatreba, vole se i pomažu, kao niko drugi"


" Od osnovne škole do fakulteta, stekao sam veliki broj poznanjka i
prijatelja.

Medjutim, stvarni prijatelji, koji će mi uvek priteći u pomoć bez pogovora, su moji golubari. Desi se da ne poznajem čoveka, a on mi završi neki posao. Tek onda mi se javi i kaže...ja sam taj i taj... GOLUBAR"!


"Golubari nekako od srca, pomažu jedan drugom. Tu su ti lekari i besposličari, inžmjeri i penzioneri , trgovci i sportist i sve to radi
ko švajcarski sat

. Možda tima nad oknadjuju sve ono propušteno u životu, zbog te svoje neizlečive pasije..."

Ima tu kod mene jadan golubar.

Zove ga žena, da vode dete kod lekara, jer ima visoku temperaturu, a on na nju drvlje i kamenje:

''Pusti me sada, jer vidiš da mi golub silazi. .. posle, posle... ćemo kod lekara"


"Eto, moja žena i deca idu svako leto na more, a zimi na skijanie, a
ja nikad nisam video more... Šta će mi to, zar da ostavim drugom golubove"...priča mi Ćira.


" Bolje da sedim pored golubova no u kafani " ... kaže mi muž

"Sta čas u kafanu, uzmi našto pametno pa radi... kažem mu, a ne mislim tako. Dobar je on, voli te golubove, ali voli i ljude i radi pošteno svoj posao, pa neka nek istara i taj ćef..."

"Da mi je otac dozvoli, da još ko dačak držim golubove, verovatno bih ih dosada izgustirao, Ali on ne da, Ja donesem golubove i taman se za-golubarim, a on uvati i sve pobije.

Išlo tako sve dok se nisam osamostalio, a onda napravim veliki golubarnik i krenem, eto sve do danas. Sve što mi on više branio, ja sam ih više voleo. Evo moge sinove to uopšte ne interesuje, naprimećuje ih, a voleo bih da me naslade..."

Kada je pra čovek u strahu pobegao u pećinu, da se spase...tu je prvi put čuo guk i ugledao goluba...

...Ta ljubav traje i danas.

Beograd, Maj 1969

 

Srpskivisokoletac 2010. Istorijat - Udruženja - Kontakt

 

istorijat kontakt